Košarka ponovo zbližava ljude

Osamdesetih godina prošlog veka postojalo je jedno nepisano pravilo da košarkaški reprezentativci stare Jugoslavije letuju u Poreču, u Istri. Verovatno je « nogu povukao » neko iz Crvene zvezde ili Partizana, pa ispričao ostalima, tek, godnama se znalo – do pola sedam predveče se kupaš u Zelenoj laguni, kupaju se i košarkaši, onda svi odlaze na tuširanje, pa - u Sportski centar.

A tamo, već uključeni reflektori i jedan po jedan, u « relaxirajućim » majicama i šorcevima stižu Dalipagić, Kićanović, Varajić, Čermak, Vilfan, pa onda Splićani, Šibenčani i Zadrani … koji tu nisu letovali, ali su dolazili da vide pajtose iz reprezentacije.

I onda je kretala nebeska košarka. Ber nervoznih i drekavih trenera, sa pravom da budeš sebičan i da se izglupiraš, da ne igraš ozbiljnu i oštru odbranu, čuvajući sebe i druge od slučajnih povreda. Na prostoru oko terena je bilo ljudi, navijača i klinaca koji su maštali da jednom i oni izađu na taj teren Zelene lagune….više ih je bilo nego na 80% fudbalskih/nogometnih utakmica današnjih prvih liga Srbije ili Hrvatske.

A posle tog bajkovitog basketa, košarkaši su išli na kratko tuširanje, pa onda pravac « International club », gde si mogao da vidiš i čuješ Čolu, Dugmiće …

Čak su i fudbaleri nešto slično pokušavali, te su tako čuveni golman Partizana, Petar Borota i još jedno dva, tri prvoligaša iz tog vremena bili švercovani na turnirima u mini fudbalu. Bila je prisutna i sveopšta konspiracija, pa je publika navijala za selekciju gradića Poreča, a Škoti su se čudili što ih ovi ribari i konobari pobeđuju i kako to da takav golman živi i radi u Poreču, umesto da pokuša da uzme pare, kad tako dobro brani.

Prošle silne godine, svašta se izdešavalo, neki se vratili Plavom Jadranu, neki pomalo, neki nimalo. Tato se na jednom dalmatinskom terenčetu, na Braču, slučajno okupili stari basketaši, oni što su osamdesetih bili oko terena u Zelenoj laguni (starosti preko 40 godina), kao i aktivni košarkaši, klinci. Bilo je tu Hrvata, pa Bosanaca, Slovenaca, ponekog Čeha, Slovaka i Mađara, entuzijasta. Srbi su se tu pojavili kao egzotika, pa su odmah postali atrakcija, neko od ex-Yu rekreativaca krenuo je sa pričom kako je u Kraljevu ili Somboru služio JNA, kako mu je najbolji drug bio iz Gornjeg ili Donjeg Milanovca, počela je kolektivna matoranska elegija – što ne odigraše bar jednu utakmicu protiv NBA tima momci sa kraja SFRJ (Dražen Petrović, Divac, Kukoč, Rađa, Đorđević, Paspalj, Zdovc, Danilović…) jer je tada, po opštem mišljenju prisutnih na terenčetu, propuštena poslednja šansa da se ispraše crni US momci - od nekih dinaraca iz Evrope.

I redom, svi u glas – kakva je to liga bila ! Ovo sad nema pojma ! Kakva NLB liga, nije to, to ! Bosanci onda dodaše kako čuju da je mladi Elmedin Kikanović meteorski brzo napredovao u Crvenoj zvezdi, pa im bi milo, Hrvati su znali priče o mogućem ujedinjenju FMP-a i Crvene zvezde (koje se nije dogodilo, prim. autora), pominjala se evropska NBA i prognoziralo se ko bi “odavde” mogao u Prvu diviziju.

Basket matoraca se završio, na terenu su ostali mlađi a četrdesetogodišnjaci su otišli na kolektivno ispijanje piva, ožujskog.

Košarka opet zbližava ljude.