Zlata Bartl, draga, prepametna gospođa koja je izmislila „Vegetu“

Nedavno je preminula Zlata Bartl, žena koja je pre pedeset godina izmislila, decenijama toliko hvaljeni začin jelima „Vegeta“. Otišla je tiho, jednostavno je znala da kraj neumitno stiže, pa se tako nedavno poverila svojoj sestri Vesni, i bez trunke samosažaljenja rekla „Vreme je da odem“.

A prošlo je punih pedeset godina od „rođenja“ recepta za najuspešniji planetarni prehrambeni proizvod, nastao na području bivše Jugoslavije.

Profesorka Zlata Bartl, u narodu poznata kao „teta Vegeta“, do svoje smrti živela je mirno, u staračkom domu u Koprivnici, okružena komforom, ljubavlju i pažnji Podravkinih veterana, ali i mladih kolega, starih prijatelja i svoje porodice.

I na kraju svog života bila je izuzetno lucidna, tiha, ali i komunikativna, jer je i u ovim, poznim godinama nastavila da sa ljudima komunicira na čak pet svetskih jezika, pored svog maternjeg.

O nekim pojedinostima svog života profesorka Bartl nikada nije želela da priča, ali je dosta toga zabeležila njena sestra, zagrebačka glumica Vesna Smiljanić, dok je o njenom geniju najviše mogao da prića njen dugogodišnji saradnik, Ignac Mihoković.

Bartlovi su, inače živeli u Sarajevu, na Čengića vili, i do pred Drugi svetski rat jeli divna, raznovrsna jela. Živeli su u ukusno namešten četvorosobnom stanu, u kome je bilo građanske raskoši i visoke tehnologije za ono vreme, pa je tako radio prijemnik sa zvučnicima u njihov dom stigao još 1930, među prvima u Sarajevu. Nešto kasnije, kupljen je i gramofon s teškim bakelitnim pločama sa koga su se slušali najpoznatiji šlageri tog vremena.

Deda Bartl je bio rođen u Zadru, a porodica je korene vukla do Beča. Baka je bila Dubrovkinja Gregorić iz Široke ulice. S mamine strane, poreklo je sezalo do češke porodice Kvapil, a tata je bio general carske i kraljevske vojske, uvaženi stručnjak za mostogradnju. Otac Romano imao je visoki položaj u sarajevskoj gradskoj upravi.

Otac je voleo muziku, svirao je violinu i divno pevao, a majka je bila čuveni majstor kuhinje, pa su se po čaršiji prepričavale njene bečke flekice s kupusom, ragu s finim varivom – fajnegemuze, zadarski bakalar bjank, ali i orjentalni buredžici i baklava.

U Sarajevu su se Bartlovima rodile tri ćerke : Zlata, potom Ksenija, i najmlađa, Vesna.

Zlata je 1938. napustila Sarajevo i otišla na studije u Zagreb, gde je 1942. diplomirala, stekavši diplomu profesora hemije, fizike, matematike i meteorologije. U Podravku je stigla 1955.godine.

Inače, u vreme nastajanja Vegete, nije se živelo baš raskošno u Koprivnici, ulice su bile blatnjave, kompanijske zgrade sive i skromne. Zlata je tada s kolegama zajednički živela u fabrici, delivši jedan obrok dnevno. Bili su, bez obzira na ovo sivilo, svi zajedno vrlo hrabri i optimistični, a maštali su kako da podravska pekmezara počne proizvoditi ono što je u svetu bio tehnološki vrh-vrhova. Bilo je dovoljno da joj neka prijateljica iz Francuske donese moderna tehnološka rešenja vezana za dehidriranje ili pakovanje supa iz kesice, i Zlata bi se otisnula u svoj svet „tehnološke mašte“

Sestra Vesna je kasnije pričala - „Prve Zlatine supe iz kesice su me oduševile, jer su toliko podsećale na mamine od krompira i graška“ . Sve je bilo improvizovano, pa su se ivice tih, prvih supa u kesicama lepile peglom koju su Zlatine kolege pozajmljivali od komšinica koje su živele oko fabrike, ali su ambicije svakoga dana rasle.

U Koprivnici je počela da živi od te, 1955. godine, kada se javila na Podravkin oglas i dobila prvo radno mesto u laboratoriji. Krenula je vrlo brzo sa svojim projektima i nakon uspeha sa supama 1957. godine, usledila su i prva priznanja, a Podravkino Zlatno srce donelo joj je i za ono vreme, veliku novčanu nagradu.

„Svašta smo smućkali u našoj laboratoriji“, pričala je Zlata. Iako je profesorka Bartl tvrdila da su prvi mešani začini u prahu nastali zato što je bilo teško da se postigne konzistencija supe u kocki, mit o njenoj genijalnosti i optimalnom timskom radu počeo je nezadrživo da se širi po kompaniji i Jugoslaviji. Vegetu ona nije sebi pripisivala, već je govorila “Možda ta ekipa ne bi bez mene u to doba napravila to što smo zajedno uspeli, ali to ne bih mogla ni ja bez njih”.

Ne prebolevši veliku mladalačku ljubav, Zlata se kasnije nije udavala, i Podravka je postala i ostala njena velika porodica.

Govorila je : „Čitavog života sam sanjala da stvorim nešto što će biti korisno. Ne mislim tu samo na Vegetu, jer sam često razmišljala i o mineralima, i da se više posvetim tom segmentu nauke. Ne bih menjala svoj život jer sam uvek bila srećna kad sam nešto stvarala. Bila sam nemirnog duha, volela sam puno da učim, čitam, i proučavam neke stvari koje nisu bile u mom fahu, pa i po cenu neprospavane noći.“

Istorija će joj sigurno naći mesto među tehnološkim zvezdama sa ovih prostora. Zadužbina sa njenim imenom je samo početak.