Danica Popović, ekonomista - Izvucite zeca iz šešira

“A zec se zove - privatizacija! Sada ogromna državna preduzeća vode nesposobni partijski činovnici kojima je najvažnije namicanje što više para za stranke koje su ih zato tu i postavile”

“Ne, ne mislim da su srpski novinari glupi za ekonomiju”, brani se od “sedme sile” Danica Popović (http://danica.popovic.ekof.bg.ac.yu). Poznati je ekonomista, koju čak i Financial Times rado citira. Manje je, međutim, znano da je i autor “Ekonomskog rečnika za novinare”, izdatog prošle godine. “Svi su ga vrlo lepo prihvatili, ali niko - pročitao”, šali se, naravno. Vrlo je zadovoljna svojim učinkom na kursevima za novinare koje je organizovao Centar za liberalno-demokratske studije.

Još pre šest godina kreirala je i “Makronavigator”, softver za makroekonomiju, koji je, u međuvremenu, prerastao u - video igricu “No, prime minister”, odnosno “Kako biti premijer”. “Nakon starta ‘Vozi, Miško!’, igrač treba da povlači odgovarajuće makroekonomske poteze. U suprotnom, preti mu izbacivanje iz kabineta uz muzičku pratnju ‘Mesečine’: ‘Joj-joj’”, živo objašnjava. Šteta, igrica je još u beta-verziji...

Ako je, dakle, suditi po Danici Popović, biti ekonomista u Srbiji vrlo je prijatan, pa i zabavan posao. “Stvarno uživam u svom lepom i kreativnom poslu”, potpuno se slaže. “Pogotovo zato što ne zavisim od jednog finansijskog izvora”. Redovni je profesor beogradskog Ekonomskog fakulteta i istraživač u CLDS, a radila je i projekte za Svetsku banku, Međunarodni monetarni fond i, kako kaže, “progresivne” vlade Milana Panića, Dragoslava Avramovića... Lepo, ali, mora biti, i frustrirajuće, s obzirom na neveselu ekonomsku situaciju u Srbiji. “Sasvim tačno. Jer, do 2001. godine, niti jedan-jedini projekat nije bio primenjen, iako su ih stručnjaci uradili, naplatili i od toga lepo živeli”, navodi, ne bez ironije.

Mi i oni
Dodaje, međutim, da se situacija od tada značajno promenila - na bolje. “Sada zemlju zaista vodi elita, ma koliko se građani na nju ljutili, uključujući i mene samu. Ali, danas sukob s političarima doživljavam kao neslaganje ljudi koji jedni druge mogu da razumeju. Niste se mogli svađati sa, recimo, premijerom Zelenovićem, kad on nije shvatao šta mu to, zaboga, govorite. Ovo mi, međutim, mnogo teže pada, jer skandalozno populističke poteze povlače ‘moji’, a ne, kao u devedesetim, ‘njihovi’”, gubi na trenutak zaraznu vedrinu.

A u šta su se to pretvorili “naši”? “To je najbolje objasnio briljantni ekonomista Čarls Viploš u svojoj knjizi ‘Makroekonomija, evropski udžbenik’, koju sam i prevela za svoje studente: ‘I najveći profesionalci na vlasti sasvim menjaju vizuru’. Još gore, naši političari su balkanski sujetni i igraju uvek na prvu loptu”, optužuje nekadašnje zajedničke favorite.

Paradoksalno, strancima su često puna usta hvale na račun njihovog dosadašnjeg učinka. “Dometi refomi u Srbiji zaista su vrlo pristojni”, priznaje Popovićeva, ali... “... ali, tranzicija nije punjenje frižidera, plakara i štednih knjižica, dok ti to sve posmatraš na TV - po mogućstvu, što većeg i tanjeg ekrana. Toga nema ni u američkim i španskim TV sapunicama. Čak se i u njima jasno vidi koliko se naporno mora raditi da bi se sve to zaradilo”.

Krivicu za ovakvo raspoloženje građana u najvećoj meri pripisuje, ipak, Vladi.

Koštuničin minimalizam
“Koštunica je u svom prethodnom mandatu - istina, nehotice - sprovodio koncept ‘minimalne države’, što je ponegde, kao u Kragujevcu, dalo fantastične rezultate. Loša posledica nečinjenja njegovog kabineta je, između mnogo toga drugog, to što građani nisu obavešteni o onome šta ih, zapravo, čeka; kao što je to bio slučaj prilikom reforme bankarskog sektora, koja je izvedena toliko uspešno, kao kada smo na parketu svim protivnicima zabijali po sto koševa”, slikovita je Popovićeva. “Odlučnim rezovima smo od 7.000 nezaposlenih dobili 21 hiljadu zaposlenih - i to sa najvećim platama u državi! - spektar usluga je izuzetno proširen i obogaćen, a domaći bankarski sistem je postao snažan magnet za privlačenje stranih investitora. Zašto se isto ne bi uradilo i u ostalim sektorima?”

Pa, koji će to majčin sin desetinama hiljada glasača u oči sasuti da će uskoro ostati bez posla i - preći cenzus na narednim izborima?! “Jeste, zvuči grozno. Ali, mnogo je gore ljude držati u iluzijama; ili nesnosnoj neizvesnosti, zbog čega s pravom postaju nezadovoljni, pa i besni”, veruje u svoj stav Popovićeva. “Drugi nisu tako radili”.

A kako su drugi radili? I ko su ti “drugi” na koje bi trebalo da se ugledamo? “Ja bih se ugledala na Slovačku, koja nam nije previše odmakla. Poenta je da se ‘tranzicionim gubitnicima’ pokaže da i oni mogu postati dobitnici, i to mnogo veći nego što su se nadali. Ali, ljude treba nečim podstaći da skoče u preduzetničke vode i uspešno zaplivaju. U suprotnom, prirodno se prepuštaju matici...” Okreni-obrni, ispada da nam je potreban mađioničar koji će spektakularno izvući zeca iz šešira.

Bog i šeširdžija
“Zec iz šešira se zove - privatizacija!”, gotovo uzvikuje Popovićeva. “Pozivanje na to da je državna svojina očuvana i u, recimo, Finskoj nisu umesna, pa ni dobronamerna. Zašto? Pa, zato što je u Srbiji sve potpuno korumpirano politikom! Ogromnim državnim preduzećima upravljaju partijski činovnici - i to uglavnom sasvim nesposobni - imajući, pri tome, samo dva cilja: prvo, potpunu poslušnost stranci koja ih je postavila na dobro plaćenu poziciju i, drugo, namicanje što više para za partiju i, u izvesnim slučajevima, u vlastite džepove. Uostalom, i u znatno naprednijim zemljama se uvidelo da je državna svojina neuporedivo neefikasnija od privatne”.

Ali, veliki broj, čak krajnje dobronamernih, građana strepi da će nas strani kapital sasvim progutati. “Olakšaće samima sebi ako ustanove da li su im važnije pristojne i sigurne plate ili da se - prezime vlasnika firme u kojoj rade završava na ‘ić’”, odgovara bez sentimentalnosti.

Građani, međutim, znaju da se ustalasaju i kada njihov sunarodnik “prljave” biografije i kapitala kome je takođe neophodno “veliko pranje” kupi domaće preduzeće. S druge strane, možda je i to bolje nego da tajkuni pare u džakovima iznose na Kajmanska ostrva. “Neka ih nose. Daleko im lepa kuća!”, nema nedoumica Popovićeva. “Neće nam, valjda, oni graditi modernu Srbiju?!”

Moralno - više nego ispravno. Ali, praktično... “Srbiju spašavaju direktne strane investicije, koje će, između ostalog, značajno smanjiti uticaj i učešće problematičnih domaćih tajkuna u privrednom i društvenom životu zemlje. Pogotovo zato što je mnogo stranih investitora vrlo zainteresovano za Srbiju. Ali, ambijent presporo menjamo: Zakon o stečaju, kao i niz drugih, praktično i ne funkcioniše, kreditni rejting zemlje pada, jer smo opet počeli da se zavitlavamo sa javnom potrošnjom... U međuvremenu, stranci se opredeljuju za Rumuniju”.

Zlatni kavez
Danica Popović pleni neposrednošću, pa ne čudi što je omiljena među studentima ekonomije. “Mi, zapravo, razmenjujemo emocije upakovane u ekonomiju, što odlično funkcioniše”, dopada se profesorki kompliment. “Nerviraju me priče da nam je omladina sve gora. To je gnusna laž! Mada, nije mi jasno kako su se neoštećeni provukli kroz sve ovo. Valjda zbog silne želje da postanu prava, intelektualna elita, koja je noseći stub svakog zdravog društva”.

Ali, brzo će odleteti iz profesorkinog “zlatnog kaveza”, da bi im snovi o “intelektualnoj eliti” sagoreli, nažalost, u prah i pepeo. “I njihovi, ali i moji”, samo za trenutak setno spušta glas i odmiče tanjir. “Trudim se, ipak, da ih naoružam ubojitim znanjem. Verujem u svoje studente i zato što su danas pravila igre neuporedivo jasnija i čistija. Primera radi, jasni su uslovi dobijanja kredita za kupovinu stana - makar i minijaturnog, za početak - pa se pristojni ljudi ne moraju ponižavati i služiti sredstvima od kojih im se želudac okreće”.

Zanimljivo, suprug Danice Popović je Boris Begović, takođe poznati ekonomista. Nadopunjuju li se ili - sevaju varnice? “Kohabitiramo”, odgovara smehom. “Radili smo dosta zajedno. Pri tome, važno je da se zna ko je gazda, što obično podrazumeva i bavljenje neprijatnim poslovima. Zato više volim kada Boris vodi posao. Onda imam i više slobodnog vremena”.

Uvek u centru
Slobodno vreme najradije provodi sa 9,5-godišnjom ćerkom Milicom. “Neverovatno smo talentovane za trošenje”, ponosna je profesorka makroekonomije. Često je na šljaci Kalemegdana - zbog omiljenog tenisa, ali i ugodnih razgovora sa “srodnim dušama”. “Slučajno sam otkrila da je u ranim jutarnjim satima Ada Ciganlija zanosna: nema skoro nikoga i kao da je tvoja privatna”, dodaje.

“Volim i odlaske u vikendice u unutrašnjosti, ali - tuđe. Preferiram gradski asfalt”, priča dok nas vozi iz nestvarnog zemunskog spokoja “Kod kapetana” kroz beogradsku saobraćajnu vrevu. “Uvek sam živela u centru grada. Čak i u Londonu, u kome sam, odričući se mnogo čega, plaćala stan na Pikadiliju”, parkira svoj plavi ford kod “Beograđanke”, u neposrednoj blizini porodičnog stana.

Osim u nekoliko navrata u Engleskoj, izvesno vreme živela je i u Ženevi, a u Americi je obišla “sve univerzitete koje je htela”, uključujući i Harvard i Jel. “Srećna sam zato što živim u Beogradu, jer to želim i volim. Ali, zalažem se da istu slobodu izbora dobiju i moji studenti i svi građani Srbije”, libertarijanski nam maše na rastanku Danica Popović.

poziv na pretplatu na na www.ekonomist.co.yu