(Ekonomist) Pripremaju se izmene Zakona o stečaju u Srbiji

Trenutno se u Srbiji vodi oko 1.300 stečajnih postupaka, a veliki broj njih traje od pet do petnaest godina. Istovremeno, preduzeća u stečaju, prema zvaničnim procenama, broje oko 400 hiljada zaposlenih i svakodnevno proizvode nove troškove (za struju, vodu, telefon, zakup zemljišta) kao da posluju normalno, iako su odavno insolventna. Na taj način, stvaraju nove dugove i smanjuju vrednost svoje imovine, a sredstva u privredi “zarobljena” su sporošću celog postupka. Većinu njih, ako prežive bankrotstvo, čeka privatizacija za koju je Vlada najavila da će se završiti do kraja iduće godine.

Na Paliću je nedavno, u okviru USAID BES projekta (Program za reformu stečajnog i izvršnog postupka), održana konferencija na kojoj su učestvovali sudije trgovinskih sudova, Vrhovnog suda, predstavnici Agencije za privatizaciju i Agencije za licenciranje stečajnih upravnika. Sastavljen je program izmena postojećeg zakona u 55 tačaka a učesnici su diskutovali o problemima do kojih dolazi u njegovoj primeni. Recimo, u zakonu nije precizirano šta činiti sa naknadno pronađenom imovinom dužnika. “Svedoci smo da postoje nesređene javne knjige i to je gotovo pravilo u svim društvenim preduzećima. Ne može se znati kolika je njihova imovina, niti stečajni upravnik zna koje su stečajne obaveze preduzeća”, kaže Ivan Veselinović iz Centra za stečaj u okviru Agencije za privatizaciju.

Takođe, jedno od pitanja o kojem se spekulisalo u javnosti su stečajni upravnici. Naime, od 338 licenciranih stečajnih upravnika, njih 235 je imenovano bar jednom, a 103 nije nijednom. Četvoro je angažovano u čak deset postupaka, a 120 vodi po dva postupka. “Nije dovoljno da upravnik ima licencu. Ja predlažem da stečajni upravnik prvo polaže ispit, pa da stažira kod iskusnijeg kolege do pola godine, a tek nakon toga da dobije licencu”, ističe sudija Vrhovnog suda Dragiša Slijepčević. Predloženo je i da Agencija za licenciranje stečajnih upravnika dostavlja izveštaj stečajnom sudiji “kad već za to prima pare” i da se licenca ne obnavlja automatski nakon tri godine.

Učesnici su se složili da treba da se uvede neki rok (najbolje vremenski) kojim bi se odredilo do kada poverioci mogu da podnesu prijave za svoja potraživanja kako se postupak stečaja ne bi otegao u nedogled čekajući na poverioce. Zanimljiv predlog za reorganizaciju putem kredita izneo je direktor USAID BES projekta Milo Stevanović. On predlaže neku varijantu “revolving” kredita putem hipoteke na zalihe i na potraživanja. Tako bi preduzeće imalo novi priliv sredstava sa kojim može da posluje, a sredstva od prodaje robe, u prvom, ili od nenaplaćenih potraživanja u drugom slučaju, išla bi na otplatu kredita.

Očekuje se da će radna grupa u parlamentu, koju bi činili neki od učesnika stručne grupe sa ove konferencije, kao ovlašćeni predlagač izmena Zakona, početi da radi već u oktobru, jer bi svi zakoni trebalo da se usaglase sa Ustavom do kraja godine. No, probijanje rokova ne bi bila nikakva novina u domaćem zakonodavstvu.

Za razliku od bankrotstva, kada se poverioci namiruju prodajom celokupne imovine preduzeća u stečaju, moguće je i da se, reorganizacijom, namire poverioci, ali da preduzeće (ili jedan njegov deo) nastavi da radi. “Uni Tadiv”, fabrika za proizvodnju malih delova u automobilskoj industriji iz Konjica u BIH, primer je uspešnog stečaja. Pre stečaja su propala dva pokušaja privatizacije, a zaposleni tri godine nisu primali platu niti su plaćani porezi i doprinosi. Preduzeće je proizvodilo taman toliko da se namiri dobavljač, pa su radnici stupili u štrajk. Proizvodnja je smanjena, a vrednost preduzeća je sa sedam miliona knjigovodstvene cene opala na 1,5 milion evra. Povoljna okolnost je bila u tome što preduzeće nije bilo prezaduženo. Uz novo zaduženje kod dobavljača, preduzeće je povećalo proizvodnju i ostvarilo profit u stečaju, a radnicima je isplaćena prva plata. Nakon toga, planom reorganizacije, imovina je preneta na novo pravno lice u kojem su podeljene deonice između radnika i glavnog poverioca, dobavljača, što je bila garancija da će im i ako plan ne uspe, postupkom bankrotstva biti isplaćena sva potraživanja. Dugovi su smanjeni za 80 odsto, a u takvoj situaciji, kada je preduzeće ostvarivalo čak i profit u stečaju i bilo malo zaduženo, jedna nemačka kompanija je kupila preduzeće. Kupoprodajna suma je, doduše, bila mala, ali su ulaganja u prvoj godini bila dva, a u drugoj 17 miliona evra. Radnicima su plate povećane za 150 odsto, a danas je “Tadiv” četvrto preduzeće u BiH po obimu izvoza u evropske zemlje. U Srbiji, fabrika “Voćar” iz Koceljeve primer je efikasno sprovedenog stečaja. Stečajni postupak inicirali su radnici pošto je fabrika bila nelikvidna. Tri meseca posle uvođenja stečaja, fabrika je prodata kompaniji “Rauch Fruchtsafte” iz Austrije koja je evropski lider u proizvodnji sokova. Nakon prodaje, stečajni postupak je nastavljen i do sada su namireni svi troškovi preduzeća i sva prioritetna potraživanja radnika, a u daljem postupku će se namiriti poreska uprava i drugi poverioci.

poziv na pretplatu na na www.ekonomist.co.yu