Privatnost na internetu - biti slavan ili sačuvati privatnost

Privatnost na internetu i bezbednost informacija koje korisnici interneta ostavljaju na raznim društvenim mrežama i aplikacijama poput onih za razmenu pošte, fotografija ili poruka, globalna je tema koja konstantno privlači pažnju, iako se čini da mnogi to pitanje ne doživljavaju preterano ozbiljno.

Premda se u neformalnim razgovorima na temu privatnosti na internetu kod ljudi često može primetiti da nisu posebno zabrinuti jer, kako kažu, u njihovim životnim stilovima nema ničeg protivzakonitog pa im nije ni važno da li neko prikuplja informacije o njima, svesno ili nesvesno ignoriše se to da je sama činjenica da postojimo dovoljna da budemo interesantni za brojne kompanije koje se bave reklamiranjem i marketingom.

Moglo bi se postaviti i pitanje da li su oni koji ne mare mnogo za svoju privatnost na internetu svesno to izabrali jer su uz pomoć interneta dobili priliku da, ponekada i uz pomoć raznih egzibicija, postanu poznati široj javnosti i na taj način ostvare neku ličnu korist.

Na primer, boravak na društvenim mrežama za neke može biti finansijska korist, dok je, čini se, za mnogo veći broj korisnika to način da, obaveštavajući javnost o gotovo svemu što im se dešava u životu, konstantno hrane sopstveni ego verujući da su i najintimniji detalji iz njihovih privatnih života "celom svetu" interesantni jednako koliko i njima samima.

Navedena ocena mogla bi izgledati preoštro, ali pitanje pred kojim se prosečan korisnik interneta može naći je da li žrtvovati privatnost u cilju apstraktne koristi i "bildovanja" ega, ili žrtvovati deo ubeđenosti u veličinu i važnost sebe i svog života kako bi se sačuvala privatnost sebe i svojih bližnjih. Ove dileme su, čini se, pošteđeni oni koji prosto moraju biti na internetu kako bi mogli da obavljaju posao kojim se bave.

"Instagram" koristi našu kameru da fotografiše i snima, "Gmail" ima pristup našem imeniku, "Viber" u svakom trenutku zna našu tačnu lokaciju, dok "Facebook" može da pročita sve naše SMS poruke, podseća portal "Startit".

Ma koliko zvučalo kao teorija zavere, činjenica je da je privatnost na internetu prevaziđen koncept i trebalo bi da se pomirimo sa tim, navodi taj portal, prenoseći reči Vladana Jolera, direktora "Share fondacije" da svaka od tih aplikacija koristi te informacije da bi napravila naš profil koji kasnije prodaje trećoj strani, što može biti kompanija kojoj naši podaci trebaju zbog marketinga, ali treća strana može biti i država.

Prošlog meseca je objavljeno više od 400 gigabajta podataka, uključujući interna dokumenta, liste klijenata kao i softverski kod italijanske firme "Hacking Team". Od građanima Srbije zanimljivih klijenata tu su BIA, VBA i Ministarstvo odbrane čije prepiske datiraju od 2011. godine, pa na ovamo.

BIA je, kako navodi portal, sa kompanijom "Hacking Team" pregovarala oko kupovine određenog sistema za praćenje – sistem za daljinsku kontrolu (Remote Control System, RCS) koji širi viruse na računare i mobilne telefone osoba koje su pod nadzorom.

Osim te, objavljena je i prepiska direktorke privatne beogradske firme "Teri Engineering" koja za svog klijenta navodi Vojno-bezbednosnu agenciju Srbije i u kojoj se vidi da je VBA dobila sistem na testiranje, navodi "Startit".

Nakon testiranja, VBA je ipak odlučila da uzme konkurentski proizvod "FinSpy". Takvi sistemi najčešće funkcionišu inficiranjem ciljanih uređaja preko interneta slanjem zaraženih dokumenata (.doc fajlova) mejlom, koji prilikom preuzimanja automatski pokreću "skidanje" špijunskog softvera (spyware) u pozadini i instaliraju bezbednosnu "rupu" (backdoor) na zaraženom uređaju, čime se implementira špijunski softver (HT spyware).

Čak i ukoliko praćena osoba utvrdi da je neko prati, teško da će saznati ko, s obzirom na to da sistem funkcioniše na bazi proksi servera koji "peru" saobraćaj kroz nekoliko država, tako da je tehnički gotovo nemoguće utvrditi ko vrši nadzor i gde se nalazi operater koji vrši nadzor, upozorava "Startit".