Branko Lukić, industrijski dizajner - Abnormalno dobro

(Branko Lukić : “Želim da ljude pozitivno iznenadim, jer pravim nešto potpuno drugačije” )

Većina proizvoda koji dolaze sa Zapada nalik su jedan drugom. Osim ako ih je dizajnirao Branko Lukić. Jer, telefon sa rupama umesto dirki, na kojem se broj bira provlačenjem prstiju kroz šupljine, sigurno nije “već viđeno”. Sa svojom “nonobject” filozofijom, u kompaniji koju je osnovao sa suprugom i jednim prijateljem, Lukić pomera granice dizajna. O tome kako taj zanimljiviji, uzbudljiviji, drugačiji dizajn može pomoći srpskoj privredi za Ekonomist magazin govori dizajner koji je napustio posao u velikim svetskim dizajnerskim kompanijama Frogdesign i IDEO da bi u vlastitoj, Non-object, mogao da se bavi “dizajnom bez granica”.

Da li dominantni dizajnerski trendovi u svetu imaju trenutno dodirnih tačaka sa dizajnom u Srbiji?
Branko Lukić: Trenutno, mislim da se ne može povući paralela. U svetu, u Americi posebno, trend je ekološki dizajn. Mnoge dizajnerske agencije rade na tome da naprave dizajn koji neće negativno uticati na okruženje. PET flaše, na primer, su veliki zagađivači, pa je potrebno razmišljati kako i ambalažu iskoristiti do kraja. To ne znači da bi trebalo i flaša da bude za jelo, ali bi se mogla praviti od materijala koji neće omogućavati samo “recycle”, već “full-cycle”. Neće se, naime, degradirati materijal reciklažom, već će se potpuno iskorišćavati za pravljenje nove flaše. A da bi se sve to postiglo, dizajn mora da sarađuje sa naukom. U Srbiji dizajnerski trendovi nisu dostigli taj nivo, ali pretpostavljam da će i te teme doći jednom na red.

Da li, ipak, ima pomaka u odnosu na period kada ste Vi radili u Srbiji?
B. Lukić: Postoji veliki pomak, bar kada su u pitanju radovi studenata, koje sam imao prilike da vidim. Primećujem velike promene u dizajnu enterijera, kao i u arhitekturi, jer u Beogradu sada ima super mesta. Ali, kada uđem u radnju, gotovo ništa mi ne privlači pažnju. To znači da na polju industrijskog dizajna kojim se ja bavim nije bilo nikakvih bitnijih dešavanja.

Potpisali ste dizajn “Voda-vode” i “Abnormal” votke, koji su među retkim domaćim proizvodima koji skreću pažnju i svojim izgledom.
B. Lukić: Moj cilj je da pomognem Srbiji da dobije prepoznatljive proizvode. A to se može postići našim pristupom dizajnu, jer je drugačiji - ne samo od dizajna na ovim prostorima, nego se razlikuje i od svega što se u svetu radi. To se vidi na flaši “Abnormal” votke, koja najviše liči na vazu i prva je flaša bez grla koja će se pojaviti na tržištu. Hteo sam da flaša podseća na kartridž iz svemirske stanice, da bude potpuno futuristička i da nema nikakve veze sa tradicijom dosadašnje proizvodnje i flaširanja votke. Mislim da je ova flaša najekstremniji projekat za biznis industrije alkoholnih pića, koji smo do sada napravili.

Da li se prilikom dizajniranja takvih predmeta vodi računa o praktičnosti za upotrebu ili se zarad dizajna taj aspekt zanemaruje?
B. Lukić: Flaša će biti čudnija za sipanje, ali svejedno praktična. Najmanje nas je interesovalo da ova flaša bude kao druge, u bilo kom pogledu, jer tragamo za ljudima koji će je voleti baš takvu. Biće, naravno, i onih koji će je kritikovati - ostalo je malo votke u kanalu i slično. Ostane i malo kiše u oluku posle nevremena - pa šta? To su irelevantni komentari. Relevantno je da će privući pažnju. A već jeste - flaša se još nije pojavila na tržištu, a i u Americi smo već lansirali “buzz”.

Nije samo flaša, već je i ime votke radikalno rešenje, koje možda i neće svuda biti najbolje prihvaćeno?
B. Lukić: Kreirali smo ime “Vertikal”, a “Abnormal” je ime koje je dao Vojin Đorđević. Ideja je da se votka na nekim tržištima zove “Abnormal”, a na drugim, gde se ovaj naziv ne bi adekvatno protumačio, zove “Vertikal”. U Srbiji se može plasirati pod radikalnijim nazivom, jer je ona vrlo zanimljivo tržište: ovde su ljudi spremni da eksperimentišu, željni su neobičnih stvari. Želimo da eksperimentišemo u brending strategiji. Prosto ne dozvoljavamo da i jedan projekat koji izlazi iz Non-objecta bude urađen na sličan način kao prethodni.

Saradnja sa kompanijom Si & Si pokazala se kao izuzetno uspešna. Da li je, vođena tim primerom, još neka domaća kompanija započela ili planirala saradnju sa Vama?
Branko Lukić: Uvek imamo pozive i iz Srbije i iz okruženja, ali čitav taj proces se sporo odigrava. Jer, ljudi ovde nemaju tačnu predstavu o tome koliko je sredstava i vremena potrebno da bi se kreirao i razvio novi proizvod na najvišem svetskom nivou, kao što je to slučaj sa bocom, ali i brendom “Voda voda”, “Gorki list”, “Vertikal” votka... Kad u domaćoj kompaniji kažeš cenu projekta koju bismo odradili, dođe do kolebanja. Pogotovo zbog toga što u dizajnu ne postoje garancije. Da li će se prodavati automobil sa novim, drugačijim dizajnom - niko vam ne može garantovati. Ono što je iza nas je uspeh koji smo kao tim postigli za mnoge američke kompanije sa liste Fortune 500. I činjenica da je sa našim dizajnom kompanija povećavala prodaju za 25-50 odsto.

Osim “Vertikal” ili “Abnormal” votke, koja je jedna od prvih realizacija ideje “Non-object”, postoje li još neki predmeti koje ste dizajnirali u okviru te koncepcije?
B. Lukić: Golf palica je jedna od realizacija koja je doživela ogroman uspeh. “TaylorMade” golf drajver, palica koja se koristi za početni udarac koju sam dizajnirao pojavila se 2002. godine na tržištu i pobedila do tada deset godina najpopularnij drajver “Debelu Bertu”. Danas ga koristi više od 70 odsto profesionalnih golfera u USPGA. Još veći uspeh doživeli smo sa profesionalnim sedištima za bicikl. Dizajn standardnih sedišta star je više od sto godina, a ja sam ga sa novim “Arione” sedištem, italijanske kompanije Selle Royal, izmenio, što je bilo opšte prihvaćeno, jer je biciklistima bilo udobnije. Ovo sedište je pobedilo na mnogim “Giro d’Italia” od 2002. do danas.

Da li je za takve projekte potrebna saradnja sa ljudima “od nauke”?
B. Lukić: Svako dobije projekat da uradi, sam ili u saradnji sa nekim, to seprepušta dizajneru. Ja sam, umesto da pozovem nekog ko je stručan za, recimo, fizionomiju ljudskog tela, mesecima deljao poliuretansku masu da bih napravio oblik koji sam zamislio i za koji sam bio uveren da je idealan za ovu funkciju.

Non-object, iako ne poštuje nikakve granice, ipak radi dizajn po narudžbi kompanija koje su spremne da eksperimentišu. Sa Bright objects otišli ste još korak dalje?
B. Lukić: Brite objects je kompanija koja radi isključivo na razvoju i proizvodnji potpuno novih proizvoda koje smo sami osmislili. Nekoliko proizvoda je trenutno u razvoju, a prvi lansiramo širom sveta krajem 2007. godine. Dali smo mu ime “Webble”. To je nešto što ne postoji nigde u svetu u ovom momentu, niti je ikada postojalo, a mislim da već postoji jaka potražnja, što je pokazala i činjenica da je samo njegova najava u svetskim medijima izazvala to da nam svakodnevno stiže mnoštvo e-mailova iz celog sveta u kojima ljudi traže da ga kupe. Proizvod je, u stvari, objekat, po izgledu sličan skejtbordu, mada radi potpuno drugačije i služi za odmaranje nogu kroz aktivnost. Najkorisniji je ljudima koji sede po ceo dan za radnim stolom, a žele da im noge ne budu u statičnom položaju. Pokreće se stopalima u svim smerovima, kao daska za surf, ali se na njemu ne može i voziti, jer specijalni patent na točkićima to sprečava.

“Webble” je, od imena do izgleda i upotrebe, potpuna novina. Ima li među “pametnim objektima” i onih starih sa novim izgledom ili funkcijom?
B. Lukić: Kišobran, napravljen da izgleda kao kada ga vetar izvrne, koji bi prikupljao vodu i kroz cev je propuštao da bi se vlasnik igrao prskajući okolo jedan je od predmeta koji smo osmislili u okviru te kompanije. Primer je i motor koji sam, protivno svim zakonima aerodinamike, dizajnirao u obliku pravougaonika - samo zbog toga što bih ja voleo da izgleda tako. Napravili smo i kašiku sa gomilom sudića iz kojih će se hrana rasprsnuti po ustima kao nar. Jer, zašto sada, kada su jela dovedena do savršenstva, ne bismo usavršili pribor za jelo? I sve druge predmete koji će svet učiniti zanimljivijim.

poziv na pretplatu na na www.ekonomist.co.yu