Nikola Pejaković, režiser, glumac, scenarista, muzičar i slikar - Da mogu, promenio bih ceo život
Nikom život nije med i mleko, ili kao što kažu pametni ljudi „čašu meda još niko ne popi, da je čašom žuči ne zagorči“. Hoću da kažem da bih sve promenio da mogu. Bio sam čovek bez odgovornosti i kočnica, bludnik. Jedino ne bih menjao svoju ženu, kaže u ispovesti za „Blic nedelje“ Nikola Pejaković, režiser, glumac, scenarista, muzičar i slikar...
Kandidat za porodicu
Ne možeš da se posvetiš nečemu, a da nešto drugo ne strada. Stradalo je moje zdravlje, porodica i unutrašnji i duhovni život. Sada pokušavam polako da se saberem, da povratim snagu, a porodica je jedino mesto na kome čovek to može da uradi. Nameravam da osnujem svoju porodicu i već imam „kandidata“ (smeh). Ta devojka, koja je u stvari moja žena, moj je i brat i ljubavnik i saputnik... moja sudbina. Bog nas je spojio i hvala mu na tome, jer je to bio poslednji trenutak.
Peti prst
Rođen sam sa četiri prsta na desnoj ruci. To je obeležilo moje detinjstvo. Bilo je zadirkivanja, ali sam ga i sam inicirao nekim svojim pošalicama. Nikada to nisam doživljavao kao hendikep ili nedostatak, već kao prednost. Za mene je to značilo da sam drugačiji, da se izdvajam. Taj obrnuti pogled na stvar mi je u stvari doneo mir. Evo, i danas mi se dešava da uopšte nemam svest da mi nedostaje prst ili da mi je ruka nešto manja i drugačija, ali ljudi to vide. Tek ponekad, kada vidim da je fiksiraju pogledom, onda se i ja setim. Paradoksalno, zar ne.
Kolja
Od malih nogu me niko nije zvao Nikola. Prvo sam čuo Kolja, pa tek onda Nikola. Moj otac je čitao „Politiku“ i „Nin“ i navijao za Crvenu zvezdu. Na neki način svi smo bili pomalo rusofili. Kao dete sam neopisivo ličio na Rusa, bio sam plav, sa šiškama i svetlim očima, baš kao Koljenka.
Najbolji prijatelj
Zbog rata su mnogi moji školski drugovi otišli. Otišli su i Muslimani i Hrvati i Srbi. I Damir Čizmić, moj najbolji prijatelj i čovek za koga se nadam da će mi biti kum na svadbi, otišao je. Sada živi u Švedskoj i jedna je od retkih osoba u mom životu koje su mi oslonac.
Bluz i ojkače
Od gitare se ne odvajam već 35 godina. Počeo sam da je sviram sa sedam kada sam dobio „vegas N“, akustičnu gitaru sa plastičnim žicama. Trebalo mi je 30 godina da dobijem svoj ton na gitari i da mogu da kažem da znam da je sviram. Ipak, u nižoj muzičkoj školi sam imao problema jer ne samo da nemam prst, već nemam ni dovoljan razmak između palca i kažiprsta. Onda su me terali da sviram džez gitaru trzalicom. Međutim, dolazio sam na čas bez trzalice i iznervirao profesora, pa su tražili da me ispišu. Danas, sem gitare, pomalo sviram klavir, usnu harmoniku, bas... Muzika je nešto od čega ne mogu da se odbranim, to prosto izlazi iz mene. U mojim pesmama ima bluza na kome sam odrastao, ali i narodne muzike, jer sam s ocem išao po seljačkim slavama i slušao ojkače, koje su bile prvi izvori žive muzike u mom životu. Zato i moj vokal ima taj prirodni seljački vibrator.
Izbačen iz škole
Iz osnovne škole u rodnoj Banjaluci izbačen sam u sedmom razredu. Pozvali su moje roditelje, opisali im sve eksces i tražili da me ispišu. Sećam se da i je glavni izgovor bio da sam organizovao pobune i grupno bežanje sa časova. A to je bio najmanji deo. Već između tog petog i sedmog razreda dohvatio sam se alkohola, i to dobro. Do petog sam bio odličan učenik, a onda je nešto u meni kvrcnulo i učinilo da sve krene nizbrdo. Ja do dana današnjeg nisam krenuo uzbrdo.
Bez dana radnog staža
Srednja škola je bila nastavak sunovrata koji će kulminirati na fakultetu i godinama nakon toga. Do četvrte godine srednje likovne škole sebe sam zamišljao kao slikara i nikako drugačije. A onda se nešto u meni prelomilo i nateralo me da se prebacim na pozorište, iako ga ni najmanje nisam poznavao. Moji su ljudi sa sela, otac mi je šumarski inženjer, majka domaćica. I kada me pitate kako se dogodilo da čitav svoj život proživim kao slobodni umetnik, bez dana radnog staža, ne bih umeo da vam odgovorim. Bilo kako bilo, ja sam papire umesto na Likovnu akademiju predao na FDU, i to uz komentar da nema šanse da me prime. I stvarno je to SF priča, jer ja nisam imao apsolutno nikakvo teoretsko znanje, a kamoli znanje o dramskoj književnosti. Sećam se samo da su se na mom prijemnom dok sam izvodio Hamleta svi cerekali, i Miljač i Egon Savin i Tabački. Valjda je presudio moj glumački talenat. Ispostaviće se da će moji profesori, pokojni Miroslav Belović i posebno Nikola Jeftić, zaista uticati na moj život.
Centrifuga
Vremena provedenog na Akademiji sećam se kao neke centrifuge. Bukvalno se nisam treznio. Ja sam iz te centrifuge pokušao da izađem negde na trećoj godini fakulteta, kada sam ga napustio na godinu dana, da se malo saberem. Ipak, to ni izbliza nije bio poslednji pokušaj mog sabiranja. U tom burnom periodu sam počeo više da se bavim glumom nego režijom. Igrao sam u vežbama Srđana Dragojevića, Dušana Govoruše, Predraga Velinovića... Družio sam se i s Lenkom Udovički, kod koje sam često spavao i njena porodica mi je bila velika podrška. Ubrzo potom sam dobio i prvi profesionalni angažman. To je bila domaća TV drama „Apstinenti“ na TV Beogradu. Tu sam sa Goranom Radakovićem igrao jednu od dve glavne uloge autsajdera, studenata koji tragaju za svojom srećom u Beogradu. A zapravo sam igrao sebe u datoj situaciji.
Rob navika
Droga i alkohol su uzeli maha. Postao sam rob navika. U mom slučaju nije postojao jedan momenat kada sam shvatio da sam dotakao dno. Bilo ih je više i ne mogu da kažem koje je dno bilo pravo, a koje falš. I da nije bilo bolesti, muke i svih loših stvari, ja nikada ne bih došao sebi. Svaka nesreća i bolest koristi i bog nam je šalje da nam pomogne. Ja sam bio čovek koga je trebalo dobro ugruvati i survati o zemlju. Ništa mi tako nije pomoglo u životu da shvatim ko sam i ko nisam, kao ti moji alkoholni i narkomanski izleti. Oni su na neki način mene uspeli da slome do te mere, da sam ja mogao da sagledam sebe u svoj svojoj mizeriji i jadu. Moja nesreća je tada bila kompletna. Prekid se dogodio na rez, gotovo u trenutku.
Zlotvori i pravoslavlje
Bio sam zlo, zlotvor pravi! Pravoslavlje me je spaslo, ono mi je sada sve. Ja ne smem da zamislim ovaj svet bez pravoslavlja, jer je u suprotnom život takva budalaština, da je to čudo jedno. Da nisam našao pravoslavlje, ne samo da bih ostao u narkomaniji, već bih postao glavni organizator čitave zajebancije (smeh). Naravno, ateisti, kao što sam ja bio, uvek će naći kontrarazloge i reći „narkomančina se vratila bogu i sada nama soli pamet“.
Sve na sto
U mom slučaju se uopšte ne radi o nedostatku ljubavi u porodici, nje je bilo na pretek, već sam se ja samovoljno uputio na bezbožnički put. Razmišljao sam: „bog ne postoji, dobro... to znači da je sve dozvoljeno, život je ‘fan’ i ajmo onda da se zabavljamo do kraja“. I sve sam okrenuo na šesticu, ili na trojku, zavisi koji šporet imate. A onda su rekli ne, ne, nikako... a ja sam odgovorio: „Je l’ ‘fan’ ili nije? Je l’ partijamo, što kažu Hrvati, ili ne? Ako partijamo, onda dajte sve na sto!“
„Mama nemoj plakati“
Stvarno ne znam kakve veze imaju rokenrol i droga. Priča da je rokenrol način života je za ozbiljne ljude budalaština. To je samo muzika i glupo je da kada se skidaš sa droge teraš sebe da prestaneš da slušaš tu muziku. Ja sam, na primer, na svom prvom albumu „Mama nemoj plakati“ pevao pesme koje su pune psovki. Ma, na radiju nisu smeli da ga puštaju. Ali, kada u pesmi „Užički heroin“ govorim da čovek koji dođe do tog najboljeg „horsa“ shvati da je umrljan govnima oko usta, u stvari implicitno govorim da je heroin govno. Zato, ne postoji đavolja ili božja muzika, već samo svetla i tamna strana čoveka. Pitanje je koju ćeš da razvijaš.
Haljinica boje lila
Pesma „Haljinica boje lila“ snimljena je sa folk pevačicom Lolom, koja je kratko bila moja devojka i sa kojom me je upoznao Oleg Novković, sasvim slučajno. Kada su došli u moj stan otpevao sam joj „Haljinicu“ i otišli smo, na njen nagovor, kod tada anonimnog Željka Joksimovića. U studiju, pevanje i nije baš išlo, pa smo otišli u kafanu. Pili smo bukvalno celu noć i oko sedam ujutro smo došli u studio „pijani ko dupeta“. Lola je otpevala pesmu savršeno i ta verzija je zabeležena na mom albumu. Sada je „Haljinicu“ na novom albumu otpevala i Severina, a aranžman je radio Goran Bregović. Ta pesma, kao što sam i želeo, ima svoj sopstveni život, uvukla se među narod. Postala je tradicionalna.
Lepa sela lepo gore
Snimati film „Lepa sela lepo gore“ bilo je jedno od mojih najstrašnijih i najuzbudljivijih kinematografskih iskustava. Priča je puna autobiografskih stvari. To je jedni film koji se snimao usred rata, nekoliko kilometara od borbenih linija. Ne radi se tu samo o tome što smo mi blizu fronta, u grotlu, već o tome što su ljudi oko nas frustrirani. Statisti su bili prava vojska, ratnici, koji su pravac sa fronta dolazili na set. Šta se dešavalo u njihovim glavama u međuvremenu, mi to nismo znali. Inače, bili smo smešteni u Višegradu i tamo sam upoznao mnoge ljude koji su danas u Hagu i neke koji nisu.
Nacionalizam
Kod nas je nacionalizam izjednačen sa šovinizmom. Živeo sam u zemlji u kojoj su urađene stvari koje ne mogu nikoga da aboliraju, pa ni Srbe. Niko nije čistih ruku u toj priči. Nacionalizam je prvenstveno sposobnost da vidiš realnu nesposobnost sopstvene nacije - i dobro i zlo. O mojoj naciji sam učio i iz herojskih stvari, ali i iz zlih stvari koje smo činili drugima, kao i oni nama. A najviše sam o Srbima naučio iz onoga što smo međusobno radili jedni drugima. Sve ovo što nam se dešava je jednostavno proizvod izdaje koju su Srbi izvršili u samom centru svoga bića, jer su 60 godina bili najveći bezbožnici. I to sada plaćamo.
Reditelj
Ako bih morao da izdvojim neko svoje delo kao najdraže, to su svakako „Rode“. Posle dužeg vremena sam se vratio pisanju i to je ispalo sjajno, mada je, da nije bilo nekih internih nesuglasica, moglo da bude i bolje. I sada, posebno posle „Roda“, mislim da je scenario polje na kome najviše mogu da dam. Ja sebe nikad nisam doživljavao kao glumca, već isključivo kao pozorišnog reditelja. Doduše, reditelja koji je u svađi sa pozorištem, ali koji sve crpi iz tog fundusa znanja. Mene je pozorišna režija svemu naučila, pa čak i odnosu prema životu. Ipak, mislim da ta kreativna šizofrenija koja proističe iz umetnosti uopšte nije dobra i da s jedne strane pokazuje koliko sam ja neozbiljan i neorganizovan, i kao čovek i kao umetnik. To može da pričinjava zadovoljstvo mladom čoveku, ali čovek koji ima 40 i kusur godina i koji treba da na neki način svodi račune mora da zna čime se bavi.
Lična karta
Nikola Pejaković je rođen 1966. godine u Banjaluci, gde je završio osnovnu i srednju likovnu školu, da bi se u 19. godini uputio u Beograd i upisao FDU, odsek pozorišna režija. Kao scenarista potpisuje filmove „Lepa sela lepo gore“, „Rat uživo“, „Ledina“, kao i seriju „Vratiće se rode“. Režirao je TV seriju „Složna braća“, a kao glumac je obeležio sva tri dela filma „Mi nismo anđeli“, „Nebesku udicu“, „Rat uživo“, „Mrtav ladan“, „Dva sata kvalitetnog programa“, „Kaži zašto me ostavi“, „Pad u raj“, kao i TV serije „Otvorena vrata“, „Složna braća“, „Crni Gruja“...
napomena : tekst je u potpunosti preuzet iz lista od 29.06.2008