Nenad Kecman, Perftech Beograd – da li se iskustvo ragbi tima može primeniti u vođenju IT kuće ?

U životu sam prošao kroz puno lepih i ružnih trenutaka. Najteži je svakako gubitak sina, ali su me bol i tuga učinili istrajnijim i upornijim u ideji da čovek treba oko sebe da širi pozitivnu energiju. Problemi i bol koji svakodnevno doživljavamo su samo iskušenja na putu ka svtlosti. Lubav i lepota su tu da nam učvrste nadu i veru na tom putu. Nažalost, imam utisak da je puno ljudi oko nas nesrećno i nezadovoljno, zato što nismo naučeni da i u najgušćem mraku postoji tračak svetlosti.

Rođen sam u Prejedoru 1955. godine. Sa ponosom ističem da sam Kozarčanin, iako nikada nisam živio u Prijedoru. Kozarčani su za mene pojam hrabrosti, gordosti, skromnosti i poštenja. Osnovnu školu „Franc Prešern“ završio sam u Beogradu, kao i XII Beogradsku gimnaziju i Saobraćajni fakultet.

Kao i svi, uživao sam u mladosti. Najlepši period školovanja - gimnazijski i fakultetski dani. Mnogi tadašnji prijatelji su i danas sa mnom, pa, iako se ne viđamo često, oni su mi kao melem na ranu, uvek kada se vidimo. Imali smo sreću da smo samo delili lepe trenutke.

Na fakultetu sam, takoreći, gostovao, pošto sam bio državni reprezentativac u ragbiju. Trudio sam se da polažem redovno ispite i da ne zaostajem iza svoje grupe. Moram da spomenem mog dragog profesora dr. Prof. Božidara Miloševića koji nam je bio ne samo profesor od koga smo puno naučili, nego i drugi otac i prijatelj. Boža, kako smo ga svi zvali, učio nas je pre svega životu, a tek onda nauci.

U malodosti sam bio aktivan sportista. U ragbiju sam postigao sve što se moglo postići. Bio sam igrač, kapiten, reprezentativac, trener, savezni trener, predsednik kluba. Ragbiju sam dao celog sebe, ali sam puno više dobio. Proputovao sam veliki deo sveta, upoznao puno ljudi i naučio da je ferplay osnovno pravilo koje treba da nas vodi kroz život. Pored ragbija slikanje je bilo nešto što me je pokretalo i ispunjavalo svim bićem. Tokom gimnazijskih dana sam se pripremao za likovnu akademiju, a čudnim okolnostima upisao sam Saobraćajni fakultet. Pored slikanja, volim vitraž i uživam u izradi malih ukrasnih premeta, jer me je uvek opčinjavala čarobna moć spektra svetlosti.

Sada uživam u sazrevanju svoja dva sina. Supruga Zorica i ja najveći deo slobodnog vreme posvećujemo njima, u želji da imaju priliku da budu zadovoljna i srećna deca, ali i da imaju priliku da uče i da upoznaju svet. Oba su dobri đaci i sportisti. Uroš ima 12 godina i dobar je atletičar i teniser. Luka ima 14 godina i već je istaknuti atletičar. Kao pionir proglašen je za najboljeg atletičara. Na državnom prvenstu osvojio je tri zlatne medalje i to iz štafete 4x60m, diska i skoka u dalj. Pored atletike, Luka već pet godina pohađa slikarsku školu akademskog slikara Vladimira Bojića.

Moj moto je „dobar sportista-dobar čovek“. Onaj koji nauči da gubi, da pobeđuje, da puno radi, da poštuje pravila igre, da shvati da je saigrač pred njega i njegov najveći oslonac, taj je prošao kroz školu zvanu „život“.

Veliki deo profesionalnog života posvetio sam železničkom saobraćaju. Sa zadovoljstvom mogu da konstatujem da sam razvojni put od inženjera početnika do pomoćnika gneralnog direktora prošao isključivo zahvaljujući radu i učenju. Kao inženjer brzo sam shvatio da moram čvrsto da stojim na jedoj nozi (iskustvo i stečeno znanje), a da drugom nogom grabim napred (učenje, savlađivanje novih tehnika i tehnologija).

Za lično usavršavanje odvojio sam puno vremena. Posebno sam izučavao menadžement, marketing, informacione tehnologije i upravljanje projektima. Dragocena znanja sam stekao na postiplomskim studijama na Univerzitetu Braća Karić. Dugo godina sam član Adizes kluba i veliki sam pobornik menadžmet škole Isaka Adižesa. Ono što sebi zameram što nisam više vremena odvojio za učenje stranih jezika, pošto loše govorim engleski, italijanski i ruski jezik.

Ogromno iskustvo i znanje stekao sam kroz upravljanje projektom na izradi informacionog sistema OPTIMUS - optimalno upravljanje železničkim saobraćajem pomoću novih tehnologija, koje je finansirala Vlada konfederacije Švajvarske, uz fantastičnu podršku švajcarskog konzorcijuma MexTraSys. Projekat je uspešno realizovan, ali je po mom odlasku sa Železnica Srbije, zamro, jer niko nije nastavio da se bavi njegovom implementacijom.

Veliko radno i životno iskustvo mi puno pomaže pri vođenju poslova u kompaniji Perftech Beograd. Posebno su mi dragocena iskustva koje sam imao na razvoju informacionih sistema, upravljanja projektima i dugogodišnjem radu sa velikim brojem ljudi. Osetio sam potrebu da se isprobam i u upravljanu softverskom kućom. Razvijati i implementirati ERP informacioni sistem mogu samo eksperti koji imaju veliko radno iskustvo i koji poznaju složene poslovne procese.

Mi u Perftechu volimo da kažemo da ne implemetiramo svoj sistem u Vaše preduzeće, već sa Vama gradimo informacioni sistem za Vaše preduzeće, što je kod ERP sistema veliki izazov, rekao bih i vrh u oblasti ERP sistema. U preduzeću imamo puno mladih stručnjaka koji žele da uče. Cilj mi je da stvorim atmosferu gde smo jedan ragbi tim u kome svi imaju svoje zadatke, ali ako situacija nameće spremni smo da odradimo i zadatke kolege pored sebe. Čini mi se da smo uspeli da napravimo dobar tim koji se dopunjuje i gde vlada apsolutna atmosfera uvažavanja, tolerancije, ali i dijaloga po principu "breinstorming".

Ako uspemo da ostvarimo postavljene ciljeve Perftech će postati jedna od tri vodeće kuće u Srbiji sa svojim ERP sistemom. Sagledavajući proizvod koji imamo, kvalitetne vredne, stručne i kompaniji privržene eksperte, odličnu atmosferu u preduzeću i veliku podršku matičnog preduzeća sa Bleda, nema razloga da postavljene ciljeve i ne realizujemo.