Vladimir Pavlović, FimaProActiv - nekadašnji aktivni fudbaler i ski instruktor, pa broker, a sada - jedan od najtraženijih finansijskih stručnjaka Srbije

"Ne znam šta bi za deset godina trebalo da se dogodi sa autokompanijama, softverskom ili hemijskom industrijom, ali mi je jasno da će Snickers ostati najbolja čokoladica u SAD narednih 40 godina”, rekao je Voren Bafet, objašnjavajući svoju strategiju potrage za dobrom investicijom. Strategija se očito pokazala uspešnom, jer se Bafet, zahvaljujući trgovini akcijama, i danas nalazi na lestvici najbogatijih ljudi na svetu.

Svoju karijeru Vladimir Pavlović, portfolio menadžer u investicionom fondu FimaProActiv, nije započeo prodajući žvake i Koka-Kolu kao Bafet, ali je još kao školarac znao da budućnost Srbije leži u finansijama. Nije znao, međutim, da će od aktivnog fudbalera i ski instruktora, preko brokera, sa samo tridesetak godina postati jedan od najtraženijih stručnjaka na srpskom tržištu kapitala. Ali, bio je siguran da nije pogrešio što je završio Ekonomski fakultet u Beogradu i što je posle Narodne banke i Centralnog registra počeo da radi u brokerskoj kući Fima.

Prštale su ponude
“Kada je, krajem prošle godine, donet Zakon o investicionim fondovima, u Srbiji je nastala prava hajka za portfolio menadžerima. Oni su, naime, bili glavni uslov za osnivanje investicionih fondova. Bilo ih je svega nekoliko, a ja sam imao sreću da sam, pored te diplome, posedovao i CFA, inače, međunarodno priznatu diplomu za finansije”, skromno priča Pavlović. Ponude, merene “nerazumno” visokim mesečnim naknadama prštale su na sve strane, ali je Pavlović, koji je do tada radio u brokerskoj kući Fima, ipak ostao veran kolegama. Ne zbog toga što je po prirodi konzervativac, već zbog proste računice da je bolje ostati u “kući” koja iza sebe ima bogato finansijsko iskustvo.

“Fima nema većinskog vlasnika, to je grupa profesionalaca koji se bave finansijama, a koji su istovremeno i menadžeri i vlasnici. Želeo sam da ostanem u toj priči do kraja, a da se to, naravno, odrazi i u vlasničkom smislu. Ako ste, dakle, jedan od suvlasnika, zarada je daleko veća, ma kolika vam neko drugi nudio platu”, tvrdi Pavlović. Uostalom, bilo je jasno da je potencijalnim fondovima u Srbiji bila potrebna samo licenca portfolio menadžera kako bi počeli i da rade. Nije bilo bitno da li portfolio menadžeri imaju iskustvo ili, laički rečeno, da li su u stomaku osetili kako je gubiti na berzi. Lepo je čuti da su njime zadovoljne i kolege koje u Hrvatskoj upravljaju fondovima više od deset godina, a pod njihovom upravom je fond FIMA Equity, koji je u poslednja 24 meseca napravio prinos od 115 odsto. “Ukupna imovina investicionih fondova u Hrvatskoj je oko četiri milijarde evra, dok su građani iz Srbije i inostranstva u naše fondove uložili svega oko 40 miliona evra. Srbija, dakle, ima prostora za rast. Samo do kraja ove godine, umesto dosadašnja četiri fonda, možemo da očekujemo još toliko, sa ukupnom imovinom većom od sto miliona evra”, optimista je.

Ne misli, međutim, da je lakše voditi investicioni fond nego biti dobar broker. Možda kada fond stane na “zelenu granu” sa imovinom od 50 do sto miliona evra i dosta dobro formiranim portfoliom. “Svaki počtak je težak, ali priznajem da je Fima kao drugi investicioni fond u Srbiji ostvarila fantastične rezultate za kratko vreme. Od maja, kad smo počeli da radimo, imovina fonda dostigla je oko 15 miliona evra sa više od 2.000 članova. Odbacili smo dobit od oko 10 procenata, koliko bi novac u banci, u evrima, trebalo da držite oko dve godine”, smeši se, priznajući da mu je ovo prvi put da je izašao na ručak van kancelarije otkad radi u investicionom fondu.

Smeh, naravno, pravda činjenicom da su rezultati dobri uprkos tome što je fond startovao u vreme kad su indeksi na Beogradskoj berzi svakodnevno beležili pad. Uskoro, međutim, i to neće da brine, s obzirom na to da bi fond od septembra trebalo da počne da ulaže i u akcije u Crnoj Gori, Makedoniji, Republici Srpskoj i Rumuniji.

Stisak ruke
Danas, kao što je Bafet radio po svetu, Pavlović posećuje preduzeća u Srbiji i investira u ona čiji je menadžment sposoban da napravi “dobru priču”. Istina, važno je sastati se sa menadžmentom, ali priznaje da mu 95 odsto svrhe posete bude završeno i pre nego se rukuje sa ključnim ljudima u preduzeću. “Bitno je videti da li su portiri ljubazni ili igraju fudbal po dvorištu, da li direktor više ulaže u svoju kancelariju ili u razvoj firme, te da li su zaposleni zadovoljni. Bitan je i stisak ruke. Tu se vidi da li je menadžment pošten i da li ima snagu da iznese ono što je planirao”, analizira Pavlović. Njegova supruga, koja kao ekonomista radi u naftnoj kompaniji OMV, bavi se analizom, pa je logično da se ponekad i posavetuju. “Trudim se, ipak, da kući ne pričam o poslu, a ako se to desi, ne bunim se, jer je supruga dobar kritičar. Često zna da ukaže na mane našeg Web sajta ili nastupa pred novinarima. Dešava se i da mi kaže: ‘Ovo si baš lepo rekao, ispao si pametan, ali te ljudi nisu razumeli’. Moja teza je da je sumnjivo kad te žena hvali i kad posao lako ide”.

Slovenac postao milioner
Priznaje, međutim, da srpskom finansijskom tržištu, ali i investitorima odlično ide. Ne možda kao pre nekoliko godina, kad su na Beogradskoj berzi nesumnjivo skoro sve akcije bile podcenjene, ali isplati se. Ističe primer prijatelja iz Slovenije koji je na Beogradskoj berzi za kratko vreme postao milioner. “On se bavi finansijama u Sloveniji. Pre dve ipo godine, kad su se ljudi u Srbiji bavili politikom, on je ulagao u akcije srpskih preduzeća i od sto hiljada evra je napravio milion”, navodi, tvrdeći da je najbitniji dobar “tajming”.

poziv na pretplatu na na www.ekonomist.co.yu