Na rafovima prodavnica u EU nema mesta za srpsku rakiju - Kvalitetna šljivovica skuplja i od viskija

Rakiju, najviše šljivovicu, solidno proizvodimo i obilno pijemo, ali je, kako pokazuje statistika, izvozimo više nego simbolično. Razlog su objektivni problemi, ali i zablude domaćih proizvođača koji traže cenu za domaću rakiju i tri puta veću od američkog viskija.

Sa oko 500.000 tona proizvedene šljive, Srbija je četvrti proizvođač tog voća u svetu. Podaci Privredne komore Srbije pokazuju da čak 70% šljive završi u rakiji, a onda od tih 25 do 30 miliona litara, u inostranstvo izvezemo tek do 10%.

Tih izvezenih 2,5 miliona litara godišnje za 400 registrovanih proizvođača jakih alkoholnih pića u Srbiji, donese prihod do 15 mil USD, a trećina stiže iz Crne Gore.

- Ograničavajući faktor da izvoz rakije bude veći, pre svega, jeste potražnja za njom, ali nedostaje i kvalitetan marketing domaće rakije. I naravno, ono što bi trebalo da bude osnovno pravilo da bi se postigao kvalitet koji traže zemlje Zapada, a to je da se rakija pravi od najkvalitetnijeg voća, a ne po starinskom načinu, kada je u rakiju odlazilo voće koje se ne jede sveže - kaže Dimitrije Ivanović, sektetar PKS za poljoprivredu.

Iako registrovani proizvođači jakih alkoholnih pića u Srbiji ispunjavaju zakonske uslove koji su veoma slični propisima u EU, čak i kada domaća rakija uspe da stigne do Berlina ili Pariza, tamošnji konzumenti prvo uoče da je skuplja od viskija, votke ili ruma, što je i najveći problem izvoza.

- Cena je jako ograničavajući faktor izlaska na ino-tržišta, jer je praktično nemoguće biti cenovno konkurentan sa pićima druge vrste. Naime, cena inputa u proizvodnji domaćih destilata sedam puta je veća od proizvodnih inputa viskija, ili čak 15 puta veća nego cena koštanja votke. To i te kako utiče na cenu našeg prozvoda na rafu neke prodavnice u inostranstvu, pa bi šljivovica, na primer, bila tri do pet puta skuplja od poznate globalne marke američkog viskija - objašnjava Miloš Škorić, direktor prodaje i marketinga rakije Gorda.

Da bi se stvorila globalna tražnja za našom rakijom, kako kaže, neophodna je direktna podsticajna pomoć države proizvođačima. Potom edukacija i razbijanje zablude da je najbolje ono što iz lampeka ode u drveno bure i u njemu odleži par godina i dobije boju, a zapravo takvu rakiju, koja je tako primila makar 0,01% druge organske primese niko na Zapadu neće da kupi, pogotovo po jakoj ceni.

- To je, zapravo, naša najveća zabluda. Svi imamo nekog sa sela koji ima neku "dobru rakiju" koja se, naravno neprijavljena, prodaje najčešće za 500 do 800 dinara po litru, i kako onda ja kao proizvođač, kome samo dažbine prema državi iznose toliko, mogu da prodam bocu za 2.000 dinara? Takva tradicionalna proizvodnja ubija mogućnost da se postigne konkurentna cena i na domaćem tržištu - kaže Škorić.

Dijaspora traži piće

Ilustrativan pokazatelj toga ko ipak srpsku regularnu rakiju pije u inostranstvu jeste to što se ona najviše prodaje u SAD, Kanadi, Australiji i Austriji - gde živi jugoslovenska dijaspora.

- Da bi se tražnja za srpskom rakijom proširila na ostale nacije, a time se uvećala i tražnja i prodaja, opet je neophodan dugogodišnji nacionalni plan koji bi uključivao ozbiljan marketing i aktivnosti u vidu globalne promocije - zaključuje Škorić.