(Ekosfera) Mont Everest - Kakav je osećaj biti na samom vrhu!

- Srpska trobojka vijori se na najvišoj tački planete. Sedam od devet članova srpske ekspedicije Mont Everest 2007 uspelo je da osvoji najvišu tačku sveta. To se dogodilo u nedelju u 8.45h po lokalnom vremenu. Na vrh sveta popeli su se Basar Čarovac, Dragan Petrić, Ilija Andrejić i Petar Pećanac, a sat i 15 minuta kasnije su im pridružili i Miloš Ivačković, Gligor Delev i Dragana Rajblović - prva žena iz Srbije koja se popela na Mont Everest - glasila je vest koju su 20. maja prošle godine preneli svi domaći mediji.

Posle godinu dana Dragana Rajblović, prva žena iz Srbije koja je pogled na planinske vence Himalaja doživela odozgo, sa njihove najviše tačke, planinarka i alpinistkinja, dobitnica godišnje stipendije Planinarskog saveza Srbije, ljubitelj speleologije, a pre svega strastvena avanturistkinja zaljubljena u prirodu, sa redakcijom i čitaocima EKOsfere deli slike sećanja koje nikada neće izbledeti, a pričom nas vodi do samog vrha – na čuveni Mont Everest.

Dnevnik nezaborava Dragane Rajblović

Više od 10 godina se bavim planinarenjem, potom i alpinizmom, povremeno speleologijom, a moje prvo iskustvo sa većim visinama bilo je na Kavkazu kada sam se popela na najviši vrh Evrope Elbrus (5640m). Imala sam teoriju da je za mene, odnosno za žene, sasavim dovoljno popeti se do 6000 metara, međutim ista je nestala sa prvim odlaskom na Himalaje, posle uspona na Island Peak (6200m) kada je Dragan Jaćimović, vođa grupe i prvi Srbin koji je popeo Mont Everest, 2000.godine, odlučio da ću učestvovati u ekspedicijama koje su sledile.

Tako se na jesen 2006. godine nas sedmoro popelo na Cho-Oyu, koji je, sa svojih 8201 metara, šesti vrh po visini na svetu. Ta ekspedicija je bila veliko iskustvo koje će mi mnogo koristiti na Everestu.

Vrhovi sveta

Postoji 14 planinskih vrhova viših od 8000 metara. Mnogi planinari pokušavaju da osvoje -Sedam vrhova-, odnosno sve vrhove koji važe za najviši vrh kontinenta na kom se nalaze. Retki su oni koji pokušavaju da osvoje svih 14. Svi ovi vrhovi se nalaze na Himalajima i to u četiri zemlje: Nepalu, Pakistanu, Kini i Indiji. Težina se ne ogleda samo u tome što su stene sa južne strane veoma strme, a klima severne strane surova, već i u činjenici da je vazduh veoma razređen. Zbog toga veliki broj penjača koristi boce sa kiseonikom, koji, opet, predstavljaju dodatni teret za nošenje.

Kada sam iz baznog kampa ugledala Everest osetila sam i strah i poštovanje, doživela ih na nov i poseban način. Čovek ne može da bude ravnodušan gledajući ispred sebe tu planinu. Nije ni čudo što je to krov sveta… ima nešto… kako bi rekao Majkl Pejlin u svojoj knjizi Himalaji: - Poseduje kontradiktorne čari, privlačne i opasne, izazovne i užasavajuće u istoj i konačno neodvojivoj meri - .

Dva meseca je bilo potrebno penjati se stalno gore-dole da bi se aklimatizovali. Govorila sam sebi da nije važno da li ću uspeti do kraja već mi je bitno da osetim jedinstvenu magiju te planine, kao i cela naša ekspedicija, kao i sve prošle i buduće.

Severna strana kojom smo se uspinjali je od preko 7000 metara potpuno stenovita i mnogo zahtevnija u odnosu na Južnu stranu, koja je potpuno prekrivena snegom. Najteže mi je palo penjanje iz kampa C1 sa 7050metara do C2 - 7900m. Na standardnim visinama tu razliku bi prešli za sat ili sat i po, a na toj visini smo je prelazili osam do deset sati. Jedan korak – pet uzdisaja. Boce sa kiseonikom su sada tek teret na leđima i čuvamo ih za noć kada ćemo iz C2 krenuti do vrha, na 8200 metara.

Nisam bila sasvim sigurna da ću se izboriti sa tim delom uspona. Neizbežno je oslabiti, i do deset kilograma i ja sam sa svojih 48 kilograma na leđima nosila isti teret kao i ostali sa svojih 70. Drugo – već sam znala da ćemo usput viđati one koji su na ledenim padinama Everesta za ove trenutke nezaborava ostavili život. Neki od njih su na tom putu poginuli još pre 80 godina. Na visinama večitog minusa nema bakterija pa se tela ne raspadaju. Strepela sam da će, kada vidim neizbežno, ti prizori psihički uticati na mene i da ću poželeti da se vratim. Međutim, nepomični, lica prekrivenih maskama za kiseonik i zaštitnim naočarima, izgledali su kao usnule figure ledenog carstva Himalaja. Sa mislima da je sve to surovost Everesta nastavljali smo dalje, a sa svakom pređenom deonicom neobična lepota planine potiskivala je sve drugo. Ne pomišljam da odustanem, važno je da nemam zdravstvenih problema i da moj organizam dobro podnosi tu visinu. Iskustvo me podseća da ne gubim strpljenje, toliko dragoceno za ovakve uspone. A sati će proći...

Na 7900 metara počinjemo da koristimo kiseonik i napor postaje podnošljiviji. Konačno, 20. maja, planina nas je dovela do vrha. Ovom prizoru nedostaje poređenje.

Opasnost od visinske bolesti

Cilj viskogorstva je osvajanje vrhova visokih planina. Najčešće se pod tim podrazumevaju vrhovi preko 2000 metara nadmorske visine. Pri penjanju na visoke planine dolazi do promena u organizmu, pre svega zbog opadanja vazdušnog pritiska sa povećanjem nadmorske visine.

Kao posledica manjeg pritiska, krv je manje zasićena kiseonikom nego na manjim visinama. Organizam se može donekle prilagoditi ovim uslovima. Srce kuca brže, povećava se krvni pritisak. Međutim, na većim visinama, organizam se teže prilagođava.
Tako nastaje visinska bolest.

Simptomi visinske bolesti su: glavobolja, nesanica, gubitak apetita, mučnina, povraćanje, gubitak mokrenja itd. Načini borbe protiv visinske bolesti su: biti u što boljoj kondiciji, piti puno tečnosti, jesti dobro, dobro se aklimatizovati. Aklimatizacija je postepeno privikavanje organizma na veliku visinu.

Planinari najčešće pokušavaju da se aklimatizuju metodom gore - dole, što podrazumeva takozvane aklimatizacione uspone: penjanje na veće visine u toku dana, a zatim spuštanje i noćenje na manjoj visini. Tek posle jednog ili više aklimatizacionih uspona, definitivno se nastavlja dalje ka vrhu.

I danas jedni druge pitamo - Možeš li da veruješ da smo bili na Everestu? -

Na sam vrh može jedva 10 ljudi da stane. Ne možemo da se šetkamo i slikamo iz svih uglova. Petar sedi na jednom mestu i vrti kameru i foto aparat u svim pravcima, Miloš obaveštava Dragana kako ko pristiže na vrh, Šerpasi čitaju budističke molitve, jer za njih je Everest Sveti vrh. Doktor Gligor uporno traži žrtvu koja će da ga fotografiše, a ja iz ranca vadim Krstić iz jednog našeg manastira i ostavljam ga na vrhu. Ilija i Dragan ostavljaju ikonu Svetog Save iz manastira Mileševe. Slikamo se sa zastavom države a potom Miloš i ja sa zastavom Beograda. Svi smo presrećni, euforični i zadržavamo se više od pola sata, Petar i duže, što može da bude opasno. Kiseonik ističe, treba ga sačuvati za povratak, umorni smo od celonoćnog penjanja, pažnja nam je slabija, zbog čega većina ljudi strada u povratku, a i vreme začas može drastično da se promeni i uspori nas u silasku… Zato nije preporučljivo ostati na vrhu duže od pola sata. Ali nama to vreme, tamo gore, nije bilo dovoljno. Pomislila sam -Bože šta si nam sve podario na ovom svetu, nisi ni svestan - . Pogled doseže, mislim, i 200 km u daljinu, lepo se vidi da je Zemlja okrugla, stojimo iznad oblaka, a sneg je najčistiji i najbelji na svetu.

Dragan ima mnogo iskustva i pripremio nas je toliko dobro da smo postigli uspešnost ekspedicije 80 posto, što je za Everest veoma retko. Zato je manje važno što se dva člana ekspedicije nisu popela na sam vrh, bilo je bitno da učestvuju, a Everest će čekati i oni će ponovo pokušati za koju godinu. Kako kaže naš vođa - Jednostavno ih planina u tom trenutku nije htela - .

Srećna sam što sam stigla do vrha i što Srbija sada ima žensko ime na svetskoj alpinistickoj listi gde se upisuju imena onih koji su popeli vrhove preko 8000 metara visine. Kažu i da sam prva iz Jugoistočne Evrope koja se popela na Everest i prethodno na Cho-Oyu. Da li je tako, manje je važno. Važno je da je nas vodila lična želja i ljubav prema planini pa je zato sledio uspeh. Da nam je uspeh bio cilj ne verujem da bi imali toliki procenat upešnosti. Dva meseca smo živeli sasvim novim životom i sa potpuno drugačijim ljudima, Šerpasima i Tibetancima. Od kada smo se vratili svojim kućnim obavezama, u ovu gradsku ludnicu, nama ustvari nedostaje kiseonik. I danas jedni druge pitamo - Možeš li da veruješ da smo bili na Everestu? - još uvek sabirajući utiske...

Autor:

Dragana Rajblović

pretplata na časopis www.ekosfera.org.rs