Stefan Babović, fudbaler - Uvek sam igrao sa 30 kilograma više

Mnogi kažu da je ljubav Stefana Babovića i "Partizana" obnovljena u idealnom trenutku, kako za njega, tako i za crno-bele. Valjak je ranije imao mnogo uspeha kada je sjajni vezista bio u klubu, mada je on zbog poznatog oca uvek bio pod posebnom lupom navijača i na meti kritičara. Sada se vratio nabijen iskustvom i pozitivnom energijom, kao zvezda prelaznog roka.

Možda nije baš sve kao u kultnoj pesmi Bijelog dugmeta "Ima neka tajna veza...", ali je činjenica da Stefan Babović ne može bez "Partizana", kao ni izgleda "Partizan" bez Stefana Babovića. Čaršijska priča da će po treći put obući dres crno-belih ispostavila se ove zime istinitom. Stefan je stigao u Humsku i opet zadužio "desetku", a da simbolika bude još veća nosio je isti broj pre gotovo 10 godina, kada je kao tek punoletni i talentovani klinac iz omladinske škole "Partizana" promovisan u prvotimca i naslednika Dragana Ćirića (zanimljivo, odnedavno sportskog direktora crno-belih).

Babović je tada imao sreću da stasava uz brojne "Partizanove" asove, pošto je Valjak tih godina imao veoma kvalitetan tim. Ipak, talentovani vezista i klub iz Humske su se razišli 2006, da bi obnovili "vezu" četiri godine kasnije. Bilo se to dobre godine za crno-bele u rezultatskom smislu. Titule, Liga šampiona i mnogo razloga za zadovoljstvo. Međutim, leto 2012. donelo je "Partizanu" neuspeh u kvalifikacijama za Ligu šampiona, a kao jedan od glavnih krivaca za krah sa tribina je "žigosan" Stefan Babović. Ubrzo je promenio sredinu...

Od tada se Baboviću dogodilo mnogo toga, a najvažnije su tri stvari - propala sezona u Španiji, igračka renesansa na Voždovcu i glasine da je bio na pragu potpisivanja ugovora sa Crvenom zvezdom. Šuškalo se da će dobiti ponovo i poziv u nacionalni tim, a on je izgleda čekao samo jedno - da se vrati tamo gde je fudbalski ponikao.

Mnogi kažu da je ova ljubav obnovljena u idealnom trenutku, i za Stefana i za crno-bele. Brzo će februar i nastavak prvenstva, a sa Stefanom Babovićem smo razgovarali pred odlazak "Partizana" na pripreme u Tursku.

"Partizan" je ranije uvek imao uspeha kada si ti bio u klubu. Da li to znači da se titula vraća u Humsku?

– Maltene nijedna moja godina u "Partizanu" nije protekla bez titule, a bilo ih je dosta. Mislim da ni ova sezona ne bi trebalo da bude izuzetak. Crvena zvezda se pojačala, Vojvodina preti, opasan je i Čukarički, ali imamo zaista najjači tim. Uz mnogo muke i znoja očekujem da titulu vratimo u Humsku. Moraćemo da održimo stabilnu formu i da budemo kompaktni. Volim da kažem da su bitna prva tri do četiri kola. Samo da bude "zdravo" takmičenje, ko je bolji neka pobedi. Očekujem na terenu viteštvo, sportsko nadmetanje, bez spoljnih uticaja i priča koje nisu potrebne fudbalu ni najmanje. Dobro je da se "Zvezda" pojačala, jer ćemo mi još više zapeti. Ali bez obzira na sva pojačanja našeg najvećeg rivala, ipak smatram da imamo daleko bolji tim.

Trener Nikolić je prvog dana priprema istakao da je tvoj dolazak u "Partizan" pojačanje, da si ozbiljniji čovek i da nisi Stefan kojeg pamte navijači crno-belih?

– Hvala šefu na lepim rečima. Doživeo sam tu satisfakciju da sam čuo mnogo pozitivnih stvari o sebi u poslednje vreme od ljudi koji su u fudbalu. To može samo da prija. Otvorila se bila priča i za nacionalni tim. Ali znate kako, fudbal je uvek "danas". Ono što sam odigrao može da padne u vodu ako ne nastavim još bolje. Nemam ambiciju da idem bilo gde u ovom trenutku. Hoću s "Partizanom" uspeh na domaćoj sceni i u Evropi. Želim dobru atmosferu zbog koje bi bili srećni svi kojima je "Partizan" u srcu.

Šta ti je rekao zet, trener "Crvene zvezde" Nenad Lalatović, kada je postalo izvesno da ćeš ponovo potpisati za "Partizan"?

– Moram da priznam da mi je Lala čestitao i ispao je baš korektan. On se oženio mojom sestrom, tako da smo u porodičnim odnosima. Biće to vrlo interesantan duel, okoreli zvezdaš protiv okorelog partizanovca. Želim mu mnogo sreće, ali da bude drugi na kraju prvenstva.

Šta misliš o kvalitetu srpskog fudbala?

- Nije toliko loš, niti je liga laka za igranje, ali je veliki problem infrastruktura. Rešenje su po meni mali stadioni, kao što ih sada imaju Voždovac i Metalac iz Gornjeg Milanovca. Tereni su baš loši i bolje da su oni sređivani, nego što su stavljani reflektori.

Mogu li da se porede ekipa koju si napustio pre nekoliko godina i ova koju si zatekao sada?

– Možda je ona ekipa koja je igrala u Ligi šampiona bila za nijansu jača. Ali tada nisi imao jednog Drinčića ili Danka Lazovića. Ali tu su bili Kleo, Zvone Vukić, Ilijev, što bi se reklo veliki majstori. Ovaj tim "Partizana", međutim, ima neke druge stvari koja mogu da se nadgrade, a to su mladost i potencijal. Stvarno ima izuzetno talentovanih momaka koji bi mogli da budu osnova u narednom ciklusu kvalifikacija za neko od evropskih takmičenja. Svi verujemo da će to biti Liga šampiona.

Ali mnogi od tih talenata se kratko zadržavaju u klubu. Poslednji u nizu igrača koji odlaze je Danilo Pantić?

– To je generalno "Partizanov" problem. Ne bih da ispadne kako kritikujem prethodnu upravu, ali jednostavno ne može da se dogodi da se ostane tako rano bez Danila Pantića koji je "Partizanovo" dete. Zbog njega i kluba potrebno je da bude ovde bar nekoliko godina, da uradi nešto i onda da ode preko, na velika vrata.

Zar nisi i ti jedan od mnogih koji je pre 20. godine otišao u inostranstvo?

– Baš tako. Ja sam mlad otišao, znam zbog čega je to više loše nego dobro i zato o tome govorim. "Partizan" je veći klub od Dinama iz Zagreba, zbog čega ne bi mogao tako i da posluje!? Ne vidim zbog čega ne bi i odavde talenti odlazili za pet do deset miliona evra. O tome bi moralo ozbiljno da se povede računa. To je moj stav.

Već smo se dotakli priče o tvojim odlascima u inostranstvo. Prvo iskustvo si imao u Nantu, a drugo u Fajenordu?

– U Nant sam otišao iz OFK Beograda, bio je to veliki transfer. Po meni, bio sam premlad za tu vrstu angažmana, imao sam svega 19 godina. Otišao sam u snažnu ligu, imao potpuno poverenje predsednika i trenera, igrao sve utakmice. U svakom slučaju, za mene se dobro završila ta prva sezona, ali u toku priprema za drugu dogodio mi se incident na treningu. Problem je bio sa jednim arapskim igračem, naturalizovanim Francuzom. Pokoškali smo se, potom potukli, on je izvukao deblji kraj, a ja sam dobio kaznu od kluba. Kada si mlad, često budeš nestrpljiv i pomalo lud. Razočarao sam se zbog kazne i hteo sam da odem. Verovatno je trebalo drugačije da reagujem. Elem, dogodio se transfer u Fajenord, gde mi je bilo super. Sve mi je odgovaralo, a publika me je zaista mnogo volela. Nesrećna oklonost je bila ta što je klub bankrotirao. Da je bilo drugačije, verujem da bih ostao dugo u Roterdamu. Sprijateljio sam se s trenerom i direktorom, Fajenord me i danas podseća na mnogo toga dobrog.

Otišao si leta 2012. u Saragosu gde si malo igrao i posle jedne sezone raskinuo ugovor. Jasno je da stvari nisu išle očekivano?

– Neslavna epizoda, a odlazak je bio prilično usiljen. Nisam uopšte hteo da idem iz "Partizana", ali nagomilalo se određeno nezadovoljstvo. Nismo prošli kiparski AEL, mnogo toga negativnog je bilo usmereno ka meni. Forma ekipe nije bila natempirana, mnogo je bilo mlađih igrača s nedovoljno evropskog iskustva. Na to su se nadovezale slabije igre nas starijih i dogodila se eliminacija od ekipe koju smo realno morali da prođemo. Hteo sam da obezedim mir saigračima i otišao sam. Transfer se realizovao u poslednjem trenutku, 31. avgusta. Ja sam bio želja predsednika, a ne trenera Saragose, a ko zna prilike u fudbalu reći će vam da je uvek bitno ono što trener kaže i želi. Došao sam u klub gde se igralo u formaciji 4-4-2 i tu moja pozicija ne postoji. Odigrao sam 15 ili 16 utakmica, daleko manje od onoga što sam želeo. A drugo, meni je mnogo važno kako živim. U Aragoniji mi nije legao život. Grad je pomalo u pustinji, nisam se osećao porodično... Oprostio sam im dve godine ugovora i otišao. Opet kažem, u životu je bitno kako vodiš karijeru. Nigde ne bi trebalo da se žuri. U tom smislu bih istakao kao pozitivan primer Mladena Krstajića.

Koliko si zadovoljan ostvarenim u inostranstvu do sada?

– Da se razumemo, kada se crta podvuče ja sam zadovoljan čovek. Obezbedio sam sebe materijalno tako da mogu da budem nezavistan do kraja života. Naplatio sam uloženo. Promenio sam tri jake lige, igrao protiv sjajnih fudbalera. Ali naravno da sam mogao mnogo više da pružim. Imao sam previše pogrešnih savetnika, onih "dobronamernih" što vole da tapšu po ramenu. Trebalo je da poslušam svoje najveće kritičare i žao mi je što nisam, jer bih bolje prošao. Nedostajalu su mi pravi odnos i strpljenje. Sada imam 28 godina i videćemo šta će se dogoditi u budućnosti. Čini mi se da sam sada fudbalski skroz sazreo, imam mnogo više iskustva nego pre nekoliko godina. Ono što bih voleo jeste da sam u "Partizanu" ostao do 24 ili 25 godine i onda potražio angažman "preko". Mnogo je teško kad si mlad, potrebni su vreme i sreća da se kockice poklope. Evo pogledajte kakav je put imao Nemanja Matić, po meni trenutno apsolutno najbolji srpski igrač. Prošao je golgotu, a danas je bez premca najbolji zadnji vezni na svetu. To je moje skromno mišljenje, ako smem da kažem. Matić je dokaz da kada nešto vredi, to će kad-tad izaći na videlo.

Na koji način doživljavaš "Partizan"?

– Iskrenim emocijama sam vezan za klub. I realno sam ovde najsrećniji, jer u "Partizanu" ne može da mi bude loše. Znam da se uvek tako kaže i to je možda kliše, ali što se mene tiče to je istina. Kod kuće sam. U svom gradu, u klubu koji volim, a od toga nema bolje. Da je "Partizan" finansijski samo malo stabilniji, da ima malo više novca, garantujem da bi mnogi ostali duže i proveli većinu karijere u crno-belom dresu. Zamislite samo sve momke koji su prethodnih godina napuštali "Partizan", da su sada zajedno, kako bi to jak tim bio... Pričao sam sa starijim i mlađim igračima, mnogi nikad ne bi ni otišli iz "Partizana" da su uslovi slični evropskim. Uzmimo Totija za primer. Pa sigurno nije lud što je karijeru proveo u Romi. Zamislite na jednom mestu Jovetića, Mitrovića, Ljajića, Sašu Ilića, Danka Lazovića, Lazara Markovića... Da ne nabrajam dalje. Bez obzira na klubove u kojima sam bio u inostranstvu, sebe svrstavam u grupu igrača koji svojim najvećim uspehom u karijeru smatraju to što su igrali ili igraju za "Partizan". To je veći klub od svih u kojima sam bio.

Ti si "prohodao" u crno-belom dresu. Do potpisivanja prvog profesionalnog ugovora sa 18 godina prošao si sve selekcije?

– Sve prvo, ako tako može da se kaže, bilo je u vezi s Partizanom. Za vreme priprema dogodila se prva devojka, prvi poljubac. Okreni, obrni, uspomena koliko hoćeš sa svih strana. Sa ljudima koji rade u Teleoptku sam odrastao. Zajedno s njima sam proveo više od dve decenije. Od žena koje čiste prostorije do portira sve odlično poznajem i mnogo volim. Vratio sam se u svoju kuću.

Svestan si da će fudbalska javnost u Srbiji, ali i navijači "Partizana", u tvom trećem angažmanu očekivati od tebe maksimalnu profesionalnost i da budeš uzor na terenu i van njega. Sada si među starijima u ekipi, a to sa sobom donosi posebnu odgovornost?

– Uvek sam imao dobar odnos sa svima u svlačionici. Nikada nisam bežao od odgovornosti. Ne treba opterećivati momke od 18 ili 20 godina da rešavaju utakmice i budu pod pritiskom rezultata. Oni neka se igraju fudala, neka rezvijaju talenat u funkciji rezultata, a mi stariji ćemo preuzeti teret koliko god možemo. Igrač "Partizana" mora da poštuje određeni kodeks ponašanja u svakoj situaciji. Ovaj grb su nosila velika gospoda. Tradicija i istorija "Partizana" moraju da se poštuju.

Intervju s tobom u ovom trenutku podrazumeva i nekoliko nezgodnih pitanja. Jedno od tih je sukob s navijačima neposredno pre odlaska 2012? Bilo je tu i neprijatne prepiske s nekima od njih na društvenim mrežama...

– Na terenu je puls 180 i kad ti udari adrenalin u glavu teško možeš da se kontrolišeš. Mene je najviše u životu pogodilo što neko sumnja u to da li pružam sve od sebe da bi "Partizanu" bilo dobro. Koliko volim klub, koliko se trudim na svakom treningu, to ne može niko da mi uzme. Igra i forma su već predmet kritike i diskusije. U "Partizanu" nikad nisam bio da bih zaradio novac i uvek kažem ne daj Bože da ova deca zarade od "Partizana" koliko sam ja zaradio. Da li je Stefan Babović uvek bio pod posebnom lupom? Jeste i to će reći svaki realan čovek. Zaista nisam imao ni sa kim nijedan konkretan problem. Sećam se utakmice u Beogradu protiv Kiprana i to su, slobodno mogu da kažem, bili prvi glasni grupni zvižduci upućeni meni od kada sam u "Partizanu". Slično se dogodilo i protiv La Valete. Ne pričam o pojedinačnim povicima sa tribina kojih ima uvek. Sigurno da su moje reakcije u pojedinim situacijama bile pogrešne. Izjave su ponekad bile ishitrene, nepromišljene, onda to na internetu... Zviždalo se i mnogo većim igračima od mene. "Partizan" je veliki klub, zviždi se i u Real Madridu i stvarno mislim da svako ko plati kartu treba da iznese svoje mišljenje, da pokaže emocije. Sve je to normalno. Jedino smatram da uvek na kraju treba da se bodri svoj klub i da se pomogne da se ostvari željeni rezultat, što uostalom navijači i rade na svakoj utakmici. Stefan Babović je skroz nebitan tip u "Partizanu". Može da bude samo bitan ukoliko se stavi u funkciju "Partizana".

Koliko te je opterećivalo u karijeri to što si sin poznatog i uspešnog biznismena Milije Babovića?

– Izuzetno sam ponosan na svog oca i na sve što je stvorio. Volim ga najviše na svetu, kao što svaki sin voli svog oca. Reći ću samo da je neko igrao sa svojih 75 kilograma, a ja sam uvek imao dodatnih 30. Razume se dobro šta hoću da kažem. Sećam se da sam morao mnogo dobro da odigram da bi se kazalo "to je OK". I toga sam svestan, iz ove kože se ne može. Svoju porodicu ne bih menjao ni za šta na svetu. Svoj posao se trudim da uradim najbolje što je moguće, krvavo radim i treniram. Na terenu će nekad biti dobro, nekad loše, kao i u svemu u životu. Jedno što opet ističem je da ne želim i ne dozvoljavam da niko dovodi u pitanje moj odnos prema klubu, jer je Paritizan za mene jedan jedini, uvek bio i uvek će biti.


REKAO SAM SVE O ZVEZDI

Ima li nešto novo što može da se kaže na temu ti i "Crvena zvezda"?

– Zvezda i ja – to nikada nije postojalo. Sve što sam imao da kažem rekao sam na konferenciji za medije nedavno. Nemam nameru da se ponavljam. Ja znam šta je istina i to sam svojim postupcima pokazao i dokazao.

VUKOVI SA ONTARIJA

Koja ti je omiljena angedota iz "Partizana", sigurno ih je bilo mnogo?

– Trener je bio Nemac Jirgen Reber. Imao sam 18 godina i u želji da mu se dokažem, odnosno da me primeti, a moram da kažem da me je on prilično voleo, zaleteo sam se na njega sa loptom i radio neke finte, "bicikle" i prošao ga. Sećam se da mi je rekao: "Bravo, Stefan, gut, gut". E to su snimili ovi stari vukovi, stariji igrači, odnosno, kako sam ih zvao, "Vukovi sa Ontarija". I dobro, došlo je vreme ručka na koji sam uvek dolazio među poslednjima, što odmah da kažem nije bilo dobro. Ja dolazim, a oni poređali fotelje pravolinijski, kao voze bicikle i viču "Ja, ja, Stefan gut". Mislim da i dan-danas postoji snimak tog događaja. Bili su tu Bata, Niša, Ivica Kralj, Ivan Tomić, Nađ... Eto, imao sam sreću da uđem u prvi tim kada su tu bili takvi asovi.

Piše: Milan Vuković
Izvor: