Ilija Čanković, Zeland Beograd - Inatom do cilja

Kažu da je reč „inat“ termin koji se ne može prevesti sa srpskog na druge jezike.

Kao ni reč „vampir“. Smatra se da je to zbog toga što su te dve reči autentično srpske. Prva jer opisuje dominantnu crtu karaktera ljudi sa ovog podneblja, a druga jer je deo lokalne mitologije. Iliji Čankoviću Drakulini rođaci nisu posebno zanimljivi jer više voli špijunske romane, ali mu inat jeste jedna od osobina.

Poslednji put se zainatio da dobije što pre sve neophodne dozvole kako bi krenula gradnja stambeno poslovnog kompleksa od 22.000 kvadrata na Dedinju, na mestu nekadašnjeg kluba Koling, što je aktuelni projekat vredan 35 miliona evra kompanije Zeland na čijem je čelu. Zbog toga je letnje dane proveo u redovima čekajući da preda papire. Lakše je, kaže, da sam direktor na licu mesta udari neophodan pečat koji nedostaje na tom jednom dokumentu bez koga se ne može dalje, umesto da njegovog zaposlenog vraćaju po nekoliko puta.

Pre toga, tvrdoglavnost duplog Ovna u horoskopu usmerio je da nauči što više može o građevinskoj struci, s obzirom na to da dolazi iz sveta finansija. Na prvom sastanku sa arhitektama, inženjerima i projektantima ispostavilo se da ti ljudi maltene imaju iskustva koliko Čanković godina. „A ja? Imam 26 godina, završio sam fakultet i potom četiri godine radio na poslovima revizije i sad sam vama direktor“, anegdotski se priseća kako se predstavio.

Kao sin diplomata rođen je u Sri Lanci, detinjstvo je proveo u Indiji, a studentske dane u Londonu. Neretki su, znajući takvu „pozadinu“ i položaj na kojem je sad, sudili kako mu je uspeh ponuđen na tacni. „Malo ko, osim ljudi iz branše, zna da naše diplomate u stvari nemaju velike plate. Imaju, doduše, povlastice poput stana u elitnom kraju. Desilo se, recimo, kad smo sestra i ja konkurisali za stipendiju na londonskom univerzitetu, da je bilo potrebno da navedemo i ekonomski status.

U komisiji koja je proveravala prijave, nisu mogli da veruju kolika je godišnja plata moje mame, jer je bila toliko niska da je teško bilo poverovati da toliko primi i za mesec dana“, kaže Čanković. Bilo je stoga situacija kad su on i sestra išli sa pet funti na fakultet. Samo karta za jedno je koštala 3,5 funti, pa se drugo „štekalo“ u prevozu, da bi prezalogajili za ostatak. Ilija je radio kao konobar, šanker, poslednje godine i kao spasilac na bazenu. Ne priča o tim danima samosažaljevajući se, niti da bi „opravdao“ svoj sadašnji položaj.

„Takve situacije su mi pomogle da razvijem osećaj da moram da se borim. Što su teži uslovi, to se treba više boriti. Potpuno mi je prirodno da ’grizem’. Kad nešto želim, ja to i ostvarim. Možda zvuči malo prepotentno, ali kad hoću određeni posao, ja ga i dobijem. Da li su me životna iskustva tako istrenirala, ne znam. Čini mi se, ipak, da sam oduvek takav“, “skromno“dodaje kroz smeh.

Svršenom studentu internacionalnog fakulteta za bankarstvo i finansije Ričmond univerziteta prvobitna ambicija je, inače, bila da radi u investicionim fondovima, ali kako taj sektor u Srbiji 2004. nije bio ni u povoju poslao je svoj CV na „hiljadu adresa“ i počeo da radi u konsultantskoj i revizorskoj kući BDO BC Excel.

U reviziji je ostao taman onoliko koliko je bilo potrebno da ispeče zanat, proputuje i upozna ljude. Kad su se završile sve veće privatizacije u zemlji, na kojima je kroz konsultantske usluge svoje firme učestvovao, prešao je u novu najperspektivniju oblast - nekretnine. „Dobio sam ponudu koja se teško mogla odbiti. Međutim, nije to bio toliko racionalan potez koliko sam pratio svoju intuiciju. Uvek kad odreagujem ’na prvu loptu’ ispostavi se da je to pravi potez“, kaže Ilija Čanković. Od oktobra, otkad je u Zelandu, potpuno se uživeo u ulogu modernog neimara.

Iz kancelarije ne izbija ponekad i do 11 uveče, subotom je uglavnom na poslovnim putovanjima, a nedelja mu ostaje da se „opere i opegla“. „Teško da u takav ritam može da se uklopi ijedna devojka. Stalno mi se dešavalo da tu emotivnu stranu zapostavim, jer je trebalo još samo neki posao da obavim“, priča on. Iskreno priznaje, premda „ne bi da bude patetičan“ da mu se socijalni život u poslednjih devet meseci svodi na utakmice Partizana, kluba čiji je vatreni fan.

Moji su drugovi ....

Ipak, Ilija Čanković nikako ne ostavlja utisak surovog karijeriste. Često u toku razgovora pominje svoje prijatelje i kumove, bez kojih, kaže, ne bi mogao da zamisli svoj život.

Zbog toga nije ni ostao da živi u Londonu ili Bostonu gde je mogao, jer mu je nedostajao taj osećaj međusobne povezanosti i pripadnosti. Njemu i njegovoj sestri pošlo je za rukom da razbiju krute londonske navike gde je dolazak u nečiji dom redak jer se time narušava porodična intima i mir.

„Kad sam diplomirao, moj deda od 80 godina došao je na čestitku i doneo kulen, ljutenicu, pršut, ljutu papričicu. Imali smo i piće, koje smo jeftino obezbedili preko ambasade, što je još jedan od benefita diplomatskog života, jer su benzin, alkohol i cigarete oslobođene poreza. Moji drugovi su bili u šoku da ulaze kod nekog u kuću, jer do tada smo se uglavnom nalazili po klubovima i kafićima. Bili su potpuno oduševljeni. Sutra uveče smo otišli u jedan od najboljih klubova u Londonu. Na kraju je ceh bio 14.000 funti. Na sto je stalno stizalo piće i premda nisam naručivao, red je bio da platim deo, a ja i sestra smo zajedno na svim računima imali 350 funti. To međutim nije dolazilo u obzir, sa obrazloženjem da ono što sam ja njima priredio noć ranije vredi mnogo više od te sume i na kraju je jedna osoba platila ceo račun“, seća se Ilija.

I dan danas mi najviše prija izlazak sa bliskim ljudima u neku od kafana gde mogu da se „zapričaju“ i po 12 sati. Najčešće petkom igraju preferans. Takva druženja su način da se oslobodi stresa. Pored utakmica Partizana, naravno. Ne nervira se čak ni kad taj klub ne igra dobro, pa gubi. „Partizan uvek igra dobro. A kad gubi, ne opterećujem se time dugo“, objašnjava Ilija. Iako je, kaže, temperamentan, izlive besa naučio je da „hendluje“ tako što zna da ima krajnji cilj, zbog kojeg se ne isplati da „pukne“, jer ga onda neće doseći.

Tome se učio još od šesnaeste, kad je ostao bez oca. Tada je njega, brata i sestru mama stavila „pod svoju kapu“, učeći ih da ne rasipaju energiju zamarajući se nebitnim stvarima poput nečijih zajedljivih komentara ili zlonamernih postupaka. Ilija kaže da zato nije zlopamtilo i da se ne sveti, te da se odavno okružio ljudima koji nisu zavidni.

Ovih dana će konačno i na odmor. Može da predahne čitavih pet dana i ići će u London, drugi dom.

poziv na pretplatu na - www.emportal.co.rs