Serbia Edition
Serbische Ausgabe
Izdanje BiH
Izdanje Crna Gora
Vesti
(Ekonomist) Vino iz Srbije : u Evropsku uniju, Rusiju ili u - Srbiju
Utorak, 08.01.2008.
15:42
Komentari
Srbija je od Evropske unije dobila odobrenje za izvoz 63.000 hektolitara vina godišnje, ali iskoristi polovinu te kvote - Ako ćemo se već oprobavati na tržištu Evropske unije, onda to treba da bude samo sa vrhunskim vinima - Posle mnogo godina 2007. su veće površine pod novozasađenim nego pod iskrčenim vinogradima
Koliko su vinarstvo i vinogradarstvo unazađeni poslednjih decenija ponajbolje ilustruje podatak da je u Srbiji prilično teško odrediti koliko uopšte ima vinograda. Zvanični podaci kažu da je pod vinogradima u 2005. godini bilo nešto manje od 65.000 hektara, ali je od toga prihvatljivog kvaliteta jedva 25.000 hektara. Pre desetak-petnaest godina, da potsetimo, pod vinogradima je bilo 130.000 hektara. Srbija je od Evropske unije dobila kvote za izvoz godišnje količine vina od 63.000 hektolitara. “Ta količina je dvostruko veća od našeg sadašnjeg izvoza vina u EU, ali je to ohrabrenje našim proizođačima da poboljšaju kvalitet i kvantitet i bore se na evropskom tržištu”, kaže Darko Jakšić, načelnik Odeljenja za vinogradarstvo i vinarstvo pri Ministarstvu poljoprivrede.
I naša država u poslednje dve godine, podstiče, kroz kredite na deset godina, subvencioniše podizanja zasada, matičnjaka, krčenje zapostavljenih i zaraženih vinograda. Dve stotine dinara po sadnici pokriva celokupne troškove sađenja, a nešto preostane i za druge potrebe, kažu mali vinari, očigledno zadovoljnih subvencijama. Ova godina je, prema podacima Ministarstva poljoprivrede, nulta godina u vinogradsrko-vinarskom sektoru, jer je prva godina kada je više podignutih (oko 500 ha) nego iskrčenih vinograda. Pre devedesetih godina, veliki proizvođači su otkupljivali grožđe od seljaka, međutim, kad je opao izvoz zbog sankcija, prestali su da kupuju grožđe, a seljaci su počeli da krče vinograde. To je dovelo do uvoza grožđa i vina u rinfuzi. Tako je ove godine uveženo 12.000 tona grožđa iz Makedonije.
(Miodrag Radovanović: Nemamo ponudu za Evropu )
Iako mali vinari proizvode kvalitetna vina i ulaze u profesionalno vinarstvo krupnim koracima, količine koje proizvedu nisu dovoljne ni da pokriju sve beogradske restorane, gde se ova vina najviše i prodaju. Konkretno, da bi Srbija povećala izvozne mogućnosti, treba se dalje orijentisati na povećanje zasada, razvoj i povećanje proizvodnje. Kvalitetna vina bi morala da imaju nižu cenu, a to u trenutnim uslovima nije isplativo. Treba sniziti troškove sadnje i obrade daljim razvojem tehnologije. Sa lepezom vrhunskih vina od autohtonih i inernacionalnih sorti sa specifičnostima podneblja, nastup na svetskom tržištu treba da ostvare mali proizvođači, industrijska i stona vina bi možda trebala da budu zaboravljena. Predviđa se da ako u narednih sedam do deset godina Srbija uspe da obnovi nekoliko desetina hiljada hektara vinograda, sa nastavljanjem državnih stimulacija i uz dobru razvojnu politiku, možda i dosegne svoj potencijal u vinogradarstvu.
Šta sa zaostavštinom?
Velike industrijske proizvođače u Srbiji bije glas da proizvode vina lošijeg kvaliteta. Iako može da se probere, i to poslednjih godina, sve više kvalitetnih vina, u pitanju je decenijsko sistemsko uništavanje i zapostavljanje velikih sistema. Privatizacijom velikih vinarija u Srbiji - Rubina, Vršačkih vinograda, Vinarije Čoka - može se očekivati značajniji pomak, jer se dosta ulaže u razvoj tehnologije. Navip, kao jedan od većih proizvođača, koji je pre sankcija najviše izvozio, nije privatizovan. Sedamdesetih i osamdesetih vina sa prostora bivše Jugoslavije, pogotovo sa Kosova i iz Makedonije izvožena su na desetine miliona litara, ali to nisu bila vina koja su se izdvajala kvalitetom, već su to bila jeftina vina, masovne proizvodnje, najviše plasirana na nemačko tržište. “Veliki proizvođači imaju drugačiji sistem za obradu vina, strana tržišta neće prihvatita stona, pasterizovana vina, koja nemaju jasno sortno poreklo, tako da mnogo veću šansu, uz povećanje proizvodnje, mogu imati mali proizvođači”, kaže Miodrag Radovanović, vlasnik Malog podruma Radovanović.
(Tine Stojšić: Neohodna što veća podrška države )
“Velike vinarije izvoze određene količine, ali veći deo je u rinfuzi, pa se naknadno flašira u zemlji koja ih prodaje. Ne trude se puno da iskoriste svoj potencijal i pitanje je koliko se uopšte drže zahteva koji su im propisani da bi imali određenu kategoriju kvaliteta”, kaže Čedomir Nikolić, agronom za voćarstvo i vinogradarstvo. “Industrijska vina još uvek se pune tzv. ‘toplom pasterizacijom’, dok privatne vinarije flaše pune procesom ‘hladne stabilizacije’. Toplo punjenje uništava aromatski kompleks i razbija vino”, kaže Gvozden Radenković, vlasnik vinarije Radenković. Miša Ćilić, enolog iz Instituta za multidisciplinarna istraživanja, smatra da Srbija nema dovoljno grožđa i da trenutno ne može da pokrije ni sopstvene potrebe.
Ipak, nešto se i izvozi, najviše u zemlje regiona. Rubin sa 700 hektara vinograda izvozi i u Evropsku uniju, a planira povećanje svojih izvoznih kapaciteta. Vršački vinogradi raspolažu sa 1.700 hektara što ih čini najvećim u Srbiji. Proizvode preko deset miliona litara belog vina godišnje i sa 25 odsto tržišta zauzimaju prvo mesto. “Izvozimo oko deset odsto svoje proizvodnje, delom u Evropsku uniju, ali najviše u region i na rusko tržište”, kaže Marin Turika, direktor marketinga Vršačkih vinograda. “Zakon o vinima je dobar, ali se ne sprovodi strikno, ne pridržavaju se svi toga, a kontrola je zakazala. Mi se nadamo da ćemo još strožim zakonom, koji treba da bude donet, biti zaštićeni, jer je i na srpskom tržištu vina zavladao veliki nered”, naglašava Turika.
(Milan Spasić: Ulaganje u vinarstvo je skupo )
Vinom ne može da se bavi neko ko nema početni kapital, u svetu je to privilegija bogatih. Većina naših privatnih vinara, koji su nešto uradili u poslednjih deset godina, ušla je u posao sa pozamašnim kapitalom, najčešće obnavljajući stari porodični biznis. U Srbiji trenutno ima oko 200 vinara, iako samo desetak njih ima proizvodnju veću od 20.000 boca, a da bi se razvio profesionalan biznis i proizvodnja koja prelazi 50.000 boca godišnje i da bi se pratila savremena tehnologija, potrebno je uložiti i do milion evra. Udruženje vinara Srbije je u formiranju i vinari očekuju da će ono dosta doprineti promociji srpskih vina. Dosadašnji pokušaji udruživanja nisu uspevali, ali su mali proizvođači složni u jednom, a to je da Srbija treba da napusti put industrijskih vina i proizvodi samo vina visokog kvaliteta.
Rusko burence
Vinari, mali ili veliki, u rusko tržište gledaju širom otvorenih očiju. Tako i velike i male vinarije izvoze dosta na to tržište. Podrum Radenković, jedan od najvećih privatnih proizvođača, koji godišnje proizvodi 500.000 litara, oko 70 odsto proizvodnje izvozi na rusko tržište za tzv. “horeca” sektor, a ostalih 30 odsto na domaće, takođe samo za hotele, restorane i, uopšte, ugostiteljstvo. “Evropsko tržište me ne zanima, jer je prezasićeno, konkrencija je ogromna pa je i renomiranim evropskim zemljama-proizvođačima teško da se izbore za svoje pozicije”, kaže Gvozden Radenković. “Prvu ponudu za izvoz dobili smo iz Rusije. Rusi su prihvatili našu cenu i od ove godine krećemo sa izvozom 20.000 litara na to tržište”, kaže Tine Stojišić, vlasnik vinarije Selecta iz Gudurice, kod Vršca.
Miodrag Radovanović, pak, kaže da izvozi, doduše male količine i isključivo za privatne potrebe i restorane. “Dobijaju se povlastice za izvoz vina iz Srbije u Evropsku uniju, ali u ovom trenutku nije moguće biti ozbiljan snabdevač evropskog tržišta, pogotovo zbog cene, a i problem je što se niko ne bavi marketingom srpskih vina. Veliku ulogu u tome moglo bi da ima Udruženje srpskih vinara koje je u formiranju”, kaže Radovanović.
(Marin Turika: Marketing mora da bude jedinstven )
Kad su s krahom socijalističke ekonomije nestala vina iz istočno- evropskih zemlja, njihovo mesto na tržištu zapadne Evrope brzo su zauzela vina novih proizvođača iz Južne Amerike, Australije, Južne Afrike. “Dobra državna politika, uz dobre geografske i klimatske uslove, omogućila je ovim zemljama da proizvode kvalitetna vina po konkurentnim cenama, pa se trenutno u Evropi više piju čileanska, nego francuska vina”, kaže Ćilić. “Problem u Srbiji je što možda još uvek ne možemo da stanemo niti iza jedne vinarije gde će svaka boca biti uniformna. Najveći problem je što vinarije zavise od tuđeg grožđa i dobavljača, pa tako ne mogu da osiguraju konstantan kvalitet”, kaže Ćilić.
Brže bolje
Prema jednoj uredbi Evropske komisije, podizanje novih zasada u državama EU bilo je zabranjeno 31. jula 2010. godine, a nedavno je njeno važenje produženo do 2018. godine. Predviđeni su izuzeci od tog pravila, pa je dopuštena sadnja samo u određenim, strogo definisanim slučajevima. I dok se u Evropskoj uniji zbog viška vina vinogradi krče, u ovom delu se sve više sadi, za šta postoji evropska podrška, jer će sa ulaskom u EU površina pod vinogradima biti limitirana. Sadilo se i sadi se u Hrvatskoj, Makedoniji, sada i u Srbiji, i to treba iskoristiti, a država daje dobre subvencije, jedinstveni su u stavu svi proizvođači.
“Problem je što je zemlja skupa, isparcelisana i podeljena”, kaže Milan Spasić, vinar iz Tržca, podneblja tamjanike. “Ulaganje u vinarstvo je skupo i treba vremena dok se novac vrati. Sela su opustela, a stari su vezani za zemlju i neće da je prodaju, nadaju se da će neko njihov ipak da se vrati selu”, kaže Spasić.
"Problem su i neregulisani imovinsko-pravni odnosi, ne zna se šta je državno, zadružno, privatno. Isparcelisanost je tolika da ako bi neko želeo da kupi 100 hektara vinograda, takve parcele nema. Plantaže od više hiljada hektara su prošlost, budućnost je u malim vinarijama gde će maksimum biti do 200 hektara po vinariji, ukoliko se nađe zemljište, a mnogo brojniji biće mali vinari sa po 10 do 50 hektara”, kaže Ćilić.
Geografsko poreklo
“Jedno je sigurno, trudili smo se pedeset godina da imamo što veći prinos i uništavali kvalitet, nije se ulagalo u unapređenje i privatne vinarije su radile osrednje, kako je vreme zahtevalo. U poslednjih par godina se situacija znatno popravila i sad ima vina u Srbiji koja se kvalitetom mogu meriti sa svetskim vinima”, optimista je Miljan Jelić, vlasnik podruma Jelić iz Bujačića, kod Valjeva. Jedini je problem što svoje vino na etiketi većina malih proizvođača ne može da okarakteriše kao “vrhunsko”, jer još nismo stekli prava na zaštitu geografskog porekla. Mnogo nade se, kad je o ovom problemu reč, polaže u novi Zakon o vinu koji će biti donet sledeće godine. “Često se dešava da vina čija etiketa sadrži odrednicu vrhunsko, ne odgovaraju tome svojim kvalitetom”, kaže Ćilić.
Sadašnji sistem zaštite i kontrole geografskog porekla prilagođen je vremenu kad je poslednji put uspostavljan, a to je bilo 1978. godine, kad su postojali veliki vinski društveni sistemi. Danas je situacija izmenjena, neki sistemi su se urušili, a nastale su brojne male vinarije koje proizvode kvalitetno vino, ali bez kontrole geografskog porekla. “Trenutno se radi na reformi sistema geografskog porekla i napravili smo šeme pojednostavljenih Elaborata, kako bi i mali proizvođači mogli da uđu u sistem kontrole i budu finansijski pomognuti od strane Ministarstva”, kaže Darko Jakšić.
Prednosti područja
“Vino se stvara na čokotu. Nadalje je sve u pažnji i ljubavi. Vinom ne može da se bavi loš čovek, vino je dar od Boga, u vinu je istina, oko ljudi koji razumeju vino stvara se veo misterije, a vinari, ako su pravi, deo svoje duše daju svakoj boci, a ona je posle vrati oplemenjeniju” - priče su koje prate vino.
Sudeći po mišljenju svih Ekonomistovih sagovornika, Srbija ima veliki potencijal, odlično podneblje za vinogradarstvo, možda i najbolje na Balkanu, daje grožđe sa idealnim balansom kiselosti i šećera. Srbija se nalazi između 42. i 46. stepena severne geografske širine, položaj koji je svrstava među najpovoljnije zone za vinogradarstvo. “Srbija se nalazi u pojasu umereno kontinentalne klime, odnosno izmenjeno kontinentalne klime. Neki delovi Srbije su pod blagim uticajima mediteranske klime. Dobra geografska širina daje dovoljan zbir temperatura koje su odlučujuće za količinu šećera koje grožđe sadrži za proizvodnju vrhunskih vina. Imamo dobar režim svetlosti, što je uz temperature odlučujuće za dovoljnu količinu ekstrakta koji će kasnije preći u vino. Prosek padavina je takođe zadovoljavajući za proizvodnju grožđa, sa delimično dobrim rasporedom u toku vegetacije, a što se može nadomestiti uz dobar sistem za zalivanje. Zemljište se kod nas ne može lako klasifikovati. Srećemo razna zemljišta, od gajnjača na škriljcima u Šumadiji do černozema i gajnjača na lesnoj podlozi u Vojvodini. Čuvena su i vina sa peska u Banatu i pesak je dobar supstrat naročito za bele sorte ukoliko postoji dovoljno vode. U istočnoj Srbiji sreće se dosta krečnjaka a poznato je da na krečnjaku loza daje više ekstrakta. To sve, pored klime ima odlučujući uticaj na kvalitet vina”, objašnjava agronom Čedomir Nikolić. Jedna od prednosti vinogradarstva u Srbiji je i široki spektar sorti. Postoji oko 50 novostvorenih domaćih sorti i mnoge domaće i međunarodne sorte koje su u upotrebi.
Turizam i vino
(Miljan Jelić: Dostigli smo svetski kvalitet )
Hrvatski proizvođači vina nalaze se u sličnoj poziciji kao njihove kolege u Srbiji. Nemaju dovoljno grožđa ni za sopstvene potrebe, isparcelisano je zemljište, a tržište je preplavila jeftinija konkurencija. U razgovoru sa vlasnicima hrvatskih malih vinarija saznali smo da nemaju nameru da svoje mesto traže na tržištu Evropske unije, osim sa vrhunskim vinima, koja trenutno čine 2-3 odsto ukupne vinske proizvodnje u Hrvatskoj, već planiraju da razviju ekskluzivitet hrvatskih vina i spoje ga sa turizmom. Tako će na primer, posetioci Istre samo tamo moći da piju vina iz istarskih podruma. Ako se pogleda broj stranih turista u Hrvatskoj koji sve više raste, kao i činjenica da su oni tokom leta potrošili blizu dve milijarde evra na hrvatskom primorju, tamošnjim proizvođačima smeši se lepa budućnost.
U Srbiji iako postoje turističke ponude “puteva vina”, treba još dosta uložiti u vinski turizam. Da je potencijal ogroman, jasno je samo ako pogledamo specifičnosti ponude svakog regiona, od vojvođanskih salaša i negotinskih pimnica, koji održavaju tradiciju još iz rimskog vremena, preko kraljevskih podruma i recepata starih majstora, poput originalne recepture za vino Trijumf, vinarije Aleksandrović.
Česti kupci srpskih vina u inostranstvu, naročito onih iz malih vinarija, danas jesu naši, ili poreklom naši ljudi, tzv. dijaspora. Svi Ekonomistovi sagovornici se slažu da je to ponajviše tržište koje treba osvojiti i razvijati. “Srpska vina bi mogla da pokušaju probijanje na isti način kao što su to postigla italijanska, prodajom po sopstvenim restoranima. Srpskih restorana ima u svetu, a sad postoje i vina koja bi mogla da budu ponuđena u njima”, kaže Jelić. “Ujedinjeni izlazak na tržište nekoliko malih proizvođača bi bio najinteresantiji srpskim zajednicama u inostranstvu, a Udruženje srpskih vinara bi moglo tome da doprinese”, kaže Miodrag Radovanović.
Činjenica je da srpska vina, pored toga što nemaju renome, nose još i sve što ide uz pomen Srbije. Kako bi srpska vina mogla da postanu prepoznatljiva po kvalitetu? “Imao sam priliku da radim sa stranim enolozima i oni nas vrlo čudno posmatraju, iako su kad dođu ovde prijatno iznenađeni i potencijalom i vinima. Svima je interesantno da to probaju ovde, ali teško da će neko da se odluči da u prestižnom restoranu negde u svetu, naruči baš bocu iz Srbije”, smatra Ćilić.
Autohtone sorte
Prokupac, morava, tamjanika, smederevka, da li izvozna budućnost pripada autohtonim sortama?
“U Srbiji je, zbog orijentacije na masovnu proizvodnju, negativna selekcija trajala decenijama pa su tako krčene čak i mnoge autohtone sorte, išlo se na kvantitet i sadilo grožđe koje više rađa i ne zahteva mnogo nege. Najviše je na razvoju autohtonih sorti poslednjih godina rađeno u Župi, pa postoji par ozbiljnijih crvenih vina, poput prokupca ili vrlo specifične, mirisne tamjanike. Međutim, mogla bi se proizvesti i lagana, iskričava bela vina od smederevke, kompleksnija bela vina od bagrine iz istočne Srbije, nova crvena vina od začinka”, kaže Ćilić. S druge strane, ovaj Ekonomistov sagovornik ističe da “autohtone sorte mogu da budu interesantne nekom ko dođe u Srbiju”, ali da se na njihov izvoz bar u značajnijim koiličinama, ne može računati. “Niko se nije probio na svetska tržišta autohtonim sortama već internacionalnim, što dokazuju mnogi primeri. U Srbiji bi bilo interesantno razvijati Frankovku, Pinot Noir, Sauvignon beli, Pinot beli, Chardonnay, Prokupac, Game. Srbija ima veliki potencijal, ulaže se dosta, sad je potreban trud i edukacija. Srbija u mnogo čemu, zbog višegodišnje izolacije, kaska za svetom, mnogi su u tom razdoblju jako napredovali, isto se desilo i u vinarstvu”, zaključuje Miša Ćilić.
Registri
Od 01. januara 2008. godine Ministarstvo poljoprivrede počinje sa uspostavljanjem Vinogradarskog i Vinarskog registra po standardima EU. Svi proizvođači, da bi ostvarili subvencije će se registrovati, odnosno predati obrasce u lokalne kancelarije Uprave za trezor, a nakon toga biće iskontrolisani od strane Ministarstva poljoprivrede.
Vinogradarski rejoni i specifične sorte
Timočki: Bagrina, Začinak, Prokupac, Vranac, Italian Riesling, Sauvignon, Semillon, Pinot Noir, Game.
Niško-Južnomoravski: Vranac, Game, Pinot Noir
Zapadnomoravski: Tamjanika, Prokupac, Župski Bojadiser, Smederevka, Italian Riesling Sauvignon, Semillon, Župljanka, Chardonnay, Neoplanta.
Šumadijsko-Velikomoravski: Prokupac, Vranac, Smederevka, Italian Riesling, Sauvignon, Semillon, Traminer, Game, Ružica
Pocerski: Cabernet sauvignon, Vranac
Sremski: Portugieser, Neoplanta, Sila, Fruškogorski Riesling, Italian Riesling, Rhine Riesling, Župljanka, Traminac, Bouvier, Frankovka, Plemenka, Silvanac Zeleni, Portuguiser, Bermet
Banatski: Župljanka, Smederevka, Chasselas, Rkaciteli i Kreaca
Subotičko-Horgoški: Kevedinka, Muscat Krokan, Italian Riesling, Rhine Riesling, Chardonnay, Župljanka, Pinot Blanc, Ezerjó, Čoka’s Muscat Otonel, Semillon, Merlot, Frankovka, Pinot Noir, Cabernet Sauvignon
(Vera Simić)
Biser
Vera Simić, vlasnik vinarije koja proizvodi Muskat Krokan, autohtonu vinsku sortu poznatu po tome što uspeva samo na Bisernom ostrvu kod Novog Bečeja kaže da se oslonila na domaće tržište, jer smatra da u Srbiji postoji sve više ljudi, kao i stranaca koji ovde dolaze i prepoznaju vrhunska vina. Specifičnost sorte Krokan ogleda se u posebnoj osetljivosti. Iako je zasađena u 19. veku na mnogim lokacijama u Evropi, ona je jedino opstala na Bisernom ostrvu i ne postoji mogućnost da se proširi i masovnije gaji.
(Kosta Botunjac)
Mala serija
Danas je u Srbiji moguće opstati i kao mali proizvođač, ako se pruža kvalitet, smatra Kosta Botunjac iz Donjeg Zleginja kod Aleksandrovca. Bogunjac je nastavio porodičnu tradiciju vinarstva. Trenutno proizvodi oko 10.000 boca, ali kako kaže, u svaku bocu ulaže sebe. Proizvodi samo dve vrste vina, Pinot Noir i Italijanski rizling, a celokupno grožđe je sa njegovih vinograda. Od ove godine, korišćenjem subvencija, proširio je svoje vinograde za dva hektara. Vino iz podruma Botunjac svoje mesto našlo je u nekoliko eminentnih beogradskih restorana.
poziv na pretplatu na - www.ekonomist.co.yu
Mala Serija
Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede Republike Srbije
EMG Beograd
Rubin a.d. Kruševac
Vršački vinogradi a.d Vršac
Vinoprodukt Čoka Subotica
Navip a.d. Beograd u stečaju
Wineco Beograd Podrum Radenković Trnavci Župa
Vinarija Aleksandrović doo Topola
Uprava za trezor Republike Srbije
Biserno ostrvo