Vremenska kapsula - Vole li zaposleni u Srbiji praznike i zašto ne?

U petak, 15. februara, na Sretenje Gospodnje, Srbija će ponovo proslaviti jedan od praznika na koje se još nije dovoljno navikla, Dan državnosti. Drugi među njima je Dan primirja u Prvom svetskom ratu, 11. novembar. Zašto se taj drugi nije "primio", sasvim nam je jasno: proglašen sa ciljem da simulira izgubljeni 29. novembar i popuni "rupu" u tom delu kalendara, omanuo je, jer, nije baš prikladno nešto što obeležava primirje povezati sa - svinjokoljem, a to je bila znamenitost starog, komunističkog praznika. Manjak svečanosti i, jednostavno, onog prazničnog, svečarskog doživljaja na Sretenje, međutim, ne može tako lako da se shvati.

U pitanju je, naime, veom lep i simboličan praznik, koji sve građane naše zemlje treba da čini ponosnim. Taj dan, 1804. godine, vezuje se za podizanje Prvog srpskog ustanka, a 1835. za donošenje prvog Ustava, jednog od najliberalnijih u Evropi prve polovine 19. veka (kako slikovito piše na Vikipediji, to je najistočniji odbljesak Francuske buržoaske revolucije). Oba dana postavila su našu zemlju na put osvajanja slobode, prekratila su srednjovekovlje, i značajni su međaši i u evropskoj povesti Novog veka. Naš narod, ipak, slabo i zna šta bi na Sretenje trebalo da slavi, a zvanična politika se ni ne trudi suviše da mu to objasni, već ga ponovo navodi na stranputicu da, umesto fenomena Srpske revolucije i čudesnog nastanka naše moderne države, vezuje svoj identitet za vladre iz Srednjeg veka. I ne samo to.

Među mnogim stereotipovima koje smo, u novije vreme, o sebi izgradili, uz pomoć jeftine i vrlo osrednje masovne kulture, jeste i onaj da smo obične lenštine koje ne vole niti umeju da rade. Ali, čuva se u toj konstrukciji i (provincijalni) prizvuk kompleksa više vrednosti, usled čega verujemo i da niko kao mi ne ume tako uspešno da ne radi, takoreći, da se odmara. Čim bi ko od novinara, međutim, zakopao da istražuje o rečenom fenomenu, naišao bi na podatke koji govore da u drugim zemljama – posebno u onim razvijenim i bogatim, zapadnim, pa čak i u zemljama švapskim, blisko povezanim, u onoj istoj masovnoj kulturi Her Žike i njegovog prijatelja za pojam arbajtovanja, radije nego za kulturu i filozofiju – i zaposleni i đaci praznuju više nego u Srba. Čak i famozni Japanci iz "Tesne kože", izgleda, imaju 50% više prazničnih dana od nas, balkanskih razmaženika.

Srbin je, međutim, sam o sebi smislio i viceve u kojima uvek nadmudri sistem, pa se, tako, iz srećne okolnosti da je raspored blagdana u zimu i u proleće zbijen (Nova godina i Božić, tj. Prvi maj i Uskrs, u novije vreme arhaično: Vaskrs), izrodio još jedan nacionalni fenomen: spajanje praznika.

Poslodavci se na ovu pojavu, uglavnom, žale, a u medijskom svetu posebno se u tome isticao direktor jedne novinske kuće sa oko 500 zaposlenih, ostareli ali vitalni crnogorski komunistički delatnik u tranziciji, koji bi kao krunski argument umeo da uzvikne: "Nije vam ovo samoupravni socijalizam".

U uslovima savremenog srpskog - dakle, sirotinjskog kapitalizma - ipak, radi se više i teže nego u razvijenim evropskim zemljama. U sekularnoj Francuskoj, gde su crkve među najpraznijim javnim objektima, ne može ništa biti temeljnije ispražnjeno od gradskih ulica na Božić. Ne lete ni avioni, ne voze gradski autobusi, radi samo metro. U Beču, štaviše, nećete steći mnogo drugačiji utisak ni u najobičniju nedelju, na dan kad se, beše, i Gospod onomad odmarao. Zato se tamo odmaraju i prodavačice u tržnom centru. U vreme dok je susednom Hrvatskom vladala (lažna?) levica, tamošnji biskupi su vodili kampanju da se zabrani rad nedeljom. Onda su levi liberali napali crkvu što se meša u politiku i biznis. A onda su Hrvati ušli u EU - i krenuli masovno da se iseljavaju iz svoje zemlje.

A u Srbiji? Predsednik države, još dok je bio premijer, a pre toga i prvi potpredsednik Vlade, više puta je prebacivao građanima već i njihovu preteranu sklonost ka odlasku na godišnji odmor, dovodeći svoj asketizam u kontekst protestantskih vrlina germanskih naroda. Crkva se, u odsustvu Dobrice Ćosića, bavi (drugim) političkim temama, sindikati imaju moći koliko i pravosuđe u borbi protiv huligana, a svest da ljude treba pošteno platiti, i ostaviti im pristojan vremenski period za druženje sa porodicom, sa prijateljima, za provod ili, jednostavno, za gubljenje vremena, kod naših poslodavaca mogla bi da sazre – kada im se radna snaga iseli preko granice.

Da se kladimo da će na Dan državnosti 2019. sve biti otvoreno gotovo kao u najobičniji petak? Ili u subotu… ili nedelju. Pitamo se – kako onda taj narod koji svoj osmeh i na ovaj, sasvim poseban dan potroši na mušteriju iza kase ili u auto-perionici, može da se oseća svečano, ponosno, i da slavi, iskreno, svoju zemlju i njeno biće?