Isidora Žebeljan, kompozitorka - Inspiriše me srpski dert

Jedna je od retkih naših uglednih kompozitorki koje su se "odvažile" da ostanu u svojoj zemlji, neobeshrabrene činjenicom da decenijama njena muzika najveće uspehe postiže u inostranstvu. Svaku godinu obeleži bar neki njen veliki projekat i uspeh, ali ona ne spava na lovorikama. Naprotiv, predano radi, ali o planovima nikada ne govori unapred - zbog slovenskog sujeverja. Do tada, Isidora Žebeljan se hrabro upustila u poduhvat čuvanja srpske muzičke baštine, kao najmlađi naš - akademik (nasilno uvedene ženske odrednice za zanimanja smetaju, veli, njenom uhu).

Kako vidite svoj uticaj kao člana SANU, šta to članstvo znači za vas?

- SANU je institucija u kojoj može da se deluje za opšte dobro i ja se trudim da tako činim. Sa svojim istomišljenicima radim na velikom projektu očuvanja srpske muzičke baštine, koja je u krajnje nezavidnom stanju i taj posao je ogroman, ali i neizmerno uzbudljiv. Do sada smo izdali trostruki album (tzv. beli album) sa muzikama svih kompozitora koji su ikada bili akademici, CD sa kamernom muzikom Enrika Josifa, pa sa klavirskom muzikom Vasilija Mokranjca, sad i sa kamernom muzikom Josipa Slavenskog. Organizovali smo koncerte ovih kompozitora, započeli sa štampanjem nota, a najveći i najopsežniji posao predstavlja rad na stvaranju baze podataka u kojoj treba da se nađe spisak svih kompozitora koji su na bilo koji način imali i imaju veze sa Srbijom, i detaljan spisak njihovih dela, uz podatke gde se ta dela nalaze. Cilj svega ovoga jeste da se otkrije tajna srpske muzike koja vene i trune po budžacima, u kućama i stanovima nezainteresovanih naslednika i da joj se pruži mogućnost da živi punim životom, na koncertima i na CD izdanjima, radiju, televiziji, kao i da položi ispit trajanja. Ali i da nam otkrije ko smo i šta smo, šta je naš identitet.

Šta vas inspiriše a vezano je za srpsku tradiciju, folklor?

- Inspiriše me srpski dert, ta, u isto vreme i zanosna i komična patetika, to ludo preterivanje u emotivnim reakcijama, prenaglašenost u svemu, u međuljudskim odnosima, u ljubavi, u mržnji, podvriskivanje u pevanju i igranju, ta tragika i lakrdijaštvo koji nikada nemaju mere, a uvek idu ruku podruku, koji dovode do transa u kojem može i glava da se izgubi, a uvek su pravi, doživljeni iz koštane srži, zbog vekovnih potucanja i patnji, koji su, da bi se lakše podnosili, bojeni alkoholom i humorom.

Jesu li operi potrebne inovacije i invencija, ne bi li bila prijemčivija današnjoj publici?

- Operska umetnost, osim u Srbiji, nema problem sa prijemčivošću. Pogledajte samo interesovanje za predstave u velikim operskim kućama po svetu u kojima su karte od 50 do 250, pa i više evra, a predstave su rasprodate mesecima unapred. Čak i moje iskustvo iz Gelzenkirhena, provincijalnog grada u Nemačkoj veličine Novog Sada, koji ima dvoranu od 1.050 mesta, koja je na svim izvođenjima moje opere u maju i junu 2015. bila puna, govori o generalno velikom interesovanju publike za operu. To je, naravno, u velikoj meri stvar nemačke tradicije i ogromne ljubavi i radoznalosti tamošnje publike za umetničku muziku. Ali slično je i u Holandiji, Austriji, Britaniji, Rusiji, Japanu, Americi, Australiji. Zato mislim da je jedino bitno da operske predstave mogu publici da pruže duboki emotivni i duhovni doživljaj.

Koja je vama omiljena opera, cenite li klasični repertoar? Koja vas arija oduvek fascinira, kao slušaoca?

- Zapravo, klasične opere su mi još uvek mnogo draže od mnogih modernih, koje često deluju lažno, izveštačeno, i neretko su isključivo koncentrisane na izbegavanje (melodije, ritma, harmonije, tonalnosti, naracije, jasne priče itd.), umesto da budu posvećenje stvaranju doživljaja. Obožavam Visi d'arte ("Toska"), Mi chiamo Mimi ("Boemi"), Mon cur s’ouvre ta voix ("Samson i Dalila"), i to, naravno, u izvođenju najživotnije pevačice svih vremena, Marije Kalas.

Da li muzika mora da prođe ispit vremena ne bi li bila svrstana u velika i klasična dela?

- Svako umetničko delo prolazi ispit trajanja. Umetnički poziv je samo jednim delom komunikacija, dok je drugim, većim delom - otkrivanje. Energija koju u umetničko delo ugrađuje doživljaj originalnog otkrića, traje večno.

Kako se desilo da su naše uspešne kompozitorke - mahom emigrantkinje, dok vi koji srećom to niste - daleko više radite i veće uspehe postižete "na strani"?

- To je komplikovano pitanje, pa je zato i odgovor kompleksan. Sa jedne strane, naša sredina ne trpi uspešne pojedince koji žive u Srbiji, pogotovu ne one na čiju recepciju umetničkih dela u inostranstvu, ne može da ima nikakvog uticaja (ovde mislim na uticaj i upliv koji određeni establišment, često klanovski organizovan, želi da ima u procenjivanju šta je poželjna umetnost, a šta ne, i šta je poželjno predstavljati u inostranstvu - setimo se samo osporavanja vrhunskih umetničkih ostvarenja Saše Petrovića ili Danila Kiša). Razlog za ovo je višedecenijska, totalna zatvorenost naše sredine, u kojoj ne postoji kontinuiran globalni protok informacija i ljudi, što rezultira nedovoljnim znanjem o tome šta je zaista originalno i zašto je ono takvo, kao i težnjom za očuvanje starinske, iskrzane i iskrivljene slike sveta, koji je zapravo samo mutirana slika sparušenog jugoslovenskog socijalističkog poimanja umetnosti.

Dakle, ništa se, zapravo, suštinski u poimanju umetnosti nije promenilo decenijama...

- Osim što je vera u sopstveni umetnički potencijal današnjih umetnika, koja je u socijalizmu i te kako postojala, kod mnogih ovdašnjih umetnika, izgubljena. Kada je umetnička muzika u pitanju, kod nas se nažalost nikada nije primila ideja o tome da je muzika moćan protok energije i da vladanje muzičkom energijom podrazumeva veliko umeće i znanje. Sa druge strane, umetnička muzika u našoj sredini pati, jer primitivizam nije iskorenjen, on je čak i nabujao do neslućenih srazmera, a umetnička muzika zahteva veliku osetljivost duha, koja se postiže samo dugogodišnjim istrajnim vaspitavanjem ukusa.

MARIĆ I BAJRAMOVIĆ

Šta to, od svega što spada u srpsku muzičku tradiciju, smatrate našim mogućim "brendom"?

- U umetničkoj muzici, to su muzika Ljubice Marić, Josipa Slavenskog, kao i Aleksandra Obradovića i Dušana Radića, a u narodnoj već odavno svetski prepoznati Šaban Bajramović, i naši trubači. Mislim da bi tu još bilo mesta i za neke izvrsne ciganske tamburaške i gudačke orkestre i izvođače.

RAZGOVORI U SANU

Kako se rodila ideja o nesvakidašnjem serijalu Muzički razgovori koji ste pokrenuli u SANU?

- Na poziv predsednika SANU, Vladimira Kostića, osmislila sam ciklus koncerata gde se kroz razgovore sa javnim ličnostima, koje nisu iz sveta umetničke muzike, ova čudesna umetnost predstavlja široj publici na originalan i nekonvencionalan način. Inspirativno je slušati te ljude dok pričaju o svojim impresijama o muzici koju su upravo čuli, jer je doživljavaju na neposredan, istinktivan i iskren način, uglavnom lišen predrasuda, čime je omogućeno da dejstvo muzike dopre i do slušalaca potpuno čisto i neuprljano bilo kakvim očekivanjima. Teme su bile Smejati se muzikom i umetnički doživljaj Skandinavije, sledeći koncert biće posvećen bajkama i legendama u muzici, jedna od tema je i disidentstvo u umetnosti, ali i Muzika i sport. Gosti će biti najinteresantnije i najintrigantnije ličnosti srpske kulture i sporta.

SANU Beograd

Isidora Žebeljan

biografija Isidora Žebeljan

komozitorka Isidora Žebeljan

kompozitor

kompozitorka

Srpaka akademija nauka i umetnosti

SANU

akademik

očuvanje srpske muzičke baštine

kamerna muzika Enrika Josifa

Enrike Josif

klavirska muzika Vasilija Mokranjca

Vasilije Mokranjac

kamerna muzik Josipa Slavenskog

Josip Slavneski

baza kompozitora Srbije

operska umetnost

operska kuća

Fakultet muzičke umetnosti Beograd

Gelzenkirhen

Visi d arte

Toska

Mi chiamo Mimi

Boemi

Mon cur s ouvre ta voix

Samson i Dalila

Marija Kalas

umetnička muzika

klasična muzika

Ljubica Marić

Aleksandar Obradovića

Dušan Radić

Šaban Bajramović

serijal Muzički razgovori

Muzički razgovori

Muzički razgovori SANU

Vladimira Kostić

Smejati se muzikom