Kako preduzeća unapred naplate usluge i dođu do svojih para

Vlasnici preduzeća u Srbiji sve češće se obraćaju firmama koje se bave faktoringom, odnosno naplatom budućeg potraživanja, kako bi za svoje usluge ili isporučenu robu dobili novac unapred, te na taj način izbegli praksu da mesecima čekaju svoje pare.

Iako je potreba za uslugom faktoringa prisutna godinama u srpskoj privredi, praksa pokazuje da se domaće kompanije odlučuju za angažovanje firmi (Faktora) za naplatu budućeg potraživanja tek kad su već potpisali ugovor o prodaji i isporučili svoju uslugu ili robu.

Firme, zbog nemogućnosti da naplate potraživanja nakon prodaje usluga ili robe, često dolaze u finansijske probleme i ne mogu da servisiraju svoje redovne obaveze pa zbog ugovorenih "skupih" poslova postaju nelikvidne ili, u najgorem slučaju, idu u stečaj.

Međutim, kada su preduzeća već prodala robu, prema Zakonu, usluga faktoringa im nije dostupna već mogu, ili da idu na finansijsko restrukturiranje svojih dugova ili da prodaju svoja dugovanja "trećim licima" koja će za njih pokušati da naplate potraživanja.

Prema podacima Sekcije za razvoj faktoringa Privredne komore Srbije (PKS), promet faktoringa u 2017. godini iznosio je 607 miliona evra, što je za 15 odsto više u odnosu na 2016. godinu.

Ovi podaci, objašnjava Vladimir Đorđević iz Udruženja za bankarstvo PKS, ukazuju da raste broj usluga faktoringa u Srbiji kao i razvoj ovog vida finansiranja privrednih aktivnosti.

- Ukoliko kupac uzme robu koju nije platio, u tom slučaju se ne angažuje faktor, jer nije reč o prinudnoj naplati već o finansiranju budućih potraživanja - kaže Đorđević.

Uobičajeno je, kaže, da se ugovor o faktoringu potpisuje u isto vreme kad i ugovor o prodaji robe ili pružanju usluga .

"I tada sav svoj novac dobijete odmah, a kasnije faktor naplaćuje u svoje ime i za svoj račun od trećeg lica".

Velika je razlika između naplate potraživanja koje je definisano zakonom i "uterivanja dugova" kada se "angažuju stručnjaci" koji obilaze dužnika i prete.

Ukoliko je reč o naplati dugovanja, po zakonu je moguće da jedna firma proda drugoj svoja potraživanja i legalno pregovara sa dužnicima, dok kada se radi o ustupanju potraživanja fizičkim licima, firmama i građanima to nije dozvoljeno.

Razlika između uterivača dugova i faktoringa je, kaže Đorđević, jasno definisana Zakonom o faktoringu iz 2013. godine, a ovim poslom se mogu baviti privredna društva, kao i poslovne banke i osiguravajuće kuće uz nadzor Narodne banke Srbije.

Faktoring predstavlja vid finansiranja gde preduzeće koje očekuje prihod (ima potraživanje), prodaje ta potraživanja trećoj strani (Faktoru) i odmah dobija likvidna sredstva neophodna za svoje poslovanje, a prednosti ove usluge su što preduzeće obezbeđuje konkurentsku prednost u prodaji proizvoda i usluga jer se kupcima mogu ponuditi duži rokovi plaćanja, a dobijena sredstva reinvestirati u sopstvenu proizvodnju.

Kada preduzeća pokušavaju da dođu do svog novca za isporučenu robu ili uslugu, zakoni Srbije dozvoljavaju da se angažuju agencije koje će za njih da zovu dužnika i pregovaraju o načinu vraćanja dugovanja, ali one nemaju mogućnost da potraživanja sama naplate niti da oduzimaju imovinu dužnika.

Firme u Srbiji se, kažu stručnjaci, najčešće ne odlučuju da svoj novac traže putem suda i prinudne naplate, što zbog dugih i skupih sudskih procesa, što zbog toga što na taj način gube klijenta.

Trenutno je u Srbiji 14 privrednih društava upisano u registar faktoringa u Agenciji za privredne registre (APR), a osim njih, ovim poslom se bave i poslovne banke kao i Agencija za osiguranje i finansiranje izvoza Srbije (AOFI) .

Stručnjaci objašnjavaju da za razliku od kredita, gde se odluka o kreditiranju zasniva na bonitetu firme i kolateralu koji firma može da obezbedi, kod faktoringa je kvalitet potraživanja ispred kvaliteta kolaterala.

Pri tome, faktoring preduzeće odmah isplaćuje deo potraživanja preduzeću klijentu, do 90% dok preostali deo koristi za ispravke potraživanja i stavlja ih na raspolaganje klijentu posle naplate potraživanja od strane faktoring preduzeća.

Faktoring preduzeće uglavnom naplaćuje proviziju u određenom procentu od iznosa potraživanja faktoring usluge, što uključuje i rizik i kamatu kreditiranja klijenta od momenta otkupa do naplate potraživanja.

Prema podacima Međunarodnog udruženja faktoring kompanija (FCI) koja ima oko 400 članica u 90 zemalja, ova industrija u prošloj godini beleži ukupan rast od šest odsto, a vrednost ovog tržišta se procenjuje na oko tri hiljade milijardi dolara.

Procene kažu da u Srbiji, faktoring promet učestvuje u BDP-u sa oko 1,6%, dok je u EU ta cifra preko 10%.

Kao najveći izazovi sa kojim se ova finansijska usluga suočava na tržištu Srbije, ocenjuju u PKS, su nerado učešće velikih dužnika i trgovinskih lanaca, nesolventnost i nelikvidnost domaće privrede kao i nedovoljna informisanost malih i srednjih preduzeća o faktoring proizvodu.