Stavros Paraskevaides, doskorašnji generalni direktor Mercedes-Benz Srbija i Crna Gora i novi CEO u Mercedes-Benz Hellas - Brzina u venama

Veruje da je jedan od najsrećnijih ljudi na svetu jer ga dobro plaćaju da bi se bavio svojim hobijem, i to radeći za jednu od najboljih automobilskih kompanija na svetu. Strast prema brzoj vožnji nije ga ostavila ravnodušnim ni prema motorima, pa pored nekoliko automobila trenutno ima i „dukati monster“ i, naravno, problem sa radarima

Beograd je za mene predstavljao izuzetno iskustvo.

"Još nisam ni otišao, a već planiram da ponovo dođem u martu jer se jedan od mojih prijatelja ženi. To će mi biti prva srpska svadba. Mnogo ljudi mi je ovde pružilo iskreno prijateljstvo, učinilo me srećnim i delilo sa mnom lepe trenutke. Zbog toga sam im veoma zahvalan. Učinili su da zavolim ovaj grad i zemlju“, priča Stavros Paraskevaides, generalni direktor Mercedes-Benz Srbija i Crna Gora, koji ovih dana, posle dvogodišnjeg boravka, odlazi iz Srbije.

„Nisam mogao ni da pretpostavim koliko ću biti potresen što odlazim. Pomešana su mi osećanja. Tužan sam što napuštam Srbiju, ali i srećan što se vraćam u Atinu, svojoj porodici i prijateljima.“ Sa pozicije generalnog direktora u Beogradu prelazi na poziciju predsednika i generalnog direktora Mercedes-Benz Hellas u Grčkoj.

Srbiju danas vidi kao Grčku pre 25 godina. „Ako Vlada Srbije zaista sprovede reforme koje kaže da će sprovesti i ako bude stajala iza svojih izjava i obećanja, Srbija ima potencijal brzog napretka. Lično vidim napredak u poslednje dve godine, koji je održiv“, kaže Paraskevaides. Srbija, dodaje, ne bi trebalo da napravi grešku drugih zemalja. „Vlada Srbije bila bi veoma hrabra kad bi donela odluku o uvođenju mera kojim bi se dala podrška kupovini ili zameni za ekološki prihvatljivija vozila. Ekologija je uvek poslednja tačka u agendi zemalja u tranziciji i to je zamka koja produbljuje globalni problem zagađenja“, kaže direktor kompanije koja ulaže mnogo novca u razvoj zelenih tehnologija.

Sviđa mu se beogradski stil življenja, Ulica Strahinjića bana, pogotovo leti. „Živa je. Ja sam Balkanac, hoću da vidim akciju, da vidim šta se dešava po gradu“, priča on. „Ako stvari krenu dobrim putem, za 15 godina Beograd bi mogao da se nađe na listi top 5 najpoželjnijih evropskih gradova za život“, siguran je Paraskevaides. Zamera mu samo što nema dobrih grčkih restorana i dobrih bazena.

Voli da obilazi kafane, beogradske, ali i one po Srbiji, poneki salaš i da tamo popije rakiju. Voli i da ponekad zapali dobru cigaru iako je cigarete ostavio još kao mlad, čim je shvatio da ne može da prepliva 50 metara a da se ne zadiše. Nema dogme kad je u pitanju muzika. Sve može da bude dobro, zavisi od trenutka i društva. Sad uz ćerke sluša i MTV hitove. Čak je u Beogradu sa njima bio i na koncertu Rijane, iako je lično najviše u poslednjih nekoliko godina uživao na koncertu Queena u oktobru u Beogradu. Najviše u muzici uživa tokom vožnje, pa nekad zbog nje stigne od Beograda do Atine i za devet sati.

Srbima i Grcima je, kaže, mnogo toga zajedničko a posebno „život od danas do sutra“. „To nije uvek dobro. Druge nacije su više napredovale od naših, jer nisu toliko sklone uživanju u životu”, kaže on. Sve više oseća da i sam ima takvu sklonost u genima. Iako voli da ima dobro isplaniran profesionalni deo, ne voli da planira ceo život do detalja.

„Jednu stvar sam naučio kad sam bio mali. Ako planiraš previše, završiš nesrećan. U našem delu sveta mnogo stvari se menja i događa, ne živimo u stabilnim društvima. Uvek volim, zato, da ostavim malo fleksibilnosti kako bih mogao da manevrišem kad zatreba i dospem tamo gde želim“, objašnjava Paraskevaides.

Rođen je na Kipru, u Kirenji, mestu u kom je živeo do desete godine dok ga okupacija tog dela Kipra nije oterala. Prošle godine otišao je sa ocem da obiđe mesto gde su živeli, kuću, bakin grob. Prvi put posle 34 godine.

„Bilo je to veoma emotivno putovanje i mislim da ne bih želeo da ga ponovim. Otići na mesto gde si nekad živeo, a neki nepoznati ljudi koji su ti oteli kuću, sad te teraju odatle. Bilo je ponižavajuće. Posle toliko godina, želeo sam da odem, mislio sam i ćerke da odvedem u nekom trenutku da vide mesto odakle vode poreklo i gde sam živeo deset godina. Mislim da to neću uraditi, osim ako same ne budu tražile“, priča Paraskevaides.

Nije im ispričao detalje, bar ne još. Misli da su mlade da bi slušale o stvarima koje rat nosi sa sobom. Ocu je to drugi put da je otišao za više od tri decenije i ne shvata kako se nosi sa celom situacijom. Otac potiče iz veoma siromašne porodice i sve što je imao, sam je stvorio. Sve mu je oduzeto. Majka nikad nije želela ponovo da ode, i bolje je, smatra on, jer treba da se seća kako je bilo nekad. Roditelji su se iz Atine, kad su se penzionisali, preselili u prirodu.

Otac voli da ribari, neguje pomorandže i sređuje kuću staru 120 godina. Sad će imati prilike da provodi više vremena sa njima, pogotovo što ima vikendicu koja je blizu njihove kuće. Porodica ima veliki značaj u njegovom životu. Oženio se sa 18 godina i misli da je to dobar potez jer sad mnogo lakše izlazi na kraj sa ćerkama tinejdžerkama. Ženi, kaže, duguje mnogo. „Sve promene u mojoj karijeri uticale su na njen život, ali me je uvek u svemu podržavala. Žrtvovala je mnogo svojih ambicija i velikim delom zbog nje sam danas tu gde jesam“, priznaje Paraskevaides.

Stavros Paraskevaides, čija karijera od mladih dana ide velikom brzinom gore, uvek se držao svoje velike ljubavi, automobila. Posle studija automobilskog inženjerstva u Velikoj Britaniji vratio se u Atinu i neko vreme radio u auto-radionici pre nego što se prijavio na konkurs u Toyoti. Posle sedam godina rada za Toyotu i japanske obuke, 1995. prelazi u Mercedes-Benz. Karijera ga odvodi na pet godina u Njujork, a u Beograd je došao februara 2007.

Misli da je jedan od najsrećnijih ljudi na svetu jer ga dobro plaćaju da bi se bavio svojim hobijem i to radeći za jednu od najboljih automobilskih kompanija na svetu. Kad god ima šansu ide na organizovano testiranje novih Mercedesovih vozila. Prošle godine išao je u Ameriku.

Strast prema brzini nije ga ostavila ravnodušnim ni prema motorima, pa pored nekoliko automobila trenutno ima i „dukati monster“. Nekad ima problema sa radarima. Trudi se da poštuje propise, iako policija često ima drugačije mišljenje. Još voli da zaviri pod haubu i isprlja ruke. Jedna od omiljenih stvari danas mu je da ode u Mercedesovu radionicu i popriča sa mehaničarima. Želja mu je da kupi neki klasik i krene sam da ga sređuje… Možda „mercedes 230“ iz kasnih šezdesetih. U pregovorima je sa ženom, koja kaže da će ispuniti garažu „još jednim nepotrebnim vozilom“.

Prvi auto koji je imao bio je „mini moris“, model iz 1971. Kupio ga je za vreme studija u Engleskoj. U njega je, kaže, investirao dosta vremena i očevog novca kako bi napravio brzi auto. Vožnji ga je naučio otac na pesku Saudijske Arabije, još kad je imao 12 godina. Sad mu se žali starija ćerka, koja ima 15 godina, što je još nije naučio da vozi. Obećao je da će čim se vrati kući početi sa časovima. Starija ćerka ne voli motore, ali mlađa voli.

„Bez obzira na svoje strasti apsolutno ću biti isti kao i svi drugi roditelji, zabranjivaću joj motore koliko god mogu. Sa 16 godina sam imao nezgodu na motoru, i dalje imam ožiljak da me opominje na promene vremena. Otac mi je rekao da će mi odseći obe noge ako me vidi na motoru, a ja sam krišom vozio svaki dan“, otkriva Paraskevaides.

poziv na pretplatu na - www.emportal.co.rs