Srpski tekstilci nezadovoljni uvozom polovne garderobe - Država uskraćena za takse i poreze zbog prodaje na crno

Na stotine tona polovne garderobe svakog meseca pređe našu granicu, najčešće u krcatim crnim džakovima, da bi nakon selekcije i razvrstavanja završila na rafovima "sekndhendova" u kojim se po svemu sudeći, danas odeva većina.

Trgovci je nabavljaju uglavnom u zemljama EU i stavljaju u promet u legalne i nelegalne tokove nudeći je po čak i za naše prilike prilično prihvatljivim cenama.

Vlasnici prodavnica ili tezgi polovne garderobe, nerado govore o detaljima svog biznisa kao što su podaci o količini robe koja im prolazi kroz ruke, ali priznaju da svakih par dana stižu nove stvari. Zarada svakako postoji, a zbog relativno niskih cena ove robe, profit leži u što većem obimu prodaje.

Ekspanzija prodaje polovne garderobe najviše smeta konfekcinarima koji šiju odeću i koji kažu da ovakva roba šteti njihovom biznisu, ali i državi koja u najvećoj meri ostaje uskraćena za takse i poreze.

Iz Klastera tekstila Vojvodine Bogomir Bojić kaže da je u sivoj zoni ogroman deo polovne odeće.

- Velike količine garderobe stiže u kontejnerima po neverovatno niskim cenama, a bezmalo 70% takve robe se prodaje na pijacama gde nema ni fiskalne kase niti se naplaćuje PDV. Ako na svakom odevnom predmetu ide po evro zarada, a uveze se po više stotina hiljada komada nekog dela garderobe, zaradi se mnogo, a isto toliko je i država na gubitku. Da ne govorim kako je nama koji plaćamo na desetine dažbina državi i ne postoji varijanta da možemo da sašijemo bilo kakve pantalone za 800 dinara - kaže Bajić.

Iz Asocijacije malih i srednjih preduzeća kažu da je u zemljama EU zabranjen uvoz polovne garderobe na kilogram.

– Ako neko od ovdašnjih preduzetnika želi da se bavi trgovanjem iznošene odeće onda treba da robu nabavlja kod domaćih proizvođača kojima je pretekla, jer nije na vreme prodata ili kod ovdašnjeg stanovništva – kaže Milan Knežević.

- Na stotine hiljada odevnih predmeta prodaje se na neregistrovanim mestima, buvljacima i pijacama koje niko ne kontroliše. U opticaju je roba koja ne podleže reklamaciji, roku trajanja, proveri kvaliteta, zdravstvenoj ispravnosti. Takva odeća u zemljama porekla treba da bude reciklirana, ali ta reciklaža košta pa im je lakše da je pošalju nama. U Evropi je manje takvih radnji, a kod nas bezbroj, samo u Beogradu ih ima više od dve stotine - dodaje.