(Ekonomist) Milutin Nikolić, Citadel Investment Services - Iz Wall Streeta u Beli Potok

Baš za ovim stolom smo sedeli kada smo slavili jubilej firme", raspoloženo pokazuje Milutin Nikolić dok ulazimo u njegov omiljeni "Dačo". Ovaj restoran zaista pleni svojom do ubedljive jednostavnosti stilizovanom etno-ikonografijom i, naravno, sjajnim tradicionalnim srpskim jelima, zbog čega je postao omiljeno stecište stranih turista i stranaca koji žive u Beogradu.

Neobičan je, međutim, prizor gledati osnivača i direktora Citadel Investment Services među tikvama i seljačkim ćilimima. Mnogima su, štaviše, upravo to simboli od kojih Srbija treba da pobegne glavom bez obzira u svojoj evropeizaciji. "Pojednostavljenja mogu biti vrlo opasna. Citadel se, istina, iz Genex Business Centra bavi finansijama i uvodi najviše svetske standarde u domaću poslovnu praksu, ali je srpska firma. Potpuno je tačno da u Srbiji mnogo toga valja promeniti, ali i - sačuvati. A srpsko selo svakako nije po definiciji negativno", nimalo Nikoliću nije neudobno na starinskoj drvenoj stolici.

Povratak tradiciji ne zagovara, međutim, samo u kafani razgaljen dragačevskim trubačima. Živi, naime, u Belom Potoku, na obronku šume podno Avale, u drvenoj brvnari iz 1840. godine! Ne žali se na nedostatak velegradskog komfora ili izolaciju dok u avliji hrani piliće i ćurke ili sadi blitvu u bašti. Naprotiv. "Brvanaru sam, naravno, temeljno sredio, a kupio sam je upravo zato što sam želeo da pobegnem od gradske vreve i zagađenosti", spokojno odgovara poput čoveka koji je napokon našao sebe.

A tražio se na Ženevskom jezeru, Harvardu i Menhetnu, londonskom Sitiju... - nema šta, neobična putanja.

Zbog četvorke u - Švajcarsku
Odrastao je u kraju oko Voždovačke crkve. Besan zato što mu je nastavnica fizike zaključila četvorku, zbog čega nije dobio Vukovu diplomu, rešava da školovanje nastavi u inostranstvu. Ništa neobično u Beogradu prve polovine osamdesetih da je otišao u neki američki koledž. U Ameriku će, međutim, otići kasnije. Te 1984. obreo se u internatu u - Švajcarskoj. "Otac i majka su smatrali da je to mnogo bezbednija sredina za njihovog 13-godišnjeg sina", prelazi mu senka sete preko lica dok se seća preminulih roditelja.

Na Ženevskom jezeru, u Sen Galenu i Lozani, studiraće i ekonomiju. "Iako je moj profesor matematike u meni video budućeg inženjera, smatrao sam da je u ekonomiji mnogo više energije", objašnjava. Dobra procena. Doduše, bio je razočaran onim šta je dobijao od "uštogljenih" profesora, ali nije samo pokunjeno hvatao beleške na predavanjima. Postavši finansijski direktor studentskog saveza, upravljao je budžetom od čak 1,5 milion franaka, osniva tri studentske firme, kao i časopis koji je par godina kasnije otkupila kompanija iz Ciriha...

"Jeste, ispunjavao me je preduzetnički duh, ali i osećaj velike obaveze da zarađujem novac zato što je moje školovanje jako mnogo koštalo roditelje", ističe. Nakon diplomiranja nastaviće još 3,5 godine da radi u Lozani, u izdavačkoj kući "Naš dom" Vladimira Dimitrijevića, u kojoj se zaposlio još tokom studiranja. "Od oca sam nasledio veliku ljubav prema pisanoj reči, ali sam shvatio da u knjigama ne uživam zato što ih prodajem kao sapun. Zato sam rešio da se posvetim samim finansijama", tumači zašto se zadužio do guše i u Bostonu upisao postdiplomske studije u slavnoj Harvard Business School.

Američki san
Investicija se obilato isplatila. Još pre nego što će postati harvardski magistar imao je pun džep atraktivnih ponuda za posao. Bira investicionu banku iz Njujorka, s Vol Strita. Mada, priznaje, vremena za spavanje gotovo da i nije imao pune dve godine, odsanjao je američki san.

"Radio sam bukvalno bez odmora, ali sa uživanjem, gledajući na delu najveće svetske ‘ajkule’ kako vrte najveći novac i - učeći od njih. Njujork je ostavio doživotni pečat i na moje sadašnje partnere u Citadelu. Načinio je od nas ‘paranoike’ koji uvek teže da budu brži i uspešniji od drugih, sposobne da istrpe i najveće pritiske", gorljivo preporučuje ovakvu praksu mladim početnicima nikako ne stižući da se napokon lati uštipaka i paštete od čvaraka.

Buđenje je, međutim, bilo grubo. U Beogradu neposredno pred NATO bombardovanje. "Pošto nisam odslužio vojsku, nisam mogao da produžim jugoslovenski pasoš, a iz sentimentalnosti nisam želeo da tražim drugi. Uostalom, ni danas ga nemam", objašnjava životni veleobrt. Srećnim sticajem okolnosti, ubrzo se, umesto u ratnoj uniformi, obreo u - londonskom Sitiju. Tri i po godine se sa prijateljem i partnerom bavio investicijama u tada uzavreloj TMT (tehnologija/mediji/telekomunikacije) areni. "Da li sam bio uspešan? Teško je reći. Zaradio jesam dosta novca, ali su drugi istovremeno napravili milijarde", ne razmeće se učinkom u finansijskom centru sveta.

Bilo kako bilo, ubrzo nakon globalnog pucanja tehnološkog balona i nastale oseke, trajno se vraća u Srbiju. Svojevoljno.

Lap-top vredan milijarde
Svojevoljno?! Istina, te 2001. Zoran Đinđić je već izrastao u evropskog super-stara, u Srbiji su bujali i optimizam i poslovne mogućnosti, ali... "Nakon 17 godina života u inostranstvu, jedva sam čekao da se vratim kući. Zato sam stalno živeo u iznajmljenim stanovima i vozio rentirana kola, a nikada se čestito nisam ni raspakovao. Dosta je bilo", objašnjava motive zbog kojih je sa prijateljem Pavlom Kavranom ofise na Menhetnu zamenio beogradskom sobom u kojoj su kucali na svojim lap-top računarima.

Dirljivo. Ali, od tada do danas, oni "iskuckaše" svih 4,5 milijarde evra! Tolika je vrednost poslova u čijoj je realizaciji aktivno učestvovao Citadel, izrastavši u najveće utvrđenje na ovim prostorima u poslovima investicionog bankarstva (Citadel Financial Advisory), nekretnina (Citadel Real Estate) i brokersko-dilerskim (Citadel Securities), a u formiranju su, štaviše, i društvo za upravljanje dobrovoljnim penzijskim fondom i Citadel Investicioni Fondovi. Pomenimo samo najkrupnije u kojima je bio privatizacioni savetnik: Mobi 63, Vojvođanska i Panonska banka, preuzimanje Beotrola od strane Lukoila i Delta banke od Banca Intesa...

"Ključni prodor smo, ipak, napravili dobivši privatizaciju Duvanske industrije Niš i Vranje", lakonski kaže Nikolić. Prevelik zalogaj za tadašnje autsajdere. "Kako smo dobili krupne igrače? Pa, mnogo bolje smo uradili ‘domaći zadatak’ i dali kvalitetniju i, istini za volju, znatno jeftiniju ponudu. Nismo, dakle, odlično poznavali ministre, nego posao kojim se bavimo", ističe.

U svakom slučaju, predstavljalo je to veliku odskočnu dasku. Osim na finansijskom tržištu Srbije, njegov Citadel je danas prisutan na celom prostoru bivše Jugoslavije, zatim u Rumuniji i Bugarskoj, a uskoro se otvaraju predstavništva i u Albaniji i Ukrajini. "Obim poslova u inostranstvu nam je već sada skoro kao u Srbiji, a sledeće godine bi po prvi put trebalo da postane i veći. A Srbija bi trebalo ‘muškije’ da uđe u privatizaciju. Ne da bi izdržavala firme kao što je Citadel, nego zato što je to dobro za nacionalnu ekonomiju", poručuje savetnik srpske vlade i maša se ćase svadbarskog kupusa.

Tacit u Ladi
U Citadelu se, međutim, i sada radi punom parom: od devet ujutro do - ponoći! Zaposlenima mora da je duša u nosu. "To je najbolje što može da se desi mladim i ambicioznim ljudima", ne slaže se Nikolić poučen vlastitim iskustvom. "To je period investiranja u samog sebe, nakon čega sledi uživanje u ostvarenim dividendama. Ja bih i sada radio koliko i oni, ali za tim nema potrebe".

Kući u Beli Potok vraća se obično oko osam sati uveče - Ladom Nivom. "Ja sam čovek seljak!", nastavlja provokaciju. Ovaj "seljak" se zatim najradije opušta u svojoj biblioteci od čak pet hiljada knjiga. Upravo proučava - Tacita. "Ne mislim da sam ekscentrik. Jednostavno, uživam u dokazanim, trajnim vrednostima", zadovoljno otpija gutljaj Radenkovićevog "Carigrada" Milan Nikolić.

Vrednost poslova u kojima je učestvovao njegov Citadel mogla bi se do kraja godine udvostručiti na devet milijardi evra.

poziv na pretplatu na - www.ekonomist.co.yu