Može li hleb da postane izvozni adut - Srpski somun još nije spreman za evropsko tržište

Tradicionalno već u domaćoj pekarskoj industriji dominantno mesto zauzima proizvodnja i prodaja hleba koji u ukupnom prometu učestvuje sa oko 90%. Činjenica je, takođe, da gotovo svaki veći grad u Srbiji ima sopstvenu fabriku hleba, o čemu najbolje svedoči podatak da se u ovom trenutku za poziciju na tržištu bori između 8.000 i 9.000 malih pekarskih radnji (samo u Beogradu ima ih više od 3.500), da ne govorimo o industrijskim pogonima kojih u Srbiji ima oko četrdesetak, od čega je desetak "ozbiljnih".

Ovo su samo neki od argumenata koji upućuju na razmišljanje da bi i hleb mogao da postane izvozni brend Srbije. Ili da se bar, uz pšenicu i kukuruz, i naravno smrznuto pecivo, nađe na listi prehrambenih proizvoda koja su već pronašla put do tržišta u regionu, kao i Evropske unije.

- Da bi pekarski proizvodi postali izvozni brend Srbije, neophodno je stalno raditi na unapređenju kvaliteta, ali prvi korak ka tom cilju jeste uzgajanje kvalitetnih sorti pšenice, mada ne treba zanemariti ni implementaciju savremenih tehnologija. Izvoz može da se gradi na dva načina: plasiranjem pekarskih proizvoda na tržišta država u okruženju koje su na niskom tehničko/tehnološkom nivou, a drugi je ponuditi specifične lokalne proizvode, poput somuna, bureka, pita... Okosnicu naše poslovne strategije čine kvalitetan i bezbedan proizvod, napravljen od kontrolisanih sastojaka, i blagovremena dostava. Sada razmišljamo o proširenju i proizvodnje i tržišta. Pecivo već izvozimo na gotova sva tržišta u regionu, čime smo pokazali da Srbija ima potencijal za izvoz pekarskih proizvoda. Širimo i svoju distributivnu mrežu, u Bugarskoj smo već uveliko prisutni, a slični su nam planovi i u Rumuniji - kaže u razgovoru za "Danas" Aleš Mozetič, generalni direktor kompanije "Don Don".

Na pitanje u kojoj meri je tržište Evropske unije otvoreno za naše pekarske proizvode, imajući u vidu strogu zakonsku regulativu koja se odnosi na bezbednost i kvalitet, sagovornik kaže da nema barijera, samo se moraju ispoštovati visoki standardi kvaliteta, što podrazumeva odgovarajući tehničko-tehnološki nivo proizvodnje.

Uz opasku da države u okruženju proizvode druge tipove hleba, koji pritom imaju i drugačiju gramažu, Zoran Pralica, predsednik Unije pekara Srbije, podseća da se recimo hleb "sava" od 500 grama ne proizvodi ni u Grčkoj, ni u Bugarskoj, ni u Rumuniji. Ukazuje i na činjenicu da retko ko izvozi hleb.

- Bilo je, doduše, pokušaja da se za izvoz proizvodi francuska vekna hleba koji je dolazio 70% pečen, zatim je zamrznut, pa onda dopečen. Ali taj hleb je i po gramaži i po ukusu više bio prilagođen ukusu domaćih potrošača. Probali smo i sa somunom, ali problem je što ta vrsta hleba ne može da ostane sveža duže od pet dana, jer se pravi bez aditiva i sadrži dosta vode zbog čijeg isparavanja brzo gubi na svežini. A ako bi se ubacili dodaci za održavanje svežine, onda to više ne bi bio autohtoni hleb koji se, inače, pravi ručno. Situaciju dodatno komplikuje skup transport - kaže Pralica i podseća da pekarska industrija upošljava oko 80.000 ljudi.

Sagovornik lista "Danas" se slaže s konstatacijom da na tržištu pekarske industrije vlada prilična gužva. Zato je, kaže, asocijacija pekara inicirali usvajanje zakona o zanatstvu kojim bi se, između ostalog, utvrdilo i formiranje zanatske komore. On smatra da bi i u Srbiji, kao što je to, inače, slučaj svuda u Evropi, trebalo zakonom regulisati koliki je optimalan broj pekara, apoteka, mesara... u odnosu na broj stanovnika, "jer se tako najbolje štiti tržište. Tada se ne bi dogodilo da se otvara tako veliki broj pekara koje se brže-bolje zatvaraju jer ne mogu da izdrže pritisak konkurencije. Takvo stanje je neodrživo na duže staze, što znači da mora doći do ukrupnjavanja", poručuje Pralica.

U tom pravcu razmišlja i generalni direktor "Don Don"-a, kompanije koja je na tržištu Srbije prisutna od 2008. godine, koji tvrdi da bi država trebalo da odigra važnu ulogu, odnosno da garantuje da će ista pravila igre važiti za sve proizvođače.

- Ako se pravila budu poštovala, tržište će samo odvojiti žito od kukolja - komentariše Mozetič.

"Don Don" je, preuzimanjem slovenačke pekare "Grosuplje", čime je stvorena najveća industrijska pekara na tržištu bivše Jugoslavije i omogućeno angažovanje velikog broja trgovaca, na delu pokazao da se rukovodi tom poslovnom logikom. Zahvaljujući toj akviziciji, koja je realizovana uz podršku od oko 10 mil EUR Evropske banke za obnovu i razvoj, "Don Don" će u 2016. godini ostvariti promet od oko 100 mil EUR, što će mu obezbediti lidersku poziciju među pekarskim proizvođačima.

Na opasku da potrošači u Srbiji nisu uvek zadovoljni kvalitetom, a još manje cenom hleba, Mozetič naglašava da jedino Makedonci jedu jeftiniji hleb i da je razlika u ceni još drastičnija kada se paralela pravi sa razvijenim evropskim državama.

- Na tržištu Srbije ima i proizvoda čije cene idu ispod proizvođačkih, što je rezultat delovanja crnog tržišta. Takvi proizvodi su upitnog kvaliteta i posledica su netržišne i nedugoročne perspektive nekih proizvođača - upozorava Mozetič.

A svako ko se ozbiljno bavi ovim poslom zna da je proizvođačka cena vekne hleba između 28 i 30 dinara i da svaka cena niža od te znači gubitak za proizvođača. Ili je to možda provereni recept koji uglavnom primenjuju veći proizvođači za osvajanje tržišta.

Prema podacima Privredne komore Srbije, 2015. godine je, uglavnom na tržišta bivše SFRJ (najviše u BiH i Crnu Goru), izvezeno 9.640 tona hleba i smrznutog peciva, dok je izvoz testenina premašio 7.800 tona. Tradicionalno već najviše izvozimo brašno i hleb (dvopek i tost), dok su za smrznute pekarske proizvode sve više zainteresovani i ruski kupci.

U začaranom krugu

- Uredbom smo zaštitili cenu hleba tako što smo trgovinske marže, koje su nekada išle i do 30%, snizili dok smo povraćaj spustili sa nivoa od 12 do 14% na pet odsto. Moglo bi se reći da su se proizvođači izborili da ih trgovci više ne ucenjuju jer do pre pet-šest godina sve to se prelamalo preko leđa proizvođača, a krajnji ishod bilo je propadanje velikih gradskih pekara. Problem koji sada muči naročito velike proizvođače jeste nelojalna konkurencija posebno izražena u manjim mestima gde mali proizvođači, pritisnuti velikim dažbinama, ne prijavljuju sve zaposlene. S druge strane, ukoliko bi ih prijavili, mogli bi da stave katanac na pekaru. I to je jedan začarani krug - objašnjava Zoran Pralica, predsednik Unije pekara Srbije.

Šta najviše muči pekare

- Najveći problemi sa kojima se pekarska industrija suočava jesu crno tržište, nelojalna konkurencija, ali i zatvorenost tržišta žitarica. Zato je neophodno da se trgovina žitaricama liberalizuje, utoliko pre što je problem nedostatka kvalitetnih sorti pšenice i te kako izražen. Naši napori u tom smeru daju rezultate, ali to mora da postane standard. Od početka poslovanja u Srbiji podržavamo proizvodnju kvalitetnih sorti, paralelno ulažući u tehnologiju, tehničku opremljenost pogona i znanje naših ljudi. Do sada smo na tržištu Srbije uložili oko 50 mil EUR - ističe Aleš Mozetič, generalni direktor kompanije "Don Don".

Don Don d.o.o. Beograd

Unija pekara Srbije

Privredna komora Srbije

hleb

izvoz hleba

pekarska industrija

pekare

Don Don

Aleš Mozetič

Zoran Pralica

smrznuto pecivo