Mediji u agoniji, sloboda štampe na umoru

Ekonomski problemi, koji prete opstanku dobrog dela medija, mogli bi da, pre samih glasila, do smrti dovedu – slobodu štampe u Srbiji. U borbi za puko preživljavanje, još lakše nego u prethodnom, samo malo boljem vremenu, mediji se, naime, sve češće pretvaraju u udarnu pesnicu različitih centara moći u zemlji. Ionako slab ugled i stepen poverenja koji imaju kod građana, iz dana u dan, zato, postaje sve manji.

Vlada Srbije je najavila pomoć medijima u prevazilaženju ekonomske krize, ali će, sudeći prema reakcijama predstavnika javnih glasila, to biti nedovoljna injekcija za održavanje u životu nekih od najugroženijih, kako štampanih, tako i elektronskih medija. Osim što je reč o nedovoljnoj količini novca (60 miliona dinara), Vlada je stavom da će ta sredstva predstavljati podršku "medijima koji doprinose kvalitetnom informisanju" stvorila mogućnost diskriminisanja medija na osnovu rastegljivih kriterijuma za raspodelu sredstava, koje bi trebalo da formuliše nadležna komisija Ministarstva kulture. Profesor Fakulteta političkih nauka Miroljub Radojković zato je ocenio da bi najavljena podela medija na socijalno odgovorne i neodgovorne, mogla postati "obrnuta rukavica cenzure".

Mediji još od ranije imaju loša iskustva sa obećanjima predstavnika Vlade. Tako je nedavno potpredsednik Vlade Božidar Đelić, vraćajući se iz sedišta EU, saopštio da je obezbeđena pomoć za medije u Srbiji. Ispostavilo se da bi obećana "pomoć" trebalo da se daje u obliku kredita, a skoro nijedan medij u Srbiji ne ispunjava ni najosnovnije uslove da taj kredit i dobije. S druge strane, Vlada nije pokazala čvrstu volju poput francuskog predsednika Nikole Sarkozija koji je najavljujući paket za pomoć medijima rekao da su "slobodni mediji stub francuske demokratije" ili nemačke Vlade, koja je ukinula određene restrikcije za reklamiranje kako bi na taj način omogućila medijima da posredno zarade više. Vlada Srbije se odlučila da direktno deli novac medijima, što je inače u skladu sa njenim stavom o njima – za nju mediji nisu stub demokratije, već pomoćno sredstvo u PR kampanjama.

Ostalo je upameno da je prvi komercijalni oglas u štampanim medijima objavljen ove godine tek u februaru dok je u novembru i decembru nije snimljena nijedna nova komercijalna reklama.

Efekti krize na poslovanje medija su takvi da su uspeli čak i da za trenutak ujedine dva hronično posvađana novinarska udruženja, Nezavisno udruženje novinara Srbije (NUNS) i Udruženje novinara Srbije (UNS). Na svetski dan slobode medija, 3, maja, UNS i NUNS su izdali zajedničko saopštenje u kome konstatuju da kriza u medijima ne znači samo lošiji materijalni položaj zaposlenih, već predstavlja pretnju demokratskom uređenju društva. Prema zajedničkom saopštenju dva profesionalna udruženja koja su u ratu još od početka devedesetih, neuspele privatizacije medija, strah od otpuštanja, rad na crno, slaba zaštita od fizičkih napada, doprinose da novinari sve manje istražuju i bore se za istinu, a da sve više podležu pritisku ekonomskih moćnika i pojedinih politicara. "Na taj način, javnost ne samo da je uskraćena za objektivne informacije, nego se na perfidan način formira iskrivljena slika o problemima društva", upozorili su NUNS i UNS.

Prema podacima kompanije "ABC Srbija", koja prati stanje tiraža štampanih medija, tokom proleća je nastavljen pad prodatog tiraža u Srbiji. Dnevni listovi su zabeležili pad u odnosu na prvi kvartal 2008. za 4,94%, nedeljnici za 12,6%, dvonedeljnici za 22% i mesečnici za 7,46%. Neformalni podaci kažu da je u prvom kvartalu 2009. priliv od oglašavanja prepolovljen u odnosu na isti period prethodne godine. Ostalo je upamćeno da je prvi komercijalni oglas u štampanim medijima objavljen ove godine tek u februaru dok je u novembru i decembru nije snimljena nijedna nova komercijalna reklama.

Nezvanična istraživanja pokazuju da se većem broju izdavačkih kuća priliv od oglašavanja smanjio od 40 do 46% u odnosu na kraj 2007, odnosno početak 2008. Dodatni problem predstavlja činjenica da je kriza u srpskim medijima počela – pre svetske ekonomske krize. Broj oglasa, od kojih mediji prvenstveno žive, drastično je pao nešto ranije, nakon smirivanja "rata" koji su, u nastojanju da dođu do novih klijenata, tokom 2007. vodili mobilni operateri i finansijski sektor (banke i osiguravajuće kuće).

Prilikom predstavljanja poslednjeg izveštaja o monitoringu ostvarivanja Zakona o radiodifuziji, koji svaka tri meseca sprovode Centar za podršku demokratskim inicijativama i Fondacija "Konrad Adenauer", konstatovano je da postojeći broj od 467 radio-televizijskih stanica koje imaju dozvole, prevazilazi ekonomske mogućnosti zemlje, "jer srpska privreda nikakvim kombinacijama niti izdvajanjima za oglašavanje ne može da obezbedi nezavisni rad tolikom broju operatera". Jedan broj elektronskih medija više nije u stanju da placa naknade za emitovanje, a neke stanice su zbog toga izgubile dozvole.

Analize pokazuju i da je stepen harmonizacije medijskog zakonodavstva Srbije sa EU regulativom i dalje dosta nizak

U takvim okolnostima, elektronski mediji sve cešce emituju reklame usred informativnih emisija, što predstavlja direktno kršenje Zakona o radiodifuziji i Zakona o oglašavanju. Nadležna Republička radiodifuzna agencija (RRA), međutim, ne reaguje na tu protivzakonitu pojavu, verovatno u želji da izbegne dodatno otežavanje borbe za život medija. Moglo bi se reći da je reč o "maču sa dve oštrice", jer takvim ponašanjem RRA, bez obzira na eventualno postojanje dobrih namera, dodatno doprinosi stvaranju i negovanju haosa koji vlada u različitim oblastima života u Srbiji.

Osim činjenice da nepostojanje ekonomske sigurnosti bitno ugrožava nezavisnost medija, na smanjen stepen novinarske slobode utiču i neki loše definisani ili nedovoljno primenjivani medijski propisi. U već pomenutom zajedničkom saopštenju, zato, dve novinarske organizacije zatražile su brzo donošenje zakona o medijskoj koncentraciji, uspostavljanje istinskog dijaloga poslodavaca i zaposlenih u medijima radi zaključivanja Kolektivnog ugovora za novinare, kao i bolju krivičnopravnu zaštitu novinara.

Analize pokazuju i da je stepen harmonizacije medijskog zakonodavstva Srbije sa EU regulativom i dalje dosta nizak. U naredne dve godine planirano je usvajanje dva potpuno nova zakona - zakona o medijima i zakona o elektronskim komunikacijama koji će normativno potpuno urediti tu oblast, ali ono što je potrebno uraditi u ovoj oblasti jeste izmena Zakona o radiodifuziji. Nedavna skupštinska rasprava povodom izmene u načinu kandidovanja i izbora članova RRA jasno je pokazala potrebu nove opšte javne debate o radiodifuziji, a posebno o nezavisnosti regulatornih tela i upravnih odbora javnih medija, te o problemima u radu RRA i Republičke agencije za telekomunikacije (RATEL). Na rad RRA je od 2003. godine do danas izneto niz primedaba i to posebno na raspodelu frekvencija, na netransparentnost i pristrasnost.

Jedan od krupnijih problema (i odličan način za "nevidljivo" ostvarivanje interesa različitih političkih i finansijskih centara moći) jeste nedovoljna transparentnost vlasništva medija. Na tu opasnu posledicu procesa privatizacije medija, koji nije praćen posebnim stepenom transparentnosti, već su ukazale brojne međunarodne monitoring misije, ali vlasti i dalje nisu uspele (želele?) da ozbiljnije doprinesu rešavanju tog problema.

Iako postoje zamerke zbog netransparentnosti vlasničke strukture čak i u slučajevima glasila osnovanih privatnim kapitalom, poseban problem ipak predstavlja činjenica da nema preciznih podataka o vlasništvu nad tradicionalnim medijskim kućama u državnom vlasništvu koje su pod čudnim okolnostima postojale privatne. Još je prodaja dnevnika "Politika", odmah posle oktobarskih promena 2000. godine, izazvala mnogo kontraverzi. Pre ulaska nemačkog koncerna "WAZ" u "Politiku", na dosta čudan način je akcije te medijske kuće preuzimala Komercijalna banka - i to na osnovu nevraćenih kredita koje je opet neko uzimao a posle odlučivao da ne vrati. Što se tiče "Večernjih novosti", situacija je slična, tako da se danas i ne zna ko je zapravo vlasnik tog lista, odnosno ko ga je kupio i za koga i ko je kada preuzeo akcije.

Ostalo je nejasno da li je visoki funkcioner Demokratske stranke (DS) i potpredsednik Vlade Božidar Đelić suvlasnik medijske grupacije "Ekonomist" i da li je nedavno kupio još jedan list. S obzirom na značaj medija, Srbija bi morala da ima propise koji bi omogućili da javnost ima istinitu informaciju o vlasništvu medija.

Na netransparentost vlasništva medija, kao jedan od krupnih problema, upozoreno je i u izveštaju Komesara Saveta Evrope (CoE) za ljudska prava, objavljenom u martu ove godine, u kome se navode brojne kritike koje se odnose na stepen slobode medija i mogucnost pristupa informacijama u Srbiji. U tom Izveštaju, između ostalog, upozoreno je i da se istraživačko novinarstvo suočava sa problemom dostupnosti javnih informacija ili informacija od javnog znacaja. "Novinarima i drugima koji traže takve informacije pristup se redovno odbija, iako je to pravo zajamčeno Ustavom", stoji u Izveštaju Komesara CoE za ljudska prava u kome se država poziva da obezbede dostupnost javnih informacija, kao i da se Povereniku za pristup informacijama od javnog značaja pruži puna kadrovska i materijalna podrška.

Nešto noviji podaci (objavljeni u listu "Danas" od 8. jula) pokazuju, međutim, da u toj oblasti nema bitnih pomaka. Prema rečima Rodoljuba Šabica, poverenika za informacije od javnog značaja, za "nadzor" nad primenom Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja u više od 11.000 pravnih subjekata na koje se taj Zakon odnosi, Ministarstvo kulture ima – jednog jedinog čoveka! Zato to Ministarstvo prakticno i nije vršilo nikakav nadzor, već je prekršajne postupke pokretalo na osnovu podataka koje je dobilo od Poverenika za informacije. Prema recima Šabica, Poverenik je Ministarstvu kulture dostavio nešto više od 1.600 predmeta. Zbog nepostupanja po Zakonu o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja, Ministarstvo kulture je, saznao je taj list, ove godine podnelo nešto više od 30 zahteva sudovima za prekršaje u Srbiji za pokretanje prekršajnog postupka protiv organa javne vlasti. Da situacija bude još gora, Šabic kaže da je broj počinjenih prekršaja još i veći, jer Poverenik zna samo za one slučajeve u kojima su žalbe izjavljene, "pa se ukupan broj prekršaja Zakona o slobodnom pristupu informacijama meri hiljadama, broj pokrenutih postupaka sa nekoliko stotina, a broj kažnjenih lica sa par desetina!" O tome koliko predstavnici države imaju svest o potrebi informisanja javnosti o poslovima koje u ime građana obavljaju, govori i podatak da je zakonsku obavezu podnošenja godišnjeg izveštaja o promeni Zakona prošle godine izvršio 631 organ vlasti, od ukupno njih 3.000. Lista problema koji opterećuju medije, a time dovode i do ugrožavanja stepena slobode informisanja u Srbiji, tu se nikako ne završava. U već pomenutom Izveštaju Komesara za ljudska prava CoE upozoreno je i na nepostojanje obavezujućeg etičkog kodeksa za novinarske asocijacije, ali i na akutnu potrebu edukacije i obuke u profesionalnom razvoju novinara.

Za "nadzor" nad primenom Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja u više od 11.000 pravnih subjekata na koje se taj Zakon odnosi, Ministarstvo culture ima – jednog jedinog coveka!

Situacija je, dakle, krajnje sumorna, ali, sudeći prema stavu novinara prema sopstvenoj profesiji i stavu javnosti prema medijima i novinarstvu – put oporavka biće izuzetno težak i neizvestan. Jedno skorije istraživanje, naime, potvrdilo je dodatno je razjasnilo porazne rezultate velikog istraživanja NUNS-a iz 2007. godine, među kojima je, verovatno, najdepresivniji onaj prema kome bi se, u izboru između različitih zanimanja, za nekad vrlo atraktivnu novinarsku profesiju opredelilo ubedljivo najmanje građana Srbije (svega četiri odsto). Istovremeno, već tada se pokazalo, većina novinara rado bi promenila profesiju, prvenstveno iz materijalnih razloga i uprkos činjenici da svoju struku i dalje vide kao odgovornu (96%), interesantnu (90%) i kreativnu (86%). Nedavno objavljeno regionalno istraživanje koje je sproveo Medija centar u saradnji sa Centrom za nezavisno novinarstvo iz Moldavije, pokazalo je, između ostalog, da je većina novinara u Srbiji nezadovoljna svojim socio-ekonomskim položajem, slabim sprovođenjem zakona i sankcija, kao i učestalošcu kojom vlasnici i poslodavci u medijskoj industriji krše njihova osnovna prava u oblasti radnih odnosa.

S obzirom na broj nerešenih problema koji muče oblast od posebnog značaja za demokratski razvoj društva, jasno je da bi država hitno morala da, u saradnji sa profesionalnim udruženjima i vlasnicima medija, na ozbiljan i temeljan način pokuša da pronađe način za spas medijske industrije ali i slobode informisanja u zemlji. Paket finansijskih mera za pomoć medijima za prevazilaženje krize, čak i kada bi sredstva bila daleko veća i dostupna svima, mali je i nedovoljan korak na tom dugačkom putu.

(Napomena: tekst "Nedeljne prognoze i analize" je uradio "International Communication Partners")