(Brandomania) Predrag Ejdus - Gluma je stvar trenutka

Poznati beogradski glumac, legenda glumišta, dobitnik ``Dobričinog prstena`` i do skoro upravnik Narodnog pozorišta - ekskluzivno za ``Brendomaniju`` priča o glumačkoj, ali i društvenoj sceni. Gde je veća zabava? Videćete do kraja razgovora sa Predragom Pecom Ejdusom, koji veruje u rad i trajanje, iako zna da se bavi profesijom koja je stvar trenutka.


Ono što mi se dopalo kada ste dobili ``Dobričin prsten`` bio je vaš komentar da ličite sebi na Gospodara prstenova. Da li ste gledali taj film? I zašto je vaš komentar bio baš takav?

Ne znam na šta mislite. Ne verujem da sam to rekao...

U svakom slučaju, veoma kraljevski deluje taj prsten. A i nagrada, da sada uozbiljim priču, jedna je od retkih koja nije iskompromitovana zbog liste onih koji su je dobili, s obzirom na to da je retko da jedna nagrada ima tako stalan kvalitet.

I kontinuitet. Da, slažem se s vama. Koliko pratim naš pozorišni život, a pratim ga dugo, već preko četrdeset godina, svi laureati ove nagrade od samog početka su vrh vrhova našeg teatra. Zaista, mislim da nema nijednog, ali ni poluspornog, mesta zbog koga ne bih mogao tako nešto da kažem. Druga je stvar redosled njenog dobijanja... Ali, čini mi se da u našoj profesiji svi znamo ko je ko. Tu odlučuju isključivo ljudi iz profesije, tako da teško da može da dođe do nekog lobiranja, interesa itd. Stvari su, na neki način jasne, jer je u pitanju - životni rezultat. Možda se u umetnosti i, generalno, u životu, može povremeno ovako ili onako suditi o nekom rezultatu, ali kada je u pitanju kontinuitet i trajanje u ovom poslu, tu nema dileme.

Što se Vas tiče, dileme nije bilo, definitivno.

Ova nagrada ima težinu, dignitet, kontinuitet. Za svakog glumca, bez obzira na to da li je sanja i iščekuje, ta nagrada predstavlja ogromno priznanje i zadovoljstvo. Dobio sam je u trenutku kad još nisam završio svoj posao, naprotiv. Vrlo je teško reći koliko ću još trajati, koliko ću biološki, i psihološki, biti u stanju da se ozbiljno bavim ovim poslom, ali osećam još dovoljno snage i ideja da bih nastavio. Ova nagrada znači da se za jedan deo svega što sam uradio već može praviti neko zaokruženje, i da je to što sam radio ostavilo nekog traga. To mi je, naravno, veoma važno. Svaki umetnik, pa i glumac, uprkos tome što je gluma efemerna profesija i stvar trenutka, teži ka nekoj, uslovno rečeno, večnosti, i hteo bi da ostavi neki trag. Šta ostaje? Ostaju sećanja, zapisi... Što duže ste u sećanju nekog širokog auditorijuma, vi ste na neki način već dodirnuli večnost, obeležili neko vreme svojim ulogama, radom, prisustvom, uticajem, harizmom, energijom...

Ne bih se složila s Vama da je gluma efemerna profesija, jer, čak, može da parira i politici. Može da pokrene ljude na razmišljanje. Jedna pozorišna predstava i neke vaše uloge su pokretale ljude na razmišljanje i nalazile istomišljenike više nego političari koji su, za razliku od vas, stalno bili na ``Dnevniku``.

POLITIČARI ILI GLUMCI

Ima politike i politike, političara i političara, kao što ima umetnika i umetnika, glumaca i glumaca. Neke glumce i neke predstave zaboravite onog trenutka kada ste izašli iz teatra. Neke predstave ne razumete čak ni dok se izvode, a neke izazivaju neprijatan utisak... Isto važi i za političare. Samo oni najuspešniji ostavljaju dublji trag u društvu u kome deluju. Takvi su retki. To su vizionari... A kad je reč o umetnicima, u vezi sa onim sa čime ste rekli da se ne slažete, govorim o fenomenu teatra. Knjiga ostaje, slika ostaje, ali, vidite, teatar i gluma je stvar trenutka. Ona se događa u trenutku. Taj trenutak se zabeleži u vašoj svesti, i izaziva neku vrstu katarze, ili neku vrstu mučnine, neku vrstu zapitanosti, ili neke blagosti i blaženstva, osećaja zadovoljstva, radosti... Igra se završava onog trenutka kad padne zavesa, ali ostaju ti utisci i ta sećanja. Kako se ona šire? Ako u širem auditorijumu jedna ličnost, jedan glumac, ili jedna predstava, dobije okruženje, i ljudi na sličan način počnu da doživaljavaju tu stvar, onda to već postaje opšti utisak koji se kasnije multiplikuje, širi, i onda već imate nekakav uticaj glumca. Ne mislim na uticaj u smislu politike, nego, prosto, na to da širi auditorijum ljudi od nekog glumca sledeći put očekuje još više, još bolje, još uzvišenije...

Da li su ljudi bolji posle vaših predstava? Da li pozorišna umetnost ima taj efekat da ljudi požele da budu bolji? Čak i posle predstava u kojima ima likova koji nisu obavezno pozitivci?

Cilj svakog umetnika, pa tako i pozorišnog umetnika, je neka vrsta očovečenja. Neka vrsta potrebe za nekim, bilo moralnim, bilo estetskim, bilo psihološkim, očišćenjem od nekakvih zabluda, od nekih tabua. Ne kažem da pozorište ne može izmeniti društvo i da ne može delovati revolucionarno, ne može delovati. Nisam protiv političkog teatra. Takav teatar postoji, i on ima određenog uticaja, ali daleko manjeg nego što poneki umetnici očekuju da će imati. Kao mlad glumac, počinjao sam u vreme kada je politički teatar kod nas stupio na veliku scenu. Kao umetnici i kao građani koji su živeli u jednom totalitarnom režimu, smatrali smo da je uloga teatra da na neki način rešava tabu teme i da osvaja slobodu. Imali smo utisak da učestvujemo u nekoj subverzivnoj stvari koja će, korak po korak, menjati društvo, politiku i svest ljudi. Mislio sam, čak, da pozorišna predstava mora da dovede ljude u tu situaciju da idu na barikade, na demonstracije. Međutim, kad čovek sazri, vidi da uticaj pozorišta ne može biti tako radikalan, i da čak nije ni dobro da bude tako, zato što su to individualne misli i individualna htenja. Politika i političari treba da vode društvo, bez obzira na to da li su na poziciji, ili u opoziciji. Osnovni zadatak umetnosti je očovečenje, očišćenje, katarza, zadovoljstvo, pa ako hoćete ponekad i zabava. Zašto ne? Zabava je važna stvar u tmurnim vremenima, vremenima ogromnog neznanja, ogromne dosade, straha. To je isto neka vrsta oslobađanja, osvajanja slobode, oslobađanja od straha, od presije. Ogroman broj ljudi je pod stresom, ima strahovito mnogo tabua, mnogo straha za sopstvenu egzistenciju... Bez obzira na to da li su to metafizički ili dnevni strahovi, pozorište mora da oslobađa. To je naš cilj. Mi smo sveštenici ljudskog oslobađanja od straha.

OSVAJANjE SLOBODE I PROVOCIRANjE TALENTA

Da li je srpski teatar tokom prethodnih četrdeset godina uvek bio u nekoj paraleli sa društvom, ili je povremeno bio bolji ili gori od društva?

U dogmatska vremena političari i partije na vlasti pokušavali su da ideološki deluju na teatar. Sve sumnjive ideje koje bi umetnik pokušao da prosledi ili ovaploti preko teatra bile su zabranjivane. Takvo vreme je bilo posle Drugog svetskog rata. To je bio uticaj Sovjetskog Saveza, koji u našoj zemlji nije dugo trajao. Uticaj politike je polako slabio, što ne znači da nije nastavio da traje na sofisticiraniji način. Postojalo je nešto što se zvalo autocenzura, postojali su državni umetnici koji su bili slavljeni. Bilo je i zabranjivanih predstava. Predstava ``Kad su cvetale tikve`` bila je zabranjena 70-tih godina u Jugoslovenskom dramskom, a ``Kape dole`` i još neke predstave zabranjene su u Ateljeu. ``Karamazovi`` u Narodnom pozorištu su 80-te godine bili jedna od poslednjih zabranjenih predstava. Osvajanje političkih sloboda i oslobađanje od ideoloških tabua nije uvek značilo i dobar teatar, kao što je i u vreme državnog i partijskog pritiska na pozorište i umetnost bilo nekih dobrih i značajnih dela. Sećam se nekih pisaca koji su se dovijali i pomoću raznoraznih alegorija govorili o političkim temama. Država i raznorazni partijski žreci, koji su sve pomno pratili, umeli su da nekad zažmure na jedno oko. Takva vremena bila su podstrek umetnicima da stvaraju zanimljiva dela. Sloboda mora da se osvaja, što zavisi od hrabrosti, od talenta, i od određenog miljea. Pozorište je pre svega kolektivna stvar. Subverzivnu ideju mora da prihvati širi kolektiv. Kolektiv predstave, kolektiv pozorišta, ili ljudi koji su na čelu tog pozorišta treba da imaju hrabrost i viziju. Naš teatar, ako ćemo da ga posmatramo kao ogledalo društva, sigurno je imao svoje uzlete i padove. Povremeno je bio konzervativan, a povremeno su u njega prodirale ideje sa zapada, preko festivala kao što je bio BITEF. Umetnici su počeli polako da putuju, stege su popuštale. Dolazile su nove generacije, sa novim estetskim merilima i kriterijumima. Nastajao je pluralizam.

Dok Vas slušam, razmišljam o tome kako je u vreme tih represija provociranje talenta bilo možda veće nego danas, kada je pozorište, možda najpre zbog novih medija koji imaju veliku masovnost, i važniji su za političare, nekako ostavljeno na miru... Možda to ubija talenat?

U ovom kontekstu, možda ste i u pravu. Pozorište možda više nema tu kritičnost prema nekim opštim društvenim kretanjima. Došlo je do smene generacija. Ova mlađa generacija pisaca bavi se nekim opštim i univerzalnim krizama koje su vidljive i na zapadu. I to je, naravno, dobro. S druge strane, specifikum naše situacije u poslednjih dvadeset godina je tranzicija. Meni se čini da se još nisu pojavili pisci koji na pravi način govore o njoj. Da li je to zato što piscima nedostaje distanca prema vremenu u kome žive? Ima puno scenarija za filmove koji se bave kritikom vremena, padom morala, padom svih mogućih vrednosti i kriterijuma, ali ti scenariji i filmovi svi pomalo liče jedni na druge, počeli su da se ponavljaju. Još uvek nema jednog dubljeg zasecanja u to tkivo, u taj glib u kome se trenutno nalazimo. I naravno, pošto takvih tekstova nema, moramo da posegnemo za tekstovima iz inostranstva, bilo sa zapada, bilo sa istoka. Mi imamo sada slobodu, možemo da igramo šta god hoćemo, ali mi se čini da je u ovom trenutku važnije da dovedemo teatar na jedan viši estetski nivo. Mislim da je naš teatar u priličnoj meri konzervativan. Nisam od onih koji misle da treba raditi sve potpuno novo i srušiti sve staro, naprotiv. Vrednosti koje su osvojene su večne, i njih treba prvo osvojiti...

Moderno ih samo potvrđuje?

Naravno. Upravo zbog toga što su kriterijumi pali na svim razinama, u poslednje vreme retko se događaju dobre, velike, hudožestvene predstave.

MULj I ŠMRK

Mislim da to ima veze sa ``muljem``... Ko drži slavinu kojom će biti puštena voda kako bi se mulj nekako pokrenuo i otišao? Može li barem da se razblaži?

Teško. Problemi su nagomilani u samoj državi i njenom aparatu. Ali, s druge strane, s ove strane bande, u nama samima.

Od čega se sastoji taj mulj?

Ima mnogo razloga za to. To je kao neko ulaženje u glib, u neko živo blato, u tranzicioni vakum, ako mogu tako da ga nazovem. Ne znam više, nisam ni dovoljno pametan, niti sam sociolog kulture...

Ali proputovali ste celu Srbiju, više nego bilo koji političar u vreme izbora.

Elementi toga mulja su možda postojali i mnogo ranije. Evo, recimo, danas se vode mnoge polemike oko čuvene knjige Radomira Konstantinovića ``Filozofija palanke``. Još uvek traju kulturološki, nacionalni, ideološki sporovi oko toga gde je težište te stvari. Mislim da je sve to što se nagomilavalo i što se ulepšavalo u vreme komunizma u jednom trenutku puklo, i sad pokazuje svoje pravo lice.

Laž je, znači, taj mulj?

Mislim da tu ima svega. Sećam se vrlo dobro metafore kojom je jedan pisac i sociolog kulture rekao šta se zapravo desilo s nama. Dogodio se, kaže on, tektonski poremećaj u ovoj zemlji, u čijim dubinama su bile zapretene raznorazne sile. On ih je nazvao žoharima, ili bubašvabama, što je predstavljalo nešto što je sistem držao pod kontrolom. U trenutku kada se dogodio taj tektonski poremećaj, sav taj mulj i taj mrak, sva ta diluvijalna stvorenja su izašla na površinu, i to je danas strahovito teško vratiti nazad... i držati pod kontrolom. Trebaće sigurno mnogo vremena da se odvoji ``žito od kukolja``, da se, po meni, vaspostave novi kriterijumi... Samoupravljanje je verovatno jedna od najstrašnijih stvari koje su nam se dogodile. Bez obzira na to što ono ima i pozitivnih strana i što je i u svetu uvedeno, ovde je samoupravljanje dovedeno do nakazne forme. Milioni ljudi su celu tu stvar koja se zove radni proces doveli do takvih paroksizama, da su izmislili onu parolu ``Niko ne može tako malo da me plati koliko ja mogu malo da radim``. Ta svest u ljudima još uvek postoji, tinja i ona je po meni pogubna...

Kažu da mržnja prema instituciji potiče još iz turskih vremena kada država nije bila naša. A sad je naša i treba da je volimo...

Ljudi se prema državi i njenim institucijama odnose kao prema ``Alajbegovoj slami“. To je suština našeg odnosa prema državi.

Usred tranzicije, postali ste upravnik Narodnog pozorišta...

Nikad nisam želeo da budem upravnik, ni da rukovodim bilo čime, niti sam se time zanosio. To me je na neki način zateklo. Moja jedina ambicija bila je to da se nešto promeni. A opet, s druge strane, nisam želeo da uvodim ništa što nije poznato. Nisam želeo da otkrivam nikakvu ``rupu u saksiji“. Ako beć želimo ka Evropi, svetu i nekim uređenim odnosima, onda treba da znamo da je tamo već odavno ustanovljeno koja je optimalna varijanta nacionalnog tipa pozorišta. Da se razumemo, u svetu ima mnogo različitih tipova teatara, ali se tačno zna šta je nacionalno pozorište i kako ono funkcioniše. U njima nema stalnog radnog odnosa. Mislim da su ključ problema – ugovori. I to je ono što me stalno proganja. U mnogim sferama društvenog i ekonomskog života uvedeni su određeni tipovi radnog odnosa koji više ne podrazumevaju radni odnos ``od kolevke pa do groba``, nego da on jednostavno zavisi od uspeha firme.

IMPERATIV TRAJANjA

Neki svetitelji su govorili da je istina kao lek – gorak, ali pomaže kod bolesti koja se zove laž.

U umetnosti je ta istina posebno surova. Pozorište u kome postoji stalni radni odnos onemogućava kompeticije i nadmetanje. To onemogućava konkurenciju i napredovanje. To je demotivišuće. I to je ono što je suština.

Pričate li o pozorištu, ili o široj društvenoj stvarnosti?

Ne. Govorim o pozorištu, ali bi to moglo da se odnosi i na mnoge druge sfere života.

Priču smo počeli s pozorištem kao ogledalom društva, i evo, potpuno slučajno - krug se zatvorio. Ipak, da se vratimo na Vas i Vaše uloge. Kada biste danas bili neko ko nosi luč neke nove i subverzivne ideje u pozorištu, šta bi to bilo u Vašim ulogama?

Ono što me opseda je trajanje. Glumac traje dok igra. Onog trena kada se povučete iz teatra, bilo iz kog razloga, vi ste, nominalno, glumac po profesiji, ali vi ne postojite. A predstava mora da ide. Imperativ življenja je trajanje, odnosno dejstvovanje. Teatar je delanje. Glumački posao je radnja, delovanje. Bez toga, ne možete da postignete ništa. Možete sa mnom kao glumcem koji je prekinuo karijeru da pričate danima, ja mogu da pišem knjige o glumi, da predajem, ali to više nije gluma. To je već neka esejistika, koja će nekog zanimati, a nekog neće. Međutim, kada ste na sceni, i kada uhvatite publiku u sopstvenu mrežu, u sopstvenu moć, ako imate moć talenta, ona tome ne može nikako da se odupre. Vi delujete na nju. Bez obzira da li pozitivno, negativno, ali vi delujete na nju.

Da se vratim na jednu stvar koja je, opet, vezana za našu društvenu stvarnost. Kaže se da su umetnost i kultura nadgradnja... Da li možda tu leži suština naše greške i muke koju smo godinama godinama imali sa kulturom? Da li je kultura samo nadgradnja, ili je suštinska potreba čoveka, kako je u razvijenim zemljama već odavno?

Različite ideologije su različito tumačile pojam kulture. To je toliko širok pojam da može da se svede i na kulturu života, i na kulturu u porodici, na kulturu ophođenja, na konvencije, civilizacijski kod itd. Ali mi pre svega govorimo o umetnosti. Nema konsenzusa ni na nacionalnom nivou šta su to strateški ciljevi neke naše kulturne politike. To može da se napiše, a da se ne ostvaruje ni u petoprocentnom obimu. Ne mislim da su samo pare kultura. Mada, opet, vrhunske umetnosti nema bez novca. Dakle, kultura je nešto što troši. Ako je reč o budžetima i ministarstvima, osnovno je pitanje kako se troši i u kom pravcu se usmerava novac namenjen za kulturu. Postoje različite ideje šta je prioritet. Ponekad novca ima i previše, u smislu da se troši pogrešno, da novac curi ko zna gde. Po mom dubokom uverenju, nedostaje kontrola, na svim nivoima. Šta je demokratija, nego kontrola?

Odgovornost?

Odgovornost i kontrola! Mi nemamo kontrolu, i to narod zna!

I to obilato zloupotrebljava?

Normalno! To je suština.

SLOBODNI MEDIJI –PREDUSLOV KONTROLE

Znamo kako je u zapadnim demokratijama. Kontrola su, na prvom mestu, slobodni mediji.

Naravno. Mediji su, sigurno, vrlo ozbiljan i važan vid kontrole, ali mi to definitivno nemamo.

Imamo i previše medija, samo nemamo slobodnih?

Nemamo slobodne i nezavisne medije. To je izvesno, odnosno svi su delimično zavisni. S druge strane, nemamo ni visoko sofisticiranu nezavisnu kulturnu javnost, kulturne profesionalce, umetnike koji su već ostvareni i na koje se ne može uticati. Naravno, tako nešto idealno nije moguće nigde. Ali nama sigurno nedostaje, u tom smislu, kontrola, i s druge strane kritička svest o tome da je neophodno da se stalno preispitujemo i polažemo račune posle izvesnog, dobrog ili loše obavljenog posla. Taj rezime nedostaje. Ovde ljudi dođu, odu, naprave neki dar mar, a nakon toga nema nikakvog rezimea šta je iza njih ostalo, šta su to oni uradili, bez obzira na to da li je bilo pozitivno ili negativno. Ima mnogo slučajeva da neki ljudi nešto pozitivno urade, naprave pomak, a onda ih strahovitom brzinom sruše u blato, ispljuju ih, ili se sve to što su uradili na neki način ne primeti. To se verovatno namerno radi, jer kad neko podigne previše lestvicu, razumete, onda mora da se ide još dalje. Pošto vide da je lestvica suviše visoko podignuta, oni jednostavno kažu – ``a, pa nije to ta visina!``

Bolje ćemo njega srušiti, nego da se mi dižemo?

Naravno. I onda spuštaju lestvicu ponovo niže.

I sruše toga ko je digao lestvicu. Te primere imamo i u nedavnoj istoriji, dosta tragične. Tačno znam šta će čitaoci ovog intervjua misliti kad budu čitali ovaj deo. Jedni će reći: ``Hvala Bogu što ovaj čovek nije političar, a drugi će reći, šteta što ovaj čovek nije političar.`` Šta mislite, koliki je, procentualno, onaj progresivniji deo našeg društva, koji biste eventualno moglo da inspirišete?

Pa ne bih mogao da to govorim u procentima, zaista.

Da li osećate prisustvo tih ljudi, koji svakako postoje?

Ima ih sigurno. Ali su oni u manjini, zato što se mediokriteti fenomenalno udružuju. Nije to samo fenomen ovog vremena i ove sredine. Ali upravo govorim o toj kontroli, o toj kritičkoj svesti... Po tome se mi, čini mi se, razlikujemo od nekih drugih država, civilizovanijih, koje imaju duži kontinuitet. Kad se u tim državama osvoji nešto, ne vraća se više unazad, sem, možda, u nekim dramatičnim situacijama, kao što je to bilo u vreme fašizma. Ali, činjenica je da kada nešto osvoje, oni idu dalje, i drže taj nivo. Mi, stalno živimo u nekakvim prelaznim periodima, u kojima je sve dozvoljeno. Taman se vaspostavi, recimo, građanski sloj, a onda siđe neki ``s brda``, i uspostavi nove kriterijume. I onda to traje izvesno vreme, dok ne dođe do nekih novih velikih turbulencija i to se sve uništi. Čuveni aforizam jednog našeg aforističara, glasio je: ``Socijalizam je najduži i najmukotrpniji prelazak iz kapitalizma u kapitalizam``! A opet, jedan naučnik je rekao da će poslednji stadijum socijalizma biti banditizam. Smejali smo se svim tim mislima i govorili - ne, to se nama neće desiti. Ipak, imamo jedan dosta dobro ustrojen korpus intelektualaca, i elite, da tako kažem... Mi u stvari stalno stvaramo novu elitu.

I lažnu...

Slažem se s nekim ljudima koji misle da elita vodi društvo napred. Ali mi smo permanentno uništavali svoje elite. I ekonomske. I političke. I kulturne. I umetničke itd...

Posle 5. oktobra kao da je opet došlo je do rehabilitacije nekih vrednosti koje vode ka stvaranju elite...

Suviše malo vremena je prošlo. Peti oktobar je bio svega pre osam godina. Trebaće za to vremena.

Tekst: Gordana Ristić, Foto: Narodno pozorište avgust - septembar 2009.

Poziv na pretplatu na časopis BRANDOMANIA pronađite na www.brandomania.co.rs