Maša Njegovan, viši rukovodilac za ESG i održivost u kompaniji Deloitte - Nema konkurentnosti i pristupa novim tržištima bez zelene tranzicije

Sve više kompanija u Srbiji zainteresovano je za zelenu tranziciju uviđajući niz prednosti koje im ona može doneti, poput veće konkurentnosti, pristupa novim tržištima i unapređenja reputacije.

Deloitte pomaže kompanijama da se usklade sa regulatornim zahtevima, identifikuju i iskoriste mogućnosti koje im pruža zelena tranzicija i usvoje održive prakse i strategije. Na koji način Deloitte pomaže kompanijama u ovoj oblasti i zašto bi firme u Srbiji trebalo da počnu sa proaktivnim pristupom uvođenju ESG praksi i izveštavanja, otkriva u razgovoru za portal eKapija Maša Njegovan, viši rukovodilac za ESG i održivost u Deloitte Odeljenju za upravljanje rizicima.

eKapija: Evropska unija je Zelenim dogovorom i setom javnih politika u domenu klime ucrtala jasan put ka dekarbonizaciji svoje ekonomije do 2050. godine. Kakav efekat će EU regulative imati na kompanije iz Srbije i regiona?

- EU je prošle nedelje napravila značajan iskorak u usvajanju paketa regulativa "Fit for 55" koji za cilj ima smanjenje emisija gasova sa efektom staklene bašte (eng. GHG) za 55% do 2030. godine. Imajući u vidu da je EU glavni izvozni partner našeg regiona sa udelom od preko 80% u ukupnom izvozu, kao i to da je ovaj region strateški opredeljen za članstvo u EU, sasvim je izvesno da će EU klimatske regulative imati veliki uticaj na poslovanje kompanija iz Srbije i zemalja Zapadnog Balkana. Tu pre svega mislim na regulativu za prekogranično oporezivanje ugljenika, odnosno EU CBAM (eng. Carbon Border Adjustment Mechanisam, CBAM), koji je dizajniran da spreči rizik od tzv. "curenja ugljenika", odnosno premeštanja proizvodnje van granica EU u zemlje sa relaksiranijim klimatskim politikama. Cilj EU CBAM-a je da osigura ravnopravne uslove za EU i ne-EU proizvođače tako što će uvesti takse na uvoz ugljenično-intenzivnih proizvoda koji prethodno nisu oporezivani u zemlji proizvodnje.

Nakon usvajanja, koje se očekuje u maju 2023. godine, EU CBAM će postati prva ugljenična taksa sa prekograničnim efektom na svetu. Regulativa će se inicijalno primenjivati na električnu energiju, gvožđe, čelik, aluminijum, cement, veštačka đubriva i vodonik, a očekuje se da će to biti postepeno prošireno (u sledećoj fazi na organske hemikalije i polimere). Očekuje se da će EU CBAM stupiti na snagu 1. oktobra 2023. godine, sa inicijalnim tranzicionim periodom tokom kojeg će izvoznici proizvoda koji potpadaju pod regulativu morati da izveštavaju o direktnim GHG emisijama nastalim u procesu proizvodnje. Puna primena regulative se očekuje od 1. januara 2027. godine, a njena potpuna usklađenost sa EU sistemom za trgovinu emisija (eng. EU Emission Trading System, EU ETS) se očekuje do 2034. godine. Kako bi se pripremila za uvođenje CBAM-a i uskladila sa obavezama proisteklih iz potpisivanja Sporazuma iz Pariza, Srbija će do 2026. godine uvesti sistem za praćenje, izveštavanje i verifikaciju emisija gasova sa efektom staklene bašte. Dakle, kompanije u regionu moraju da se spreme za izveštavanje o GHG emisijama, kako na lokalnom, tako i na međunarodnom nivou.

Imajući u vidu visoki ugljenični intenzitet ekonomija Zapadnog Balkana, EU CBAM će predstavljati izazov za kompanije iz regiona koje izvoze navedene proizvode u EU. Takve kompanije će biti izložene indirektnim troškovima koji će uticati na njihovu konkurentnost naspram istih proizvoda proizvedenih u EU. U suočavanju sa EU CBAM-om kompanije sa Zapadnog Balkana će morati da naprave strateške odluke. Kako bi izbegle plaćanje CBAM takse, kompanije će morati da smanje emisije ugljenika u svojoj proizvodnji. To će zahtevati investicije u nove tehnologije, infrastrukturu i inovacije, kao i prelazak na obnovljive izvore energije (OIE). Dakle, uvođenje CBAM-a može poslužiti kao podsticaj za kompanije sa Zapadnog Balkana da ubrzaju zelenu tranziciju i pređu na održivije poslovne modele. To može dovesti do otvaranja novih tržišnih mogućnosti, poboljšane konkurentske pozicije i većeg pristupa finansijskim sredstvima za zelene investicije.

eKapija: Zelena tranzicija se često pominje kao razvojna prilika za zemlje Zapadnog Balkana. Da li kompanije sa ovih prostora prepoznaju zelenu tranziciju kao razvojnu šansu i koliko im je ona visoko na listi prioriteta?

- Kada pričamo o zelenoj tranziciji moramo da budemo svesni da se nalazimo u začetku nove industrijske revolucije – ere proizvodnje čistih tehnologija kao što su solarni paneli, vetroturbine, baterije za skladištenje energije i elektrolizeri – koja pruža mogućnost za razvoj novih tržišta i stvaranje na milione novih radnih mesta. Međunarodna agencija za energetiku (IEA) procenjuje da će tržište čistih tehnologija imati vrednost od 650 mlrd USD godišnje do 2030. godine, što predstavlja više od trostrukog povećanja u odnosu na sadašnji nivo, dok će broj zaposlenih u proizvodnji ovih tehnologija porasti sa današnjih 6 miliona na 14 miliona.

(Foto: Deloitte)

Prema istraživanju Evropske investicione banke iz ove godine, nedostatak kvalifikovane radne snage predstavlja prepreku za investicije u zelene tehnologije. Solar Power Europe je procenio da će broj zaposlenih u solarnom sektoru u EU morati da poraste sa 500.000 u 2021. godini na preko 1 milion u 2030. godini kako bi se postigao cilj od 45% udela OIE u ukupnoj proizvodnji energije. Slična situacija postoji i u našem regionu. Sprovođenje novog investicionog ciklusa u zelenu infrastrukturu će zahtevati značajan rast broja zaposlenih u ovoj oblasti. Ovo predstavlja priliku za zemlje regiona da izađu iz "zamke siromaštva" i da se strateški opredele za zelene tehnologije u kojima imaju predispozicije da izgrade konkurentnost uz stvaranje regionalnih zelenih ekosistema.

Usled energetske krize i porasta cena električne energije i drugih energenata, verujem da će sve veći broj kompanija početi da se okreće OIE kao načinu zaštite od cenovnih fluktuacija kroz potpisivanje dugoročnih ugovora o snabdevanju ili izgradnju sopstvenih proizvodnih kapaciteta. Osim cenovne prednosti, OIE predstavljaju lak način za smanjenja ugljeničnog otiska i jedan od ključnih parametara održivog poslovanja koji prate kupci i investitori. Istraživanje Deloitte-a pokazuje da je levelizirani trošak električne energije (eng. levelised cost of electricity, LCOE) za solarne i vetroelektrane u Srbiji već sad ispod tržišne cene električne energije. Pored toga, kompanijama su na raspolaganju brojne zelene kreditne linije sa povoljnim uslovima finansiranja projekata OIE i energetske efikasnosti.

Zelena tranzicija u Srbiji i na Balkanu se trenutno nalazi u ranoj fazi razvoja. Ipak, tokom proteklih nekoliko godina smo primetili porast interesovanja kompanija za zelenu tranziciju i održivo poslovanje. Sve veći broj kompanija prepoznaje prednosti koje im zelena tranzicija može doneti, poput veće konkurentnosti, pristupa novim tržištima i unapređenja reputacije. Međutim, prioritet koji se pridaje zelenoj tranziciji, kao i ljudski i finansijski kapaciteti za njeno sprovođenje, značajno variraju među kompanijama. Naš cilj u Deloitte-u je da pomognemo kompanijama da se usklade sa regulatornim zahtevima, identifikuju i iskoriste mogućnosti koje im pruža zelena tranzicija, te da ih podržimo u usvajanju održivih praksi i strategija koje će im omogućiti da ostvare svoje ciljeve u oblasti održivosti.

eKapija: Sa kakvim rizicima se suočavaju kompanije koje se ne usklade sa zahtevima zelene tranzicije?

- Kompanije koje se ne usklade sa zahtevima zelene tranzicije će se suočiti sa nizom rizika. Tu bih pre svega izdvojila sledeće:

• Regulatorni rizik: Kompanije koje ne prate i ne usklađuju se sa sve strožim zakonodavstvom i propisima vezanim za zaštitu životne sredine, emisije GHG i održivost, mogu biti izložene kaznama, ograničenjima poslovanja i povećanim troškovima usklađivanja sa regulativama. Imajući u vidu plan za uspostavljanje regionalnog sistema za trgovinu emisijama po uzoru na EU ETS, kompanije koje se ne usklade sa zahtevima zelene tranzicije će u budućnosti morati da kupe dozvole za emitovanje ugljen dioksida, što će imati direktan uticaj na njihove troškove poslovanja. Primera radi, cena EU ugljeničnih dozvola je ove godine premašila 100 EUR/tCO2. Ukoliko uzmemo u obzir da su ukupne emisije GHG u Srbiji iznosile 44.55 miliona tCO2 u 2020. godini, pri čemu stacionarne instalacije imaju udeo od oko 60% u ukupnim emisijama, možemo proceniti da bi oporezivanje emisija GHG po trenutnim cenama moglo da košta srpsku ekonomiju i do 2.5 mlrd EUR na godišnjem nivou.

• Finansijski rizik: Neusklađenost sa zelenom tranzicijom može dovesti do smanjenja pristupa finansiranju i investicijama, pošto sve veći broj banaka od svojih klijenata zahteva usklađenost sa EU regulativama i ciljevima zelene tranzicije. Iz ugla banke, kompanije sa većim ugljeničnim otiskom su više izložene tranzicionom riziku i mogu imati veću verovatnoću od bankrota u budućnosti, naročito ukoliko nemaju strateški plan za tranziciju ka niskougljeničnoj ekonomiji. Takve kompanije će u budućnosti biti "kažnjene" od strane banaka nepovoljnijim uslovima finansiranja, a u drastičnim slučajevima, i smanjenim opcijama za finansiranje zahvaljujući takozvanim "politikama izuzeća" koje se pre svega odnose na upotrebu fosilnih goriva i "kontroverzne aktivnosti".

• Rizik lanaca snabdevanja: Kako sve više kompanija u EU prelazi na održive prakse, one traže i od svojih dobavljača i partnera da urade isto. Takvi zahtevi pre svega proističu iz Nemačke regulative o dužnoj pažnji u lancima snabdevanja (eng. German Supply Chain Due Diligence Act) koja je stupila na snagu 1. januara ove godine, a u procesu je izrada slične regulative i na EU nivou – Regulativa o dužnoj pažnji za održivo poslovanje (eng. Corporate Sustainability Due Diligence Directive). Neusklađenost sa zahtevima zelene tranzicije u najgorem slučaju može dovesti do gubitka poslovnih veza i smanjenja mogućnosti za saradnju sa drugim kompanijama koje vode računa o održivosti, a u najboljem će zahtevati od kompanija da poštuju standarde za zaštitu životne sredine i prava zaposlenih.

• Konkurentnost: Kompanije koje ne prate zelenu tranziciju mogu propustiti priliku da ostvare konkurentske prednosti koje proističu iz inovacija, efikasnijih tehnologija i održivih poslovnih modela. Na duže staze, ove kompanije će usled povećanja direktnih i indirektnih troškova poslovanja imati smanjenu profitabilnost i biti manje konkurentne na tržištu u odnosu na one koje su uspešno prešle na održive prakse.

• Reputacioni rizik: Javnost postaje sve svesnija problema klimatskih promena i očekuje od kompanija da preduzmu konkretne korake u smeru održivosti. Istraživanja Deloitte-a ukazuju na jasan trend u promenama potrošačkih navika i životnih stilova u smeru održivosti. Kompanije koje ne prate zelenu tranziciju mogu doživeti negativne posledice na svoju reputaciju, što može dovesti do gubitka poverenja potrošača, partnera i investitora.

eKapija: ESG se nametnuo kao dominantan okvir koji pomaže kompanijama u upravljanju rizicima i prilikama vezanim za životnu sredinu, društvene i upravljačke kriterijume. Odakle kompanije treba da krenu u integraciji ESG faktora u poslovanje? Koji su primeri dobre prakse?

- ESG predstavlja iskorak u pedesetogodišnjoj evoluciji održivog poslovanja postizanjem globalnog konsenzusa za prelazak sa dobrovoljnih na obavezne standarde poslovanja koji su zasnovani na integraciji faktora vezanih za životnu sredinu, društvo i korporativno upravljanje – eng. Environmental, Social, Governance (ESG) – u poslovne strategije, operacije i korporativnu kulturu. Najveća promena koju donosi ESG se ogleda u konceptu dvostruke materijalnosti (eng. double materiality). U prošlosti je glavni kriterijum u vođenju kompanija bila profitabilnost. Danas kompanije moraju da koriste dvodimenzionalni pristup pri čemu u donošenju poslovnih odluka uzimaju u obzir uticaj ESG faktora na profitabilnost, kao i uticaj kompanije na životnu sredinu i društvo. Integracija ESG faktora u poslovanje je dugotrajan proces koji zahteva angažovanje svih zainteresovanih strana. Imajući u vidu da je ESG nova tema na našim prostorima, mi savetujemo kompanijama da pre početka primene ESG standarda edukuju svoje zaposlene o ESG temama kako bi osigurale njihovu podršku u uspešnom sprovođenju. Deloitte je do sada sproveo na desetine takvih treninga u regionu u raznim formatima i na različite teme vezane za ESG.

Prvi korak u primeni ESG standarda je analiza materijalnosti kojom se identifikuju najrelevantnije teme za kompaniju imajući u vidu njenu industriju, model poslovanja i zainteresovane strane. Analiza započinje mapiranjem širokog spektra ESG tema, poput GHG emisija, upotrebe prirodnih resursa, upravljanja otpadom, uslova na radu i poštovanja rodne ravnopravnosti na upravljačkim funkcijama. Zatim se sprovode konsultacije sa zainteresovanim stranama, uključujući investitore, dobavljače, zaposlene, klijente i predstavnike lokalnih zajednica u kojima kompanija posluje, kako bi se razumele njihove potrebe i očekivanja u vezi sa ESG pitanjima. Na osnovu analize prikupljenih informacija se vrši prioritizacija ESG tema, i kao krajnji rezultat izrađuje matrica materijalnosti.

Nakon analize materijalnosti se vrši procena trenutnog stanja kompanije revizijom postojećih politika, praksi i performansa po ključnim ESG parametrima i identifikovanjem prostora za unapređenje kako bi se kompanija uskladila sa regulatornim zahtevima i najboljim praksama u datom sektoru. Sledeći korak je izrada sveobuhvatne ESG strategije koja utvrđuje ciljeve, prioritete i akcione planove za svaku od ESG tema, nakon čega se počinje sa implementacijom strategije u svim aspektima poslovanja. Važan faktor za uspešno sprovođenje ESG strategije je uključivanje zaposlenih u ovaj proces tako što im se dodeljuju odgovornosti i zadaci u vezi sa ESG ciljevima, ali i formiranje upravljače strukture u okviru kompanije zadužene za nadgledanje sprovođenja ESG strategije. Održivo poslovanje zahteva transparentnost kompanija o njihovom ESG performansu, pa je neophodno kontinuirano praćenje napretka, unapređenje performansa i redovno izveštavanje zainteresovanih strana.

(Foto: Deloitte)

Dobre prakse variraju u zavisnosti od industrije i okolnosti u kojima kompanija posluje. Danska kompanija Orsted je odličan primer dobre prakse u sektoru energetike. Kompanije se za relativno kratko vreme transformisala iz kompanije bazirane na sagorevanju fosilnih goriva u jednog od vodećih igrača u oblasti OIE sa fokusom na izgradnju vetroparkova. Kompanija ima cilj da postane ugljenično neutralna do 2025. godine i kontinuirano radi na povećanju proizvodnje zelene energije.

Odlične primere imamo i u našem regionu. Hrvatski Rimac Automobili je kompanija koja je od svog osnivanja strateški opredeljena za postizanje ciljeva održivosti. Rimac se bavi razvojem i proizvodnjom električnih vozila, pogonskih sistema i baterija. Kompanija doprinosi smanjenju zavisnosti od fosilnih goriva i emisija štetnih gasova i zalaže se za razvoj talenata kroz ulaganje u obuku i edukaciju zaposlenih sa ciljem stvaranja visokokvalitetnih radnih mesta u Hrvatskoj i regionu. Ne treba zanemariti ni ulogu malih i srednjih kompanija, koje često imaju veću agilnost za inoviranje od velikih. Američka kompanija Beyond Meat je jedan od najpoznatijih primera kompanije koja se bavi proizvodnjom alternativnih proteina biljnog porekla. Njihovi proizvodi pored ukusa, mirisa i teksture koji savršeno podsećaju na meso, imaju i brojne prednosti u poređenju sa mesnim alternativama u vidu smanjenje uticaja na životnu sredinu i potrošnje resursa, i poboljšanje zdravlja ljudi.

eKapija: Jedna od najčešćih zamerki na ESG izveštavanje je nepostojanje univerzalnog seta kriterijuma. Međutim, to bi trebalo uskoro da se promeni usvajanjem obavezujućih evropskih standarda izveštavanja o održivosti (ESRS). Kako će to uticati na kompanije u Srbiji iako nismo deo EU?

- U poslednjih nekoliko godina, došlo je do značajnog porasta broja ESG okvira i inicijativa, što je dovelo do fragmentacije i nedostatka jasnoće u ESG izveštavanju. Kako bi se postigla harmonizacija ESG izveštavanja, različite organizacije i regulatorna tela sarađuju na usklađivanju standarda i smernica. Jedan od ključnih koraka u ovom procesu je inicijativa koju sprovode IFRS Fondacija i njeni partneri. Drugi je svakako EU Direktiva o izveštavanju o korporativnoj održivosti (eng. Corporate Sustinability Reporting Directive, CSRD), koja predstavlja ključni korak u harmonizaciji ESG izveštavanja na nivou EU.

CSRD je usvojen kao revizija i proširenje postojeće regulative o nefinansijskom izveštavanju (eng. Non-Financial Reporting Directive, NFRD) kako bi se unapredilo i proširilo obavezno izveštavanje o održivosti za kompanije koje posluju unutar EU. U poređenju sa NFRD, CSRD proširuje obaveze izveštavanja na veći broj kompanija (sa prethodnih oko 11.000 kompanija na oko 50.000 kompanija), uključujući mala i srednja preduzeća. CSRD zahteva od kompanija da pružaju detaljnije informacije o svojem ESG performansu, uključujući informacije o strategiji, ciljevima, rizicima i uticajima na životnu sredinu i društvo, kao i obavezu za kompanije da podvrgnu svoje izveštaje o održivosti nezavisnoj proveri i reviziji, čime se osigurava pouzdanost i tačnost informacija koje se objavljuju. Jedna od ključnih novina CSRD regulative jeste upravo uvođenje standardizacije za izveštavanje o održivosti kroz ESRS standarde (eng. EU Sustainability Reporting Standards, ESRS), čime će kompanije dobiti jedinstven okvir za izveštavanje na osnovu jasno definisanih metrika. Prvi set kompanija će godišnje izveštaje morati da pripremi u 2024. godini i objavi ih u 2025. godini.

Iako CSRD regulativa direktno utiče na kompanije koje posluju unutar Evropske unije, kompanije u Srbiji koje imaju poslovne veze sa EU ili planiraju širenje na evropsko tržište će takođe osetiti posledice ove regulative. Kompanije iz Srbije koje posluju sa partnerima ili klijentima iz EU mogu biti podložne zahtevima vezanim za ESG izveštavanje i prakse, budući da evropske kompanije moraju da izveštavaju o celokupnom lancu snabdevanja. Kao rezultat, očekujemo da će doći do povećane potražnje za ESG podacima i usklađenosti sa ESG standardima u Srbiji. Kako bi se pripremile za potencijalne promene, savetujemo kompanijama u Srbiji da počnu sa proaktivnim pristupom uvođenju ESG praksi i izveštavanja, prateći razvoj CSRD regulative i prilagođavajući svoje poslovanje standardima koji se usvajaju na evropskom tržištu.

Treba napomenuti da je CSRD usko povezana sa setom EU regulativa za održive finansije, i u budućnosti će igrati značajnu ulogu u obezbeđivanju podataka koje će finansijske institucije koristiti u sopstvenom ESG izveštavanju, ali i u donošenju odluka o finansiranju i investiranju u kompanije. Naši klijenti u bankarskom sektoru se uveliko bave rešavanjem pitanja nedostatka javno dostupnih ESG podataka i uspostavljanjem mehanizama i alata za upravljanje i analizu podataka. Verujem da će u narednom periodu to biti jedan od glavnih izazova za banke. Odeljenje za upravljanje rizicima u Deloitte-u upravo radi na jednom takvom projektu koji za cilj ima da odgovori na regulatorni zahtev za izveštavanje o udelu zelene imovine u ukupnoj imovini banaka (eng. Green Asset Ratio, GAR).

eKapija: Na koji način održivo poslovanje može da unapredi konkurentnost kompanija?

- Održivo poslovanje svojim holističkim pristupom može unaprediti konkurentnost kompanija na praktično svim nivoima. Navela bih nekoliko primera:

• Smanjenje troškova: Održive prakse kao što su energetska efikasnost, upravljanje otpadom i smanjenje potrošnje resursa mogu smanjiti troškove proizvodnje i operacije. Na duže staze, to povećava profitabilnost kompanije.

• Inovacije: Fokusiranje na održivost često podstiče razvoj inovativnih proizvoda, tehnologija i poslovnih modela, što može doprineti stvaranju konkurentske prednosti kompanije.

• Upravljanje rizicima: Održivim poslovanjem kompanije bolje procenjuju i upravljaju rizicima povezanim s klimatskim promenama, nestašicama resursa i regulatornim promenama, što smanjuje izloženost negativnim poslovnim uticajima.

• Pristup finansiranju: Financijske institucije i investitori sve više prepoznaju važnost održivosti u poslovanju. Kompanije koje usvajaju održive prakse često imaju pristup povoljnijim uslovima finansiranja i većem broju investitora.

• Poboljšanje imidža i reputacije: Kompanije koje pokazuju posvećenost održivom poslovanju često uživaju u boljem ugledu i lojalnosti kupaca, što može dovesti do povećanja tržišnog udela.

• Zadovoljstvo zaposlenih: Održive kompanije često usvajaju prakse koje poboljšavaju zadovoljstvo zaposlenih, kao što su fer plate, mogućnosti za razvoj karijere i fleksibilni radni uslovi. Srećni i zadovoljni zaposleni su obično produktivniji i lojalniji kompaniji.

• Privlačenje talenata: Mnogi zaposleni, posebno mlađe generacije, traže kompanije koje aktivno doprinose društvenim i ekološkim pitanjima. Održive kompanije mogu privući visokokvalifikovane radnike i smanjiti fluktuaciju zaposlenih.