Srbiji potrebno 350-380 postrojenja za prečišćavanje otpadnih voda - Reke zagađuju rudnici, termoelektrane, deponije...

Teški metali, nafta, otpaci iz klanica, pepeo iz termoelektrana - glavni su izvori zagađenja reka u Srbiji, kažu u NVO Eko gea. Na to treba dodati i neuređene deponije i ilegalno pražnjenje septičkih jama. Naši najveći gradovi ispuštaju neprečišćene otpadne vode direktno u reke, jer nemaju postrojenja za prečišćavanje.

Beograd svu nefiltriranu otpadnu vodu kroz 20 izliva ispušta u Dunav i Savu. Prema Eko gei, najzagađenije domaće reke su Stari plovni Begej, Toplica, Veliki Lug, Lugomir, Crni Timok i Bor, kao i kanal Vrbas - Bečej, dok je čista voda prava retkost i može se još naći u planinskim područjima, duž Studenice, Moravice, Mlave...

Kako je za Novosti potvrdila Nela Tot iz Eko gee, ova organizacija je pre šest godina radila veliko istraživanje o zagađenosti voda, koje je pokazalo, između ostalog, da svi veći gradovi kanalizaciju ispuštaju direktno u vodotoke, bez ikakvih filtera, a u njih se sa kišama sliva i olovo i benzin sa ulica. Takođe, više od 70% rudnika nalazi se na rekama, pa ispiranjem pepela, posebno u rudnicima uglja, velika količina urana dospeva u zemljište i vode.

I termoelektrane su veliki zagađivači, a poseban problem su divlje deponije. Prosečan žitelj naše zemlje godišnje proizvede 300-400 kilograma đubreta, koje bi trebalo da završi na deponijama sa sistemima za zaštitu đubreta i ocednih voda. Ove vode se slivaju u posebne bazene postavljene nepropusnim materijalima i tako se sprečava da otrovna tečnost dospe u zemlju i vodu. Ali, najveći deo đubreta završava na divljim deponijama, pa otrov zagađuje životnu sredinu. Procene su da samo 10% deponija u Srbiji zadovoljava standarde EU.

U Srbiji se, nažalost, prečišćava svega osam do 10% otpadnih voda, kaže prof. dr Božo Dalmacija, sa Katedre za hemijsku tehnologiju i zaštitu životne sredine novosadskog Prirodno-matematičkog fakulteta.

- Najveći gradovi - Beograd, Novi Sad i Niš, i komunalne i industrijske otpadne vode ispuštaju u vodotokove direktno, bez prečišćavanja. U našoj zemlji postoji samo 50 postrojenja za prečišćavanje, od kojih tek polovina radi kako treba.

Prema rečima prof. Dalmacije, EU je odvojila novac za srpske gradove koji su konkurisali projektima za rešavanje problema otpadnih voda. Od gradova koji su dobili novac, kolektor zasada ima samo Šabac. U Leskovcu postoji problem sa cevovodom za dovod vode, a ni postrojenje nije dovršeno, pa je 14 mil EUR praktično zamrznuto. U Užicu nije dobro urađen projekat, a bilo je problema i sa javnošću, koja nije htela da odobri lokaciju. Na kraju je vreme za podizanje novca isteklo i pare su prebačene Vranju, pa ostaje da se vidi kako će se ovaj grad snaći.

Osim što fekalije ispušta direktno u Dunav, Beograd to isto radi i u Savu, Rakovički rukavac itd. Ipak, u zemlji su, prema prof. Dalmaciji, najzagađeniji kanali u Vojvodini, a crne tačke su Vrbas i Zrenjanin. Sa Moravom je najveći problem erozija. Divljim šljunkarama uništene su obale reke, pa se zemlja zagađena hemikalijama, čim naiđe bujica, obrušava u vodu.

Prof. Prvoslav Marjanović iz Instituta za vodoprivredu Jaroslav Černi konstatuje da gro postrojenja za otpadne vode postoji samo na papiru. Na primer u Sokobanji, gde je kolektor odavno zarastao u korov. Kod Ljiga je izgrađeno novo postrojenje koje je radilo samo mesec dana, jer nisu imali para za struju. Postrojenja u Aranđelovcu, Kragujevcu, Gornjem Milanovcu stara su 30 godina i zrela za rekonstrukciju.

- Imamo sreću što je Dunav moćna reka, sa protokom 2.500 kubika vode u sekundi, pa uspeva da razgradi zagađenje. Imamo i akumulaciju Đerdap, koja se ponaša kao prečišćivač, pa deo otpadnih materija razgradi, a deo taloži na dnu. Osim toga, industrija nam je slabo razvijena. Da je na nivou iz osamdesetih godina prošlog veka, imali bismo daleko veće probleme. Ovako je Dunav na izlazu iz Srbije čistiji nego na ulazu - kaže prof. Marjanović.

Ali situacija je, po njemu, alarmantna kada je u pitanju sliv Morave, čiji je protok samo 35 kubika u sekundi, a na kome ima velikih gradova i zagađenje azotom, fosforom i organskim materijama iz kanalizacije daleko je veće. Za sliv Morave vezano je oko 3,5 miliona stanovnika. Osim što često imamo povećanu koncentraciju toksičnih algi, u razgradnji se troši mnogo kiseonika, zbog čega dolazi do pomora ribe.

Po rečima prof. Marjanovića, Srbiji je potrebno 350-380 postrojenja za otpadne vode. Za to je opet potrebno 4,5 do 6 mlrd EUR.

- Za prečišćavanje voda u Beogradu potrebno je oko 300 mil EUR. To je veliki iznos, ali možemo da počnemo prečišćavanje planski, po fazama. Bolje je rešavati problem Beograda, koji pokriva 20-30% ukupnog stanovništva, nego malih sredina.

Prof. Marjanović se slaže da je to zahtev i EU, ali dodaje da postoji i druga škola, koja zastupa tezu da je bolje prvo rešavati problem regionalnih centara na malim vodotocima, poput Morave.

- Srbija nije bogata vodom. Dunav, Sava i Tisa dolaze spolja, a vodosnabdevanje bi trebalo da se osloni na domicilne vode. U uslovima zagađenja, domaće akumulacije su prekomerno opterećene određenim materijama, pa ubrzano stare.

Ukoliko uskoro ne budu izgrađeni prečišćivači za otpadne vode, postoji opasnost da naša zemlja u budućnosti ostane bez dragocene tečnosti za piće.