Aleksandar Spremić, DataLab - Važan je sistem

(Foto: lična arhiva)

Hajde malo više o firmi da razgovaramo, važna je kompanija, a ne ja, kaže na početku ručka Aleksandar Spremić, direktor softverske firme DataLab.

“Kakva je to firmu koja zavisi od pojedinca”, dodaje. “Mi se trudimo da DataLab ne zavisi ni od koga i zato ne stavljamo akcenat ni na jednog pojedinca“.

Dakle, firmu DataLab, čiji je Aleksandar direktor od njenog osnivanja, formirao je Slovenac kome je propao posao sa distribucijom hardvera „zbog nepoznavanja te vrste posla“ pa je kao programer po vokaciji napravio softverski program „panteon“. „To je u suštini sistem za vođenje poslovanja, mi ga nazivamo operativni sistem pošto ima sve. Kao što Majkrosoft ima operativni sistem za računar, tako i mi imamo operativni sistem za poslovanje“.

„Panteon“ se pokazao kao dobar program i kupila ga je gotovo svaka druga kompanija u Sloveniji kojoj je bio potreban softver. Nakon toga je krenuo da se širi internacionalno, pa je bilo logično da će najlakše uspostaviti saradnju sa zemljama koje su sa Slovenijom nekad činile jednu državu.

Spremić kaže da iako u Srbiji postoje dobri stručnjaci, oni nisu imali novca da se razvijaju, da ulažu u alate pa su se zadržali na starim aplikacijama i na neki način zastarelim, koje ne podržavaju, recimo, internet protokole. Međutim, prema njegovim rečima, stvarni problem nije u softveru. Bitan je, ističe, biznis koji stoji iza toga, sistem poslovanja. „Mnogo je jednostavnije sve dokumente, na primer račune iz ovog restorana, imati u elektronskoj formi nego listati sve registratore. U Srbiji još uvek morate da imate te registratore dok ne dođe elektronsko poslovanje, koje je mnogo lakše i efikasnije, za tri sekunde prođete sve što vas zanima“.

Poredeći vreme kad je njegova firma počinjala sa radom i sadašnje, Spremić kaže da je danas mnogo bolje za poslovanje. „Te 2004. kad smo počeli niko nije znao ništa ni o nama ni o našem softveru. Danas je sve to dosta drugačije. Jako nam je bitno da kad sa nekim stupimo u kontakt on ima bar neku predstavu šta je to što mi nudimo“.

Spremić ima spreman odgovor i na pitanje kako izgleda prodavati softver Srbinu koji je i direktor firme, i glavni čovek za marketing, i izvođač radova, odnosno da li mu se dešava da takav klijent gleda „kroz njega“ i misli u sebi kako mu ovaj prodaje nešto što mu ne treba: „Pitam klijenta da li zna koliko mu novca drugi duguju, a on mi kaže je to nekih 30.000 evra. Ja onda pitam kako izgleda dinamika tog plaćanja, pitam za prihode... Kad se sve sabere, to je puno informacija koje on ne može imati u glavi. Svi oni znaju da analiziraju svoje poslovanje globalno, ali ima tu onih sitnih stvari koje daju plus ili minus. Smisao i cilj ovog softvera jeste da vlasnik ili direktor kompanije ne mora da zove Zoricu iz finansija i čeka izveštaj, već može sam sve da pogleda“.

Pre DataLaba radio je kao menadžer u Kori. „Imao sam zaduženja u odeljenju koje je imalo veze sa tehnikom, pošto ja volim te stvari. Vlasnik sam čudnih, egzotičnih računarskih komponenti. To mi je fetiš - da imam neku mašinu da je ‘mučim’ kako bih video šta sve može“.

Njegova supruga Olga, sa kojom je još od vremena studija, takođe radi u DataLabu. Kaže da nema problema zbog toga što sa ženom radi u istoj firmi jer se na poslu ponašaju strogo poslovno, a kod kuće o poslu ne pričaju. „Pričali smo o poslu i posle radnog vremena i to nam je zadavalo velike probleme zato što se ne slažemo oko stvari o kojima razgovaramo. Dogovorili smo se da je jedino rešenje da prosto ne pričamo o tome“.

Netipičan direktor

Ne liči na direktora. Ne da nije kvalifikovan, već ne liči na onu sliku klasičnog direktora. I prema pitanju zaposlenih i prema celokupnom poslovanju. Strogo poštuje pravila poslovanja i kaže da firma koja ne može da posluje prema zakonskim uslovima kako treba, ne treba da postoji. Sad se, zbog globalne ekonomske krize vratio i pušenju.

„Mi sve obaveze koje imamo plaćamo na vreme. Svaki dil ispoštujemo. Ne kupujemo ono što ne možemo da platimo. To ne rade svi u našoj privredi. Kriza mi je, i ne samo meni već svima nama, napravila problem sa likvidnošću. Partneri mi duguju novac, njima duguju neke firme, a one nemaju novca jer i njima neko duguje“. I onda ste u vakuumu. „Plivati između pretnji tužbama i dobrog međusobnog odnosa nije lako, jer vi imate i partnere sa kojima ste dugo i dobro poslovali i ne može to tako da se zapečati“.

Što se tiče mišljenja zaposlenih o njemu, sve osim najpozitivnijeg mišljenja bi ga razočaralo jer imaju odličnu radnu atmosferu. „Činjenica je da ljudi rade neki posao za koji primaju pare. Mene ne zanima kad će to on da uradi, da li ujutru, popodne ili uveče, završavaj kući, pogotovo ako je to ded lajn. Pitam ih: ako želiš, ja te puštam da organizuješ svoje vreme sam. Ima onih koji ujutru u devet dok ne popiju kafu ne funkcionišu, opet neko drugi je najproduktivniji popodne... Čini mi se da je mnogo bolje da se sam organizuje“.

Inače, profesionalni cilj mu je vezan za menadžment i da mora do 42. ili 43. godine života da završi sa poslom. „Ne da ne radim, nego da sam pozicioniran na određenom mestu“, objašnjava.

Priznaje da je imao „problema sa kičmom“ zbog gojaznosti pa sad ide na rekreaciju. „Fitilj mi je bio mnogo kratak i umeo sam da puknem, ali kad se čovek fizički isprazni onda mu je fitilj mnogo, mnogo duži tako da je to dobra kombinacija, ne samo zbog fizičke nego i zbog mentalne kondicije“. Pored jakih kompjuterskih mašina fetiš mu je i pecanje. „Čovek prirode sam, volim da kampujem sa drugarima na Drini, pošto sam ja iz Loznice. Podignemo kamp i 15 dana sami spremamo klopu i to je pravo uživanje“.

Voli i reku Savu, splavove. Jedino gde ne ide su utakmice. „Kad smo, ono, igrali protiv Slovenije, zakleo sam se da više neću ići niti gledati utakmice. Što ja da gledam ljude koji primaju velike pare, ali se ni delić nisu iznervirali kao ja. Što onda ja da gledam to? Neću“. Iako navija za Zvezdu kaže da je najgora vrsta navijača, jer prema njihovim merilima nije dovoljno strastven, ne seče vene ni zbog koga i kad igra neki tim iz Srbije protiv stranaca „naravno da navija za naše“. Retko izlazi, a kad izađe ide isključivo u klubove. U „pravu kafanu“ ulazi samo ako ima neki događaj.

Kad je kod kuće obično je za računarom i jedan je od retkih koji voli da čita, ne samo stručnu literaturu, na ekranu. Tada je na televizoru uključena muzika, „ona klasična komercijalna“, a kad on sam „ubaci nešto da sluša, to su uglavnom instrumentali“. I Pink Flojd. „Uspeo sam da sakupim sve što su ikada izdali“.

Kaže da ga interesuje nauka. Prati nova rešenja u oblasti medicine, klimatskih promena... Dodaje još da mu je pravi užitak da sa prijateljima pije kafu. „Mi u Srbiji imamo kult ispijanja kafe i to nije kao kod Italijana: samo hop i popio sam. Mi se stalno šalimo da je kafa socijalni čin, jer nismo tu zbog kafe“, zaključuje Spremić.

poziv na pretplatu na - www.emportal.co.rs