Pogubne posledice neadekvatnog odlaganja elektronskog otpada - stari računari plutaju rekama

U brojnim dojavama ribari nas obaveštavaju da su na raznim lokacijama "upecali" monitor ili su u mrežama s ribom izvukli i katodne cevi i baterije. To pokazuje da u Srbiji ne postoji svest o tome da je elektronski otpad, uz globalno zagrevanje, najopasniji svetski problem, kaže za Zoran Cvijanović, poznati glumac i savetnik za održivi razvoj potpredsednika Vlade Božidara Đelića.

Po rečima Cvijanovića, na Svetskom kongresu prerađivača elektronskog otpada, koji je nedavno održan u Berlinu, stručnjaci iz Irske podneli su izveštaj o tome kako otrovne materije iz elektronskog otpada menjaju DNK strukturu organizma. Nažalost, u Srbiji olovo iz katodnih cevi monitora i TV aparata, litijum i kadmijum iz baterija za mobilne telefone itd. najčešće završavaju na mestima neprimerenim za skupljanje te vrste otpada (ulični kontejneri), a neretko i u prirodnom okruženju.

Na pitanje šta se dogodilo sa oko 15 tona starih mobilnih telefona koji su prikupljeni u prošlogodišnjoj akciji "Telenora", iz Ministarstva životne sredine i prostornog planiranja dobili smo odgovor da su ti telefoni reciklirani u pogonima firme "Eko-metal" iz Vrdnika.

Kao opasan otpad baterije su privremeno skladištene u Vrdniku, a reciklirani materijali su izvezeni u Sloveniju uz prethodno dobijenu dozvolu za prekogranično kretanje otpada.

Identičan odgovor dobili smo i od Veselina Kankaraša, direktora "Eko-metala".

– Iz telefona su najpre izvađene baterije koje su, u skladu sa Pravilnikom o načinu postupanja s otpacima koji imaju svojstvo opasnih materija, uskladištene do predaje ovlašćenom preuzimaču. Preostali delovi telefona izvezeni su strateškom partneru u Sloveniju na dalje postupanje, kako bi se dobile upotrebljive komponente za proizvodnju novih uređaja – objašnjava Kankaraš.

U našem okruženju pogoni za reciklažu baterija iz mobilnih telefona ne postoje, a najbliži se nalaze u Češkoj i Irskoj. Ista je situacija i sa fabrikama za reciklažu katodnih cevi – najbliže su u Slovačkoj i Švedskoj. Dakle, u celom slučaju izvesno je jedino da su baterije s opasnim materijama uskladištene u firmi ovlašćenoj za prikupljanje ove vrste otpada, a koja se nalazi u Vrdniku, delu Nacionalnog parka Fruška gora.

Nasuprot nama, razvijeni svet u sličnim situacijama nema dilema. Na pitanje šta činiti sa 100.000 kompjutera koji se svakodnevno izbace iz upotrebe širom sveta, šta činiti sa drugim vrstama e-otpada čija se količina svakog sata povećava za 4.000, a svake godine za 50 miliona tona, postoji samo jedan odgovor – reciklaža.

Uz pomoć novih tehnologija i do 70% e-otpada nakon reciklaže može se ponovo upotrebiti kao sekundarna sirovina, dok se otrovni ostaci uništavaju i time štiti životna okolina i zdravlje ljudi. U Japanu se reciklira čak 90% e-otpada, u zemljama EU oko 60%, a u Srbiji svega nekoliko procenata. Zapravo, recikliraju se samo jednostavnije komponente elektronskih uređaja, kao što su plastika, metal i staklo, a ostaju opasne materije, čiju finalnu preradu obavlja mali broj kompanija u svetu.

– Ovo što mi danas prolazimo prošle su i druge zemlje, ali one koje su na vreme shvatile problem otpada danas recikliraju gotovo sve. Na kongresu u Berlinu iznet je podatak da je priliv otpada na deponije u Austriji ravan nuli, odnosno sve što predstavlja otpad automatski se reciklira. Takođe, istaknuto je da se reciklažom elektronskog otpada mogu baviti samo firme koje poseduju Zero Waste tehnologiju koja omogućava sigurno razdvajanje opasnih i otrovnih materijala od sekundarne sirovine. Ko ovu tehnologiju nema, a bavi se reciklažom e-otpada, taj se zapravo bavi kriminalom. Na primer, po Srbiji imate firme koje za skupljanje starih monitora naplaćuju 150 dinara, a na internetu možete pronaći da reciklaža jednog monitora košta 25 USD. Kome se to isplati da dobije 150 dinara, a da u reciklažu uloži deset puta više? Očito je da se ovde iskoriste delovi, koji se prodaju, a ono što je otrovno i mora da se reciklira završava ko zna gde. Ali u ovom trenutku ne postoji adekvatan sistem izveštavanja i možemo samo da sedimo i gledamo – kaže Zoran Cvijanović, uz obećanje da će u 2009, koja je inače proglašena za "godinu otpada", u Srbiji biti otvorena prva fabrika za reciklažu katodnih cevi koja će imati regionalni značaj.

Samo još da prestanemo da bacamo gde ko stigne.