Zakon o zanatstvu u fioci od 2009. godine - Popravke i dalje vrše samozvani majstori

Srbija je još pre 201 godine, u vreme vladavine Miloša Obrenovića, imala svoje udruženje zanatlija. Tada su se pojavili prvi esnafi i zanatlije se udruživale po strukovnoj liniji. Prvi esnaf – terzijski, osnovan je 1817. godine, trgovački su nastali kasnije, bakalski, mehanski, lončarski.

Zanatlije su uživale veliki ugled, a usvojene su odredbe po kojima je svaki Srbin mogao da dobije dozvolu za otvaranje dućana. Uslov je bio da je proveo pet godina izučavajući zanat (dve godine kao šegrt, a tri kao kalfa).

Polaganjem majstorskog ispita, pri strukovnom esnafu, sticalo se zvanje majstora ili trgovca. Svi šegrti i kalfe bili su pod strogim nadzorom esnafa odnosno majstora. Poslednja zanatska komora ugašena je u Srbiji pre 56 godina, a na usvajanje zakona o zanatstvu čeka se od 2009. godine.

Na pitanje zašto, Dušan Brajović, izvršni direktor Udruženja zanatlija Beograda, odgovara da im je dolaskom nove vlasti objašnjeno da se čekaju neke direktive EU iz ove ovlasti s kojima domaće zakonodavstvo treba da se usaglasi, što je nonsens, jer je zakon pisan po uzoru na nemački i francuski model, a osim toga Srbija je pomogla pisanje ovog pravnog akta Crnoj Gori i KiM i oni ga danas imaju, a mi ga nemamo.

– Donošenjem ovog zakona svaki domaćin, kome je potreban vodoinstalater, zidar, bravar… znao bi koga prima u kuću, što danas nije slučaj, jer u oglasima ima na stotine samozvanih majstora koji rade na crno i kojima niko ne može da uđe u trag, a kamoli da reklamira kvar, jer ne može da ga nađe. Nije registrovan – kaže Zoran Vujović, v. d. predsednika Asocijacije malih i srednjih preduzeća, inače inicijatora donošenja ovog zakona.

Takav majstor bi morao, ističe Vujović, da ima završen majstorski zanat i da ima licencu za rad. Ime bi mu bilo u registru zanatlija i ukoliko bi se dogodilo da je domaćin nezadovoljan uslugom ovog majstora, znao bi kome da se žali i koga da zove na popravni.

– Razlog za sve to je što oblast zanatstva u Srbiji nije uređena, a što dovodi do slabije zaštite interesa zanatlija, ali i potrošača. Donošenjem zakona povećala bi se pravna zaštita interesa zanatlija, a zanatska komora bi propisala uslove za obavljanje zanatske delatnosti. Svaki zanatlija bi morao da ima zanatsko pismo, kao potvrdu da je obučen i odškolovan da radi kao majstor ili majstorski pomoćnik – kaže Milan Lalović, savetnik za zanatstvo u asocijaciji.

– Poslednji put je Asocijacija malih i srednjih preduzeća obećanje da će se na zakonu poraditi dobila od Tomislava Nikolića, tadašnjeg predsednika Srbije, ali je i dalje sve samo mrtvo slovo na papiru. Iako mnogima zanati zvuče kao prevaziđena stvar, treba znati da bi zakon regulisao oblast zanatstva na moderan način, unapredio sistem obrazovanja zanatlija, stvorio pravni okvir za formiranje jedinstvenog komorskog sistema zanatlija. A što je najvažnije zanatsko zvanje bilo bi garant kvaliteta zanatskog proizvoda i usluga – objašnjava Lalović.

Ceo sistem bi, kako predviđa Nacrt zakona, bio organizovan na dobrovoljnosti, a sistem zanatskih komora i udruženja bio bi samoodrživ kroz samofinansiranje.

– Što je najvažnije zakon bi smanjio i sivu ekonomiju, jer bi pravi majstori imali svoje radnje, plaćali poreze i doprinose, ne bi frizirali i šišali po kućama i stanovima. Iako se sve ovo zna, Srbija je gotovo jedina zemlja i u regionu i u EU koja nema zakon o zanatstvu – zaključuje Lalović.