Vladimir Lazić, suvlasnik preduzeća Hidrogeocentar iz Beograda - Izbunarili dobar posao

Prve godine njihova firma je radila samo projekte za bunare. Onda su shvatili da se prase peče samo za onog ko buši bunar, a ne za projektante. I prase i do četristo evra za bušenje po dužnom metru povuklo ih je korak dalje, da svoje projekte sami i realizuju

Ako je verovati rašljama, kod šljive ima, iza štale nema, a na 13 koraka od kapije, levo od septičke jame je najbolje mesto da se kopa bunar.

Ali ne treba im verovati, kaže Vladimir Lazić, suvlasnik „Hidrogeocentra“ d.o.o., firme koja se bavi projektovanjem i bušenjem bunara. Njegove „rašlje“ podrazumevaju laptop sa geološkom kartom u koji se pomoću GPS-a unese tačna lokacija da se utvrdi može li se voda uopšte u tom kraju očekivati, a potom se radi geo-električno sondiranje, pa istražno bušenje i tek onda bunar

„Ne poričem da postoje neke magnetne sile koje mogu da zatresu rašlje, ali mnogo se više pita geologija, fizika, hemija, hidraulika. U principu, u Srbiji gde god da se započne kopanje, na pet-šest metara dubine naći će se voda. Ali u toj vodi ima malo otpada iz septičke jame, malo nerazgrađenih pesticida, pa džaba što je voda hladna kao led i naizgled bistra kad je izuzetno zagađena. Taj sloj bi trebalo proći i tražiti čistu vodu na većim dubinama“, objašnjava Lazić zbog čega je njemu i njegovom bratu bila potrebna diploma Rudarsko-geološkog fakulteta da bi se bavili ovim poslom koji zvuči tako jednostavno.

Osnovali su firmu pre četiri godine – njemu je bilo 28, bratu 23 godine. Osnivački ulog je bio 600 evra u dve rate. Imali su samo jednu prednost u odnosu na neka druga dva tek diplomirana inžinjera, koji možda jednog dana reše da ostanu u Srbiji i upuste se u sličan posao, a to je otac, profesor na Rudarsko-geološkom fakultetu, koji je oduvek želeo da ima svoju firmu, sve je osmislio i sačekao sinove da odrastu, pa da realizuju njegove ideje. Zahvaljujući ocu „praštala“ im se mladost na važnim sastancima i u odlukama.

Prve godine radili su samo projekte i elaborate. Onda su shvatili da se prase peče samo za onog ko izvodi radove po njihovim projektima. I prase i do četiri stotine evra za bušenje po dužnom metru povuklo ih je korak dalje.

„Kupili smo mašinu za bušenje do 50-60 metara, prema tadašnjim mogućnostima – u potpuno ruiniranom stanju. Onda je usledilo – promeni crevo, zavari, probuši, seci mesecima dok nije proradila, ali isplatilo se. Ta osvežena „ruina“ je zaradila još dve, ozbiljnije mašine, visoke po 14 metara koje buše do 600 metara u dubinu“, priča Vladimir Lazić.

Cena bušenja je različita, od 100 do 400 evra po dužnom metru bušenja, i uglavnom zavisi gde se buši, koliko duboko, kroz kakve stenske mase. Trista metara po maksimalnoj ceni od 400 evra – ozbiljna priča. U Vrbasu su, kaže, jednom prilikom za četiri sata izbušili 70 metara, a na Fruškoj gori su odmicali po četiri metra dnevno.

Dovoljno je ozbiljan da ne buši polako, kako bi naručioci mislili da se silno namučio, pa prihvatili višu cenu. Nema potrebe za tim, ljudi uglavnom znaju na kakvom terenu žive. Doduše, „nema sela u koje smo došli da radimo ispitivanje terena a da nas nisu pitali – a šta ako tu nađemo zlato? Kad krene bušenje znamo da sledi pitanje – a ako izbušite naftu, hoće li to država da uzme ili će ostati nama...“.

Ne shvata se još da je i sama voda veliko bogatstvo. „Mađari prave veštačka jezera, banje, sportsko-rekreativne centre, a ovde se ne iskorišćava toliko veliki broj različitih tipova voda, zdravih za kožu, šećer, srce, pritisak ... Niko nije zainteresovan da pravi centre u koje će dolaziti babe i dede, prave se samo mini-spa centri kao zabava za mlade“, priča Lazić o mogućem značaju voda Srbije za privlačenje stranih turista.

On ne planira da se bavi turizmom, razvoj za njegovu firmu znači sklapanje poslova sa sve većim i većim klijentima. Već sad najveći deo poslova ovo preduzeće sklapa sa vodovodima, direkcijama za izgradnju, opštinama, nekoliko voćarskih grupacija. Od početka ove godine napravili su deset bunara, nijedan plići od sto metara. Tako je od četiri inženjera na početku, firma narasla na 14 stalno zaposlenih i sa strane još u proseku osam do deset varilaca, elektro-instalatera, zidara, mesečno.

Zvuči ogromno da za bunar od 300 metara treba platiti oko 90 hiljada evra, ali zarada je, po Lazićevim rečima, petnaest do dvadeset odsto u idealnim uslovima. „I ne interesuju nas besni automobili, zasad samo ulaganje u opremu i ljudstvo“, kaže Vladimir i objašnjava da beli trag od sata na preplanuloj ruci nije zaradio na letovanju, jer za tri godine sunce ga je okrznulo tek šest dana u Čanju. Pocrneo je za volanom, njegovim radnim mestom. Ide da ugovori posao, obilazi radnike, nabavlja im hranu, vodi računa gde će oni spavati...

„Ne mogu da im dam po petsto dinara da kupe da jedu, jer majstor ko majstor potroši sve na piće, pa gladan, umoran i pripit može da napravi lom i prouzrokuje povrede na radu sebi i drugima. Mada, moji radnici su veoma odgovorni. Bilo je trenutaka kad firma nije imala novca, pa smo pozajmljivali jer je imperativ bio da radnici budu isplaćeni na vreme. Tada smo ispoštovali mi njih, danas poštuju oni nas“, kaže. Ode na teren, pa ne može biti miran, čačne ovde, zavuče se onde i ide kući ženi koja se hvata za glavu: “Čime sad da ti operem te fleke?!“ Odbrana glasi: „Pa kako da se ne isflekam, kad majstor Mile čim otvori kantu sa uljem sav se zamaže, a dovoljno je samo da se pozdravim s njim i dolazim kući prljav i uflekan“.

Fleke su naravno najmanji problem, svaki reklamni blok nudi bar tri leka za njih. Ali nema reklame koja pomaže u rešavanju problema dužnika.

„Još nisam naplatio neke poslove iz 2006. godine. Savetuju mi da ih tužim, ali kako kad najviše radim sa državom, opštinama, jednom im se zamerim i zatvorio sam vrata za sve poslove sutra. Dešava se da dobijemo posao, pa svi fini i ljubazni dok se ne odradi, a onda kreću da se bune, skidaju cenu, na kraju nude kompenzaciju, neki ugalj, gvožđe, šljunak, blokove, uglavnom nešto što ni sami nisu uspeli da prodaju. I ja šta ću, kad vidim da od para nema ništa, uzmem to, da se koliko-toliko pokrijem“, priča o problemima poslovanja.

Ali mu ipak prija da bude suvlasnik. Profa, kako zove oca, mu je jednom rekao: „Morao sam da vam osnujem firmu, jer vi ne biste mogli da podnesete nekog iznad sebe“. I zavide mu, kažu - ti si gazda, šta te briga. „A ja nemam ni praznike, ni vikende, za Novu godinu smo bili na gradilištu do osam uveče. Pa opet kad sam slobodan tri dana ja izmišljam sebi posao, ne mogu biti miran“. Jer Vladimir i Branimir su rešili da dok su mladi i dok mogu da zapnu daju sve od sebe, a onda će neko drugi da radi za njih – „da svima bude dobro, a nama najbolje“

KO JE VLADIMIR LAZIĆ ?

- Rođen u Požarevcu 13.08.1977

- Rudarsko-gdeološki fakultet završio 2006.godine

- Oženjen, otac troje dece

- Sa bratom Branimorom 2006.osnovao preduzeće Hidrogeocentar

- Profesionalni fudbaler do 19.godina

poziv na pretplatu na - www.emportal.rs