(Ekonomist) Teatar "Slavija” u Beogradu - kako napraviti privatno pozorište

Koliko jednom čoveku treba para da napravi pozorište, od čega plaća predstavu i glumce, kako pravi repertoar, pridobija publiku, šta dobija, a šta gubi i - kako opstaje u tom poslu?

Privatna pozorišta bitan su i obavezan argument u svakom pokazivanju, a i dokazivanju raznovrsnosti domaće pozorišne ponude, pa bi se moglo pomisliti da ih je znatan broj. Hajde da ih prebrojimo: Opera i teatar “Madlenijanum”, pozorište mecene Madlen Cepter (mada ga zbog velelepne zgrade u Zemunu i spektakularnih produkcija retko ko doživljava kao privatno), dečje pozorište “Pan teatar” glumice Olivere Viktorović i Đura Đuraškovića, koje od pre desetak godina ima stalnu scenu zahvaljujući pomoći SO Zvezdara, i teatar “Slavija” Batrića Žarkovića. Ostala za koja se kaže da su privatna pozorišta ili su alternativne grupe, ili ih nije osnovalo fizičko lice, ili - ne rade.

Nećemo se ovom prilikom baviti pitanjem zašto ih, kao svuda u svetu, i u zemlji Srbiji nema više. Pokušaćemo da na primeru pozorišta “Slavija” sagledamo neke konkretne detalje iz života privatnog pozorišta. Na primer: koliko jednom čoveku treba para da napravi pozorište, od čega plaća predstavu, od čega glumce, kako će da napravi repertoar, kako da pridobije publiku, da li može da živi od toga, šta dobija, a šta gubi i - kako opstaje u tom poslu?

Ekonomista osniva teatar
Pozorište “Slavija” osnovao je 1998. godine Batrić Žarković, dotadašnji ekonomista Narodne banke. Pozorište nema stalni anasambl, ima deset zaposlenih, uključujući i noćnog čuvara, repertoar od tridesetak produkcija, od pre šest godina organizuje Međunarodni festival, gostuje po svetu i prima nagrade i - nije ni na republičkom ni na gradskom budžetu.

“Da sam loš ekonomista, dokazuje moja odluka da posle dvadeset pet godina ostavim stabilan posao i osnujem pozorište. Tačno je da sam tada mogao da uložim novac u nešto unosnije i jednostavnije. Ali, ni sreću, ni zadovoljstvo, ni putovanja, ni susrete, ni još mnogo toga što mi je važno ne bih dobio da sam izabrao nešto unosnije”, kaže Batrić Žarković.

Prodao je stan i zakupio nekorišćeni magacin “Beobanke” u bivšoj zgradi Saveza gluvih. “Raščistili smo đubrište, oterali pacove, uložili rad i napravili pozorište. Imali smo betonski pod i drvene stolice, ali i - scenu. Kod nas se pod pojmom ‘pozorište’ podrazumeva mnogo toga nepozorišnog, a pozorište je, pre svega, predstava, a ne mermer i plišane fotelje. Mi nemamo ništa od tog spoljnjeg sjaja, ali imamo pune predstave”, kaže Žarković.

Po proceni revizorske kuće 1998. godine, “Slavija” je vredela 700.000 nemačkih maraka.

Glumci najveći sponzori
Prvi i najveći sponzori su mu bili prijatelji i porodica. “Da bismo napravili repertoar, u početku, pomagali su mi prijatelji, pozajmljivali su mi novac kako bih pokrenuo proizvodnju. Kažem ‘proizvodnju’, zato što je pozorište Slavija registrovano kao preduzeće, a i zato što pravljenje predstava jeste pozorišna proizvodnja”, navodi Žarković. Pozorište nema ansambl (“da ga imamo, ne bismo sami, bez dotiranja, opstali ni jedan dan”), pa se za svaku predstavu angažuju glumci, reditelj i autori.

Kako “Slavija” zaokružuje finansijsku konstrukciju za jednu predstavu? “Počnemo da radimo - eto kako. Naše predstave koštaju nekoliko puta manje nego u drugim pozorištima zato što imaju najviše šest-sedam lica i zato što su oskudne u tehničko-vizuelnom smislu. Kod nas je sve skromno. Insistiram na pozorištu u kome se čovek čoveku obraća rečima, mene ne interesuje pokret i akrobatika”, objašnjava Žarković.

Žarković odbija da govori o pojedinačnim honorarima. Ne samo zbog pristojnosti, već i zbog toga što je, kako kaže, uloženi novac u honorar kapital za druge predstave. “Glumci su moji najveći sponzori. Znam da će publika sigurno doći u moje pozorište da vidi Laneta Gutovića, Ružicu Sokić, Mišu Janketića... - da ne nabrajam druge zvezde. Zato mi nije žao da platim”, ističe.

Trudi se da visinom honorara bude u proseku plaćanja ostalih pozorišta za koje zna da su od 2.000 dinara do 120 evra. “Ja dajem manje, ali glumci i reditelji dobijaju više nego na drugim mestima, pa zato i hoće da rade kod mene. Tajna je u broju igranja naših predstava”. Na primer, “Đe god išo svud sam poginuo” bliži se 400. izvođenju, “Slobodne žene balkanske” su odigrane 200 puta, desetak predstava je odigrano više od sto puta, a “Žanka” za godinu dana - 40 puta.

“Nije isto kad uložite sredstva u predstavu, pa je odigrate samo deset puta, ili 200 puta. Nijedna predstava, pa imala makar samo tri glumca, ne može da se isplati bez 20-25 izvođenja. Tek onda omogućuje finansiranje nove predstave”, navodi Žarković.

Ulaznice koštaju 500 i 600 dinara. Ali, samo desetak odsto ih se proda po toj ceni, a ostale po nižoj, preko sindikata, škola... “Ni za jednu-jedinu predstavu nismo dobili ni dinara ni od Skupštine grada ni od Ministarstva kulture. Od kako postojimo, dobili smo 1,200.000 dinara od Ministarstva kulture i od Skupštine grada, ali za naš Festival. I to je sve od kako postojimo. Mislim da je to u redu. Jer, ja sam sebi osnivač. Ne morate da mi pomažete zato što sam hteo da napravim pozorište, a znao sam u kakvim uslovima ga pravim”, kaže Žarković.

“Ipak, vrlo sam zadovoljan”, dodaje. “Postigao sam ono što sam hteo. U pozorištu nema ni jednog elementa koji donosi dobit, to je posao koji i države teško rade. A to što ‘Slaviju’ niko ne pomaže ne znači da nas ne vole, nego da o takvoj delatnosti niko ne vodi računa”.

Putujući teatar
Osim na svojoj sceni, “Slavija” godišnje putuje na oko sto gostovanja. Do sada su učestvovali na mnogim međunarodnim festivalima i smotrama, a sa “Dana komedije” u Jagodini vratili su se kao apsolutni pobednici osvojivši četiri nagrade. Kažu da su obišli ceo svet.

“Svakog puta obavestimo Ministarstvo da putujemo, i svakog puta nam odgovore da izuzetno cene napore koje ulažemo, ali da ovog puta nisu u prilici da nam pomognu. Zadovoljan sam takvim odgovorom, znam da je država svesna da radimo dobro”, kaže Žarković.

Koliko ih je koštao put do, recimo, Kine? - da izaberemo neku od udaljenih destinacija na kojoj su bili. “Nije koštao ništa! Nekad moramo, a nekad ne moramo da kupimo karte. Za Kinu nismo morali. Pozvao me je direktor festivala u Okinavi, jednog od najvećih u Aziji. Kad smo stigli, sačekao nas je koverat sa novcem i bonovima. Taj direktor može tako da se ponaša, može da plati dolazak pozorištima koja izabere, samo zato što ceo grad podržava festival. Zovu nas jer ih zanima kako je moguće da postoji pozorište sa deset zaposlenih i bez dana neigranja predstave”, priča Žarković.

Međunarodni festival
Sedmi Međunarodni pozorišni festival “Slavija” održaće se, kao i prethodnih šest godina, od 9. do 16. marta. Žarković tvrdi da su pozorišta iz Švajcarske, Bugarske i Rusije već potvrdila dolazak, a do kraja meseca se čeka i odluka još pet inostranih ansambala.

“Festival košta 3,5 miliona dinara, deset puta manje nego bilo koji drugi. Prošle godine, na primer, učestvovali su Hrvati, Bugari, dva ansambla iz Rusije, Rumuni, Crnogorci, Makedonci i Vranjsko pozorište. Pozorište iz Omska je šleperom putovalo osam dana da bi došlo na Festival. Ko to plaća? Mi im platimo 63 dolara dnevnice i transfer dok su kod nas, a ostalo plaćaju oni”, navodi.

Žarkoviću je naročito bitno to što su prvi u Beogradu uspeli da dovedu pozorišta iz krajeva bivše SFRJ. “Kod nas je gostovao nacionalni teatar iz Albanije u martu 2003. godine, u vreme velikog sukoba, a godinu dana pre toga došao je ‘Kerempuh’ iz Zagreba. Na Festivalu su do sada bila pozorišta iz 22 zemlje”, ponosan je.

Kad na kraju podvuče crtu, ostaje, kaže, zadovoljstvo. Zato što ima ljudi kojima je ‘Slavija’ bilo prvo pozorište u životu. A to saznanje je zadovoljstvo koje se ničim ne može platiti”, zaključuje Batrić Žarković.

Honorari

Svi učesnici predstave sklapaju ugovor o honoraru “po predstavi, igranoj u pozorištu i na gostovanju”. Dramski tekst, po cenovniku “Slavije”, košta od 500 do 1.500 evra, režija oko 2.000 evra, a gluma, u proseku, od četiri do pet hiljada dinara po predstavi. Za probe, glumci mesečno dobijaju petostruki honorar jednog izvođenja. Ovaj cenovnik varira od glumca do glumca, odnosno raste srazmerno veličini glumačkog imena.

poziv na pretplatu na - www.ekonomist.co.yu