Kako je topionica kod Kraljeva nestala bez traga početkom Drugog svetskog rata

Topionica u Sirči kod Kraljeva, jedna od najvećih u Kraljevini Jugoslaviji, nestala je početkom Drugog svetskog rata a da ni okupatorima nije bilo jasno - kako?

Od topionice rude i olova AD Rudar, koja je zapošljavala blizu 200 radnika, koji su radili u tri smene i imala kapital od tadašnjih 1,7 miliona dinara, nije ostala ni cigla. Ministarstvo trgovine i industrije je 1938. godine u industriju Kraljevine Jugoslavije svrstalo AD Rudar iz Sirče kod Kraljeva. Topionica je u to vreme zapošljavala skoro 200 radnika i radila je u tri smene.

Ruda je iz Trepče dopremana vozom do Kraljeva, a onda zaprežnim kolima vožena do sela Sirče, gde se nalazila fabrika. Koliko je bila modernizovana ova topionica, pokazuju podaci o njenoj opremljenosti. Pored jakih mašina, sami su proizvodili i struju, a ceo jedan krug oko fabrike je bio osvetljen lampionima.

- Stražar je svakog sata morao da se čekira na određenim mestima kako bi poslodavci bili sigurni da je obišao krug. Imali su strašno jake agregate koji su proizvodili struju. U fabrici su uglavnom bili zaposleni obučeni meštani dok su inženjeri bili iz Slovenije, Mađarske i Austrije - seća se Mihajlo Vučetić Raco (85) svog detinjstva i priča koje je slušao od meštana.

Za razliku od ostalih topionica u Jugoslaviji, Rudar je bio akcionarsko društvo u potpunom vlasništvu ljudi iz Srbije. Iako su imali mašine od 50 konjskih snaga i kapital u tadašnjih 1,7 miliona dinara, nestali su kao olovkom obrisani, početkom Drugog svetskog rata.

Predrag Radovanović, kolekcionar iz Kraljeva, svoju teoriju nestanka fabrike povezuje sa podacima da je iz nje sve izneseno i da ništa nije ostalo. Čak ni cigla.

- Prema podacima koji sam našao u Vojnom istorijskom muzeju, Nemci 1941. godine, kada su ušli u Kraljevo, nisu mogli da lociraju topionicu. Nestala je. Ostao je samo temelj od dimnjaka peći. Sve je bilo odneto. Jedna takva topionica je očerupana. A znam da su Nemci pokušali da obnove sve fabrike koje su mogli jer su im jednostavno trebale. Pogotovu jednu takvu topionicu koja je pravila olovo za vojsku - objašnjava Radovanović.

Mihajlo Vučetić rekao je da su meštani pokupili sve iz fabrike jer im je zbog paljenja Sirče trebao crep, cigla, kamen, grede...

- Postepeno je sve odneto. Prvo crepovi i građa. Iz betonskih stubova se vadilo gvožđe. Našli su glavnu cev vodovoda i redom su krenuli da kopaju. Sve pocinkovane cevi su izvadili. Skinuli su i gromobransku bakarnu tablu sa dimnjaka. Na kraju je ostao još samo dimnjak da se sruši. Krampovima su ga potkopavali da bi pao ispod brda. Kada je padao, videlo se koliko je u stvari bio visok jer su se cigle rasturile do ispod brda. To su bile kvalitetne cigle, koje su očišćene i odnete - naveo je Vučetić.

Zanimljivo je da je u toku gradnje promenjena namena fabrike, jer je prvo počela da se gradi kao fabrika voćnih sokova, konditora. Nakon napravljenog temelja, došlo se na ideju da se napravi topionica jer se pojavio ekonomski interes, a to je bilo topljenje rude.