Proizvodnja sladoleda sve slađi biznis u Srbiji - "Veliki" izvoze, "mali" osvajaju Beograd

Kao osveženje u vrelim letnjim danima, ali i kao svojevrsni užitak, omiljena ledena poslastica onih od 7 do 77, je ujedno i unosan biznis. Proizvodnja sladoleda u Srbiji postaje sve popularnija, a da može da se spoji lepo i korisno pokazuju i "slatke" brojke izvoza Srbije u susedne zemlje, ali i u zemlje EU, koje iz godine u godinu - rastu.

Osim već poznatih proizvođača ali ujedno i najvećih izvoznika iz Srbije, kao što su Frikom, Froneri Adriatic, Swisslion i Ice Planet doo, istakli su se i manji proizvođači i zanatske poslastičarnice, koje već godinama unazad uspešno posluju u ovoj grani prehrambene industrije.

Jedno od mesta koje je među ljubiteljima sladoleda već dobro poznato je Crna Ovca. Nastala je 2012, kako kažu, iz ljubavi prema dobroj hrani a Ivan Živić, jedan od menadžera iz Crne Ovce, za svoj posao ističe - da je to posao u kome se uživa.

Za pokretanje biznisa, otkriva, da je bilo potebno oko 150.000 EUR, ali da se nakon tri godine, uloženo-isplatilo. Trenutno broje preko 120 ukusa ali lista se tu ne završava, jer stalno eksperimentišu i traže nove ukuse.

- Što se popularnosti tiče, mi nismo sladoledžinica u kojoj ćete čuti da su najpopularniji ukusi vanila i čokolada (iako jesu popularni), već je to rezervisano za one koji su naši prepoznatljivi ukusi, poput oraha, koji je i dalje u samom vrhu popularnosti. Tu su i Susam kafa sa čokoladnim zrncima kafe, Krem brule sa karamelizivanim orasima, Maskarpone malina sa pečenim pistaćima i sl - objašnjava Živić.

Za ostale ukuse kaže da se biraju na osnovu dostupnosti sirovina, jer su pojedini ukusi sezonski i prave se samo u određenom periodu godine.

- Tako je, na primer, kesten dostupan samo u periodu od novembra do januara, a crvena pomorandža od februara do aprila, josta u julu ili avgustu. Kada god je moguće, koristimo domaće proizvode, ali ne na štetu kvaliteta. Naravo, postoje sirovine koje se ne proizvode u Srbiji i koje se moraju uvoziti, poput pistaća ili manga, ali postoje i sirovine koje su u Srbiji među najkvalitetnijim u svetu, poput oraha, maline, ribizle i sl – dodaje Živić.

Kada su u pitanju planovi za budućnost, za eKapiju otkriva da razmišljaju o još jednom prodajnom mestu u Beogradu, ali da za sada, nemaju planove za dalje širenje u Srbiji i regionu.

Još jedan primer dobre i uspešne prakse je i čuvena Poslastičarnica u Beogradu, koja još od 90-ih budi radoznalost egzotičnim i nesvakidašnjim ukusima, poput sladoleda od ajvara, pirotskog kačkavalja, ili pak sladoleda sa ukusom rakije šljivovice ili vina - Tamjanika Spasić.

Veroljub Šobić, vlasnik Poslastičarnice, ističe da je za pravljenje sladoleda, ključan sastojak strast, a kako kaže, glavni cilj ovog porodičnog biznisa, koji je zajedno sa suprugom pokrenuo, jeste da naprave ukusan, ali pre svega zdrav proizvod.

- Dugo smo u poslu, i naša ideja je da kada je u pitanju voće, ne koristimo repro materijal, već čisto voće i to u procentu od 40-45%. Kod mene nikad nećete naći ni mango, ni bananu, ni ananas, iz prostog razloga što Srbija ima toliko voća, i uvek se trudimo da biramo domaće, ali naravno, ne na uštrb kvaliteta. U mojim sladoledima nema mleka, šećera, aroma. Jedino što od uvoznih sirovina koristimo su paste od lešnika, pistaća, badema, iz Italije, kao i vanila štapiće sa Madagaskara – ističe Šobić.

- Trudim da se uzimam voće koje sigurno nije hemijski tretirano. Na primer, krušku karamanku zato sto je to naša autohotna sorta, za razliku od viljamovke koja je preukusna, ali pre nego što sazri ona mora biti nekoliko puta hemijski tretirana - objašnjava on.

Kako kaže, cilj im je da svaki sladoled ima svoj pečat, te tako lično bira voće i smišlja koje nove ukuse će svakog dana da ponudi svojim mušterijama.

- Kada je u pitanju broj ukusa, nudimo 24 vrste svakog dana, koje ukuse nudim, zavisi isključivo od roda voća. Kajsija je primera radi, ove godine loša, suva je i nije sočna. Ali ove godine imamo drenjinu, mušmule, a probao sam i sladoled od trnjine eksperimentalno. Volimo da se igramo i ponudimo nesto novo - kaže Šobić.

Za eKapiju otkriva da razmišlja i o narednim koracima, pa tako u planu imaju i otvaranje još jednog prodajnog mesta.

- Mi smo posvećeni poslu, dozivljavamo ga kao svoju misiju jer Beograd zaslužuje da ima zdrav proizvod. Mislim da su generalno, tri prodajna mesta, ovakvog tipa, nešto optimalno za Beograd, jer na taj način mogu da snabdevam i kontrolišem pravljenje sladoleda - zaključuje Šobić.

U Srbiji je, inače, proizvodnja sladoleda, prema podacima Udruženja za prehrambenu industriju Privredne komore Srbije u 2017. godini iznosila 21.415 t. Za prvih 5 meseci 2018. godine proizvedeno 11.309 t, što je za 27,5% više u odnosu na isti period 2017. godine.

Da su naši sladoledi omiljeni i kod komšija, potvrđuju podaci prema kojima Srbija sladoled izvozi na tržišta bivših republika, a najviše u Crnu Goru, BiH, Makedoniju, ali takođe, i u zemlje EU - Hrvatsku, Grčku, Rumuniju, Nemačku, Španiju…

- U 2017. godini izvezli smo 8.786 t što je količinski porast od 16,5% u odnosu na 2016. godinu. Izvoz je u porastu i u prvih pet meseci 2018. godine kada smo izvezli 7.469 t što je dvostruko više nego za prvih pet meseci 2017. godine - rečeno je iz Udruženja za prehrambenu industriju Privredne komore Srbije.

Kada je u pitanju uvoz sladoleda, u 2017. godini uvezeno je svega 1.968 t. Za prvih pet meseci 2018. godine, navodi se, uvoz je pao kako vrednosno za 7,3% tako i količinski za 11,39%. Ukupno je uvezeno 884 t, najviše iz Hrvatske, Italije, Belgije, Makedonije, dok sirovine koje se najviše uvoze za proizvodnju sladoleda, su mleko u prahu i maslac.

Inače, o važnosti ali i potencijalu u ovoj grani prehrambene industrije, svedoče i brojne incijative PKS-a. Jedna od njih je da se u letnjim mesecima ukinu prelevmani za mleko u prahu za proizvođače sladoleda, tako da domaća industrija može biti konkuretnija na tržištu sa neopterećenim dažbinama na sirovine koje su potrebne toj industriji.