Predsednik prvog fudbalskog kluba u Srbiji turski ambasador

Istanbulski Bešiktaš, Partizanov takmac u kvalifikacijama za ovogodišnju Ligu Evrope, prvo je registrovano sportsko društvo u Turskoj (1910), a predsednik Prvog srpskog društva za igru loptom (1899) bio je Feti-paša, koji je kao osmanlijski vojskovođa poginuo u Prvom balkanskom ratu (1912).

Bešiktaš je najstarije registrovano sportsko društvo u Turskoj (1910), mada je, kao gimnastičko društvo, osnovan ranije (1903). Međutim, sultana, koji je ujedno bio i kalif (verski poglavar svih muslimana), nisu ubedili da je sport u skladu s islamom.

Slobodan razvoj sporta u Osmanskom carstvu je bio omogućen tek posle takozvane Mladoturske revolucije (1908). Kada je svrgnut Abdul Hamid II (1909), i na presto postavljen njegov sin Mehmed V. Donet je i zakon o legalizovanju sportskih udruženja.

Bešiktaš (ime je dobio po delu Istanbula u kojem su dvorac Dolmabahče i univerziteti), svoju fudbalsku sekciju je osnovao 1911, kada su mu pristupila dva tima iz tog kraja (Validičesme i Baziret).

U vreme dok se u Turskoj nije igrao fudbal u Srbiji je osnovan klub (1899), a predsednik mu je bio turski poslanik (sada bi se reklo ambasador) u Beogradu Ibrahim Feti-beg (bej, kako se tada govorilo). Zvao se Prvo srpsko društvo za igru loptom.

Počeli su u Hajd-parku, a onda "U leto 1899. je pronađeno novo zemljište za igralište, bliže varoši, na zapadnom Vračaru do Doma sirotne dece, gde je sada Stari DIF. Tu je o svom trošku Hugo Buli izgradio prvi beogradski fudbalski stadion", napisao je Srbislav Č. Todorović u knjizi Fudbal u Srbiji 1896-1918.

Male novine su 12. juna (po sadašnjem kalendaru 24. jun) 1899. objavile: "U Prvom srpskom društvu za igru loptom u nedelju, 13. juna, počeće redovno igranje. Od toga dana pa nadalje, igranje će se stalno vršiti na placu do Doma sirotne dece. Sve pripreme za igranje koštaju 500 dinara".

Igrala su dva tima tog društva. Pao je jedan gol, a svi su se razišli prezadovoljni – počelo je! Ali, kako je zapisao Todorović "Sutradan ujutru, kad su na igralište došli članovi Prvog srpskog društva za igru loptom zatekli su samo direke i prečage – ograda je nestala preko noći. Da bi unekoliko nadoknadio štetu Hugo Buli je rasprodao preostalu građu".

Na sreću, osnivači su izdali Privremena pravila (8. maj 1899, po sadašnjem kalendaru 20. maj, a Uprava grada Beograda ih odobrila osam dana kasnije) iz kojih se vidi ko je mogao da bude njegov pripadnik: "Član Prvog srpskog društva za igru loptom može biti svaki onaj koji živi u Beogradu, a nije za prljava dela osuđivan i nije pod policijskim nadzorom".

A evo i koje su dužnosti bile Feti-bega, tj. predsednika: "Da zastupa društvo u opšte, da se stara o napretku njegovom, da sa upravom nabavlja društvene sprave; da se stara za održanje reda u Upravi; da vodi računa o igralištu, da sam u slučaju nesporazuma između vodnika raspravlja: sporove; da potpisuje svu društvenu prepisku; da čuva društvenu arhivu; i da se stara o priređivanju utakmica i izleta. Predsednik je ujedno i predsednik skupštine. On skupštinom rukuje; daje reč i oduzima."

Vodnici su bili, u stvari, treneri, jer "su dužni da uvode po pravilu nove članove u igru, da za vreme same igre održavaju red kod igrača, da članove obučavaju u igri, da određuju vreme početka i svršetka svake igre, da podnesu predsedniku mesečni izveštaj o društvenom napretku."

Ibrahim Feti-beg je došao u Beograd nešto pre osnivanja Prvog srpskog društva za igru loptom, a već naredne godine je, prema podacima turske ambasade, već bio paša!

Ibrahim Feti-paša je bio na službi u našoj prestonici do 1908. ali, sudbina ga je zauvek vezala za Srbiju. U Balkanskom ratu 1912. je bio osmanlijski vojskovođa (komandant VII korpusa, koji je s V i VI korpusom sačinjavao Vardarsku armiju).

"U boju kod Kumanova turskom vojskom je komandovao Feti-paša, bivši dugogodišnji turski poslanik u Beogradu. Uoči odlaska iz Skoplja na mesto boja izrazio je žaljenje što je prinuđen da se bori protiv srpske armije u kojoj ima mnogo dobrih prijatelja. Budući uveren u pobedu pozvao je austrijskog konzula u Skoplju da ga poseti u Beogradu i, kao što je više puta bivalo ranije, da ruča s njim u prostorijama turske misije. Međutim, sreća nije bila na strani Feti-paše i njegove armije. Potučen kod Kumanova, on je bežao i pružio je drugu bitku kod Bitolja, gde je bio i ubijen. Zarobljeni Turci su pričali da je poginuo kao junak. Nekoliko srpskih oficira, koji su lično poznavali Feti-pašu, našli su njegov grob u Resnu, raskopali ga da bi se uverili da li je stvarno ubijen. Poznali su svog starog poznanika, koga je metak pogodio u slepoočnicu, napisili su o tome zapisnik i poslali ga vrhovnom komandantu vojvodi Putniku", objavile su 6. (19) januara 1913. moskovske Iskre, nedeljni ilustrovani dodatak lista Rusko slovo, s fotografijom Feti-paše na železničkoj stanici u Stambolu uoči polaska za Skoplje, u Balkanski rat.