Dodatne teze o etici u poslovanju

Kada se priča o etici u poslovanju, često se mogu praviti paralele sa drugim oblastima rada i života (a opet, sve je danas biznis, pa se čak i takva poređenja mogu podvesti pod našu temu).

Za početak, kada se priča o tome koliko treba ograničiti prostor za moguće mahinacije i nepoštovanje moralnih vrednosti, uvek se postavlja pitanje koliko zakonski morate ograničiti i opisati sve poslovne aktivnosti da ne bi bilo prostora za improvizaciju (i za pronalaženje "rupa u zakonu"). Kao simpatičan primer iskustva jedne od najvećih svetskih kompanija, "Microsoft-a", da pomenem sledeće:

Microsoft je kod svog prvog servera Windows 2000 (kojeg ovde posmatramo "kao zakonodavca" koji je propisao pravila igre u komunikaciji sa serverom, pravima pristupa, ograničenjima i slično) postavio celu priču tako da je, manje-više sve bilo dozvoljeno, a zatim je administrator tokom rada sa serverom, zavisno od iskustava sa korisnicima, uvodio određena ograničenja, ko, kada i zašto sme da radi sa serverom. I, posle samo par godina, poučen iskustvima o "korisničkoj slobodi u radu" već kod sledećeg servera, Windows 2003 je sve okrenuo naglavčke. Sada je u radu sa serverom po difoltu (default - stara srpska reč) sve bilo zabranjeno, a tokom rada je administrator korisnicima postepeno davao određena prava (kad ih zasluže).

Eto svetske empirijske preporuke i za poslovanje u Srbiji. Najverovatnije treba poslovanje propisati tako da se ograničenja ukidaju postepeno, kako tržište sazreva...

Opet, i pored brojnih društvenih, tržišnih i ostalih ograničenja koja postoje na Zapadu, bili smo svedoci totalno neetičkih pristupa i tragičnih završetaka firmi (i bankrota zaposlenih i korisnika) kao što su Enron, Parmalat i drugi; primer nemačkih menadžera, već prebogatih, koji su dodatno (nemoralno?) svoje pare držali po računima u Lihtenštajnu je očigledan primer kako se ne treba u svemu ugledati na Zapad. A mogao se, zatim, videti i način regulacije "etike" u nemačkom biznisu, kada državni kancelar lično protestuje kod šefova vlada i država "finansijskih Eldorada" da bi se stvari dovele u red.

Da bi se kreirale moralne vrednosti u poslovanju, neophodna je podrška medija - da se uvek, gromoglasno, promovišu najviše etičke vrednosti i osuđuju primeri brzog bogaćenja zasnovanog na - prevarama, kako god ih ti menadžeri posle nazivali (strateško razmišljanje, visoka konkurentnost, "zgrabili smo priliku" i slično). E sad, da bi mediji mogli podržati etiku u poslovanju, mora se poći od toga da postoji etika u medijskoj sferi, što je vrlo diskutabilno. Svakako, interakcija biznisa i medija i međusobno "izgrađivanje" etike je uvek dobrodošlo. Mediji mogu (trebalo bi) uvek da istaknu onaj nevidljivi napor svakoga menadžera na sopstvenoj edukaciji, na odnosu prema zaposlenima, na nekim filantropskim akcijama (ali ne onim za koje sama firma i menadžer daju saopštenje za štampu), ukratko - na celom razvojnom procesu i logičnom uspehu koji sledi iza toga.

Kao pomoć postavljanju "biznis etike" u formalne tokove, država bi mogla (možda) i da zahteva da firme porade na sticanju sertifikata za uvođenje standarda ISO 26001 (društvena i korporativna odgovornost) i da, po sticanju takvog standarda, dozvoli određene poreske olakšice (manji PDV...). Postoji još sistema za upravljanje kvalitetom koji se koriste u Evropi i koji su naklonjeni širem sagledavanju biznisa (ne samo kroz finansijske rezultate); već i odnosu prema korisnicima, zaposlenima, društvenoj zajednici, itd (npr. čuveni EFQM (European Foundation for Quality Management) koji je zaista dokaz da je etika apsolutno poštovana u firmi)

Kada se dalje govori o etici u poslovanju, mora se napraviti dobar balans između različitih zainteresovanih strana - svaki direktor može reći da je "visokomoralan" ali prema kome? Prema svom Upravnom odboru, ili prema akcionarima, korisnicima, dobavljačima, zaposlenima, celoj društvenoj zajednici? Da li etiku izjednačavamo uvek sa odnosom prema društvenoj zajednici ili je to kombinacija svih "etika" prema svim stejkholderima (još jedna stara srpska reč)? Da li je moralno zakidati na platama i godišnjim odmorima zaposlenih da bi se proizvod prodavao po nižoj ceni (i tako biti moralan prema društvenoj zajednici, imati zadovoljnije korisnike, pozitivno uticati na inflaciju...)? Da li je moralno, na kraju krajeva, prema porodici menadžera, da se ulaže ekstreman napor da bi se maksimalno zadovoljili svi zahtevi postavljeni pred firmu, a za to vreme njegova sopstvena deca ulaze u probleme sa školom, po ceo dan igraju igrice, da ne pominjemo droge...

Posebna kategorija je moral u javnim preduzećima i javnim komunalnim preduzećima. Dokle god je raspodela top menadžerskih pozicija i mesta u UO uglavnom zasnovana na političkim kriterijumima, dotle se mora očekivati i da takvi menadžeri veoma mnogo razmišljaju da li ispunjavaju (zadate? prećutne?) partijske zahteve. Dakle, još jedna kategorija u nizu brojnih zainteresovanih strana čije zahteve morate da izbalansirate i ispunjavate, a da ostanete moralni. Dakle, da ne protežirate samo određene firme - "na liniji" ili da izvršni odbor direktora ne bude maltene istureno odelenje te i te stranke.

Šta još reći o etici u poslovanju? Između ostalog, etika nikako nije samo pitanje lične savesti i morala. Neko ima debeo obraz i mirno će spavati i ako je prethodnog dana prevario milion svojih kupaca, a neko će se prevrtati i ako je dobio jedan protestni e-mail. Ako se sve ostavi ličnoj savesti, teško je očekivati bilo kakav napredak na ovom polju. Drugo, ima različitih ljudi... Po primeru sa okruglog stola (direktor koji je (društveno odgovorno) investirao sređivanje parkića - ali uz "sređivanje" parking mesta za svoj mercedes) je samo primer kako razlilčiti ljudi doživljavaju neku takvu akciju i pitanja morala. Neko će investirati u sređivanje parkića i neće ni reč reći o tome; jednostavno će uraditi posao (kao humani, skromni ljudi koji uplate velike pare za neko bolesno dete, za bolnicu, za crkvu - a niko ne zna za njih). Drugi će, opet, srediti parkić ali će istoga dana napraviti konferenciju za medije u istom tom parku i na sva usta hvaliti svoje moralno dostignuće i svoj lik i delo. Treći će, kao čovek u primeru, uraditi posao, i sam sebe nagraditi za svoj društveni doprinos, ne čekajući društveno priznanje jer verovatno misli da je to "zaludan posao". Kako god bilo, ne treba nikoga osuđivati ni posebno isticati - poenta je da se u poslovanju vodite dobrom voljom, jakim moralnim stavom i da (uglavnom) za to ne očekujete nagradu.

Osim nagrade, postoje i kazne, pa tako za etiku u poslovanju možemo da povežemo dva iskonska pitanja:

Prvo je - kolike su šanse da budete kažnjeni (i da li postoje ikakve zakonske kazne) za neki poslovni potez sa one granice morala? Ako su šanse male, izazov je veći i to zaista postaje samo pitanje lične savesti. Kao aneks ovome pitanju je i sledeće:

U startu znate da nema propisane kazne za vaše (ne)delo, ali je pitanje koliko su velike šanse da se za to sazna u javnosti? Male šanse - opet proizvode veliki izazov.

Drugo pitanje je takođe prastaro i, kako se to šaljivo kaže, "pitanje vernosti u braku nije pitanje moralnosti supružnika nego pitanje ukazane prilike..."

Tako je i u poslovanju, pitanje je da li će vam se ukazati prilika da nekom nemoralnom prečicom dođete do ekstra profita ili ne. Na muci se poznaju junaci!

I, za kraj, uporedimo poslovanje sa sportom (i jedno i drugo je zasnovano na takmičarskom duhu!). Gde je mesto etici u poslovanju danas? Pa verovatno tamo gde je i fer-plej u sportu! Kada se igra svetsko prvenstvo u fudbalu - dobićete šampiona sveta, najboljeg igrača, najboljeg golgetera, najboljeg štopera, golmana, trenera, itd. a ponekad ili još ređe - imaćete i izbor igrača koji je pokazao najveći fer-plej (ali svakako će to biti na repu celoga događaja). A da završim sa jednim pitanjem iz oblasti sporta - Zamislite da se igra finale Lige šampiona, i da Zvezda igra protiv Liverpula! (dobro, zaista treba malo više mašte, ali zamislite) I u devedesetom minutu, uz neverovatnu gužvu u šesnaestercu, Zvezdin centarfor nekako ugura loptu u gol; sudija pokaže na centar, odsvira kraj; Delije slave... a centarfor priđe svojoj klupi, pa recimo priđe g. Spasojeviću, predsedniku FK Crvena Zvezda, koji se raduje sa ostalima i - prizna mu da je loptu ubacio rukom u gol! Šta onda?

Autor teksta :

Slobodan Ogrizović, direktor tima za korporativni razvoj
JKP "Beogradske elektrane", član Srpske Asocijacije Menadžera