(Evropa) Voja Brajović, glumac, ministar kulture Republike Srbije - odgovara na 10 pitanja

Iako je novi ministar kulture Srbije, pozorišni i filmski glumac Vojislav Brajović, rođen u Beogradu (11. maja 1949), rado kaže da je Valjevac, gde je završio gimnaziju.

Diplomirao je glumu 1971. na FDU u Beogradu u klasi profesorke Ognjenke Milićević. Od 1969. stalni je član Jugoslovenskog dramskog pozorišta.

Igrao je u više desetina predstava (Pozorišne iluzije, Lažni car Šćepan Mali, Bure baruta, Mrešćenje šarana, Troil i Kresida...), ima bogatu filmografiju (Specijalno vaspitanje, Nacionalna klasa, Tesna koža 2 i 3, Tito i ja...), ali je najviše srca slomio ulogom Tihog u popularnoj TV seriji Otpisani.

Šta ćete uraditi sa četničkom ikonografijom bivšeg ministra kulture u kabinetu, koja je bila predmet podsmeha i kritika?

Pa, možda se za početak i ja osmehnem. Da vidim da li je pitanje prašine na njima rešeno ili da to ponudim nekom pozorišnom fundusu...

No, kad se osvrnem oko sebe, imam utisak da se neko već pozabavio tim stvarima. Inače, kao što im se, naravno, ne bih klanjao niti bivao njima okružen, ne bih ih ni spektakularno spaljivao na lomači.

Kultura ipak podrazumeva civilizacijski odnos prema stvarima i kada je reč o onome što nije naš izbor i nije po našem ukusu.

Koje ste dileme imali prihvatajući funkciju ministra kulture u vladi koja nema mnogo izgleda da funkcioniše harmonično?

Moja najveća dilema bila je prihvatiti ili ne. I one noći u skupštini bio sam u iskušenju da se pristojno odjavim i odem za svojim poslom.

Ali bilo bi to isuviše neodgovorno. Jer uistinu jeste najvažnije da građani ove zemlje imaju vladu. Nijedna vlada, ne kod nas, nego u svetu, nije prošla bez onih koji su protiv.

Svaka koja je opstala, opstala je zbog onih koji su za. Kad sam prihvatio, više nema dilema ni zazora. Pre i posle svega, tu je činjenica o dometima i značaju naše kulture.

Treba li da nabrajam: nagrade Ateljeu 212 na nedavnom festivalu u Rijeci, priznanje Dah teatru u Njujorku, film Klopka u Berlinu, Kusturičin Zavet u Kanu, Mrđan Bajić na Bijenalu u Veneciji, Velikićeve knjige na nemačkom govornom području, Marija Šerifović na Evrosongu, Vida Ognjenović na Sajmu knjiga u Podgorici...

Teško da još o nečemu, sem o sportu, možemo na taj način da razgovaramo. Dakle, kultura jeste nešto za šta se vredi boriti i u manje i u više harmoničnim vladama. A neću dozvoliti da čeka milostinju pred raznim državnim vratima.

Kako su kolege, a kako porodica prihvatili vaše imenovanje?

Uz čestitke, šale, pitanja, komentare, saučešća... Najviše uz duhovite opaske. Konstatovali smo da mi je najmlađi sin Relja ipak premali da bi bio Raka (pretpostavljam da prepoznajete aluziju na Nušićevu Gospođu ministarku), mada, savladaće on to ako bude trebalo, ali zato bi ćerka Iskra možda mogla biti Dara.

A neću vam reći ko je Pera Pisar iz Administrativnog ni ko je Ujka Vasa. Pozorišnim žargonom rečeno, bila bi to podela visokog rizika.

Da li u vladi ima vaših znanaca, prijatelja, neprijatelja? Koliko verujete tim ljudima?

Ne bih mogao da kažem da vladom šetaju moji stari znanci. Možda sam im ukazivao poštovanje kao publici, jer ja veoma držim do publike.

U oponentima nisam nikada oskudevao, a ne mislim da će ih sada biti više nego ranije. Ima situacija u životu kada čovek, uprkos iskustvu i godinama, odluči da veruje. Možda će se ovo ispostaviti kao jedna od njih.

Koji je vaš najveći strah i šta je najveća nada u trenutku kad stupate na dužnost?

Obrnuću redosled odgovora jer sam tako bliži svom odnosu prema stvarima. Dakle, nadam se da ću uspeti da kulturu postavim na adekvatno mesto i da ću učiniti da umetnici i kulturni radnici (ili vam više odgovara formulacija radnici u kulturi) imaju dostojanstveniju poziciju.

Ne znam da li bih to mogao nazvati baš strahom, ali oduvek su me uznemiravali apriorno negativni stavovi, nesporazumi i haos koji iz toga proizilazi.

Da li ste, prihvatajući funkciju, postavili određene uslove?

Jesam. Recimo da, ako je ikako moguće, izostanu stranačka šenlučenja kada je reč o kulturi. I da joj se ne bacaju koske pod noge.

Takođe, ne dolazi u obzir da prekinem da se bavim svojim poslom. U matičnoj kući Jugoslovenskom dramskom pozorištu i na drugim scenama igram 12, kako se to u žargonu kaže, živih predstava.

Što se mene tiče, nijedna neće doći u pitanje, a rado ću prihvatiti i novu ulogu kad mi bude ponuđena, pod uslovom da mi se dopadne, naravno.

Ko vas je sve ubeđivao, a ko vam je prvi čestitao?

Za ministra kulture predložio me je predsednik Boris Tadić. Temeljno je i ubedljivo sa mnom razgovarao o tome. Bilo je i drugih koji su tu stvar podupirali svojim argumentima. Ali Tadić je bio presudan.

Čeka vas rešavanje problema koji se odnose na položaj umetnika – od regulisanja statusa samostalnih umetnika do nacionalnih penzija. Smatrate li ih prioritetom?

Više puta sam rekao da neću dozvoliti da kultura bude u poziciji prosjaka i čeka na milostinju, a to podrazumeva i status i dostojanstvo kvalitetnih ljudi u umetnosti i kulturi.

U razgovoru za Evropu nedavno ste ukazali na degradiranost srpskih glumaca. Kako ćete ovoj profesiji vratiti dostojanstvo?

Ne znam, možda odlučim da im kao ministar naredim da snimaju reklame, a medijima, pošto je ovo ministarstvo i za medije, zabranim da ih zbog toga prozivaju i propituju, da ih nerviraju, da im po pet puta prebrojavaju istu paru, dok drugi bez većih problema unovčavaju sve i svašta.

Šalu na stranu, trudiću se da stvorim klimatske uslove u kojima će oni sami moći da se izbore za svoj status i dostojanstvo. Jer, njima je, rekao bih, samo to i potrebno.

Bivši ministar bio je junački dostupan novinarima gotovo 24 časa. Da li ćete i vi imati razumevanja za novinarske zahteve?

Razumevanje za novinare imao sam i do sada, pa ne vidim zašto bi se to promenilo. A i oni su, uglavnom, imali za mene, pa i za isključen telefon tokom predstave, probe, snimanja, a tom spisku sad ću verovatno biti prinuđen da pridodam i neke sastanke.

Teši me činjenica da Ministarstvo kulture ipak nije Urgentni centar, te da neće biti pitanje života ili smrti ako ne budem uvek mogao biti na raspolaganju.

poziv na pretplatu na na www.evropanedeljnik.co.yu

zvanična biografija www.srbija.sr.gov.yu :

Rođen je 11. maja 1949. u Beogradu. Osnovnu školu i gimnaziju završio u Valjevu, a Fakultet dramskih umetnosti u Beogradu upisuje 1967. godine, u klasi profesora Predraga Bajčetića. Diplomirao 1971. godine, u klasi profesora Ognjenke Milićević.

Stalni je član "Jugoslovenskog dramskog pozorišta" od 1969. godine, gde trenutno igra šest glavnih uloga. Istovremeno je, kao gost, igrao i igra na scenama drugih pozorišta, i to "Zvezdara teatra", "Ateljea 212", "Beogradskog dramskog pozorišta", "Srpskog narodnog pozorišta" iz Novog Sada, "Crnogorskog narodnog pozorišta" iz Podgorice, "Grada teatra" u Budvi…

Igrao je u više od 30 filmova, a za televiziju je snimio nekoliko stotina sati TV serija i drama.

Dobitnik je gotovo svih relevantnih pozorišnih nagrada za glumu i drugih društvenih priznanja, kao što su tri "Sterijine nagrade" za glumu, godišnja nagrada "Srpskog narodnog pozorišta", "Oktobarska nagrada grada Beograda" 1992. godine, nagrada "Milivoje Živanović", godišnja nagrada CNP-a iz Podgorice, nagrada "Doživotni počasni član" ovog pozorišta za ukupno umetničko dostignuće, osam godišnjih nagrada "Jugoslovenskog dramskog pozorišta" i drugih.

Oženjen, otac troje dece. Govori engleski jezik.