Tijana Milošević, prva violina Beogradske filharmonije - Zoranu sam se dopala, ali sam ja njega zaprosila

(Tijana i Aljoša)

Dvehiljadite sam svirala s najboljim violinistom sveta Isakom Perlmanom na master klasu profesorke Doroti Dilej. On je jedan veseli, duhoviti okrugli čikica koji stalno zbija šale. Rekao mi je tada: "Mlada damo, odavno nisam čuo takvu rajsku muziku. Hvala vam što svirate sa nama". Jedva sam uspela da pogodim vrata dvorane u kojoj se koncert održavao, počinje ispovest za "Blic nedelje" Tijana Milošević, koncert-majstor i prva violina Beogradske filharmonije.

Gordana

To je bila prilika da posetim sestru Gordanu, koja je, kad je počelo bombardovanje Srbije, kao službenica Američke ambasade u Beogradu iskoristila mogućnost da se preseli sa porodicom u Njujork. Bila je to bolna životna odluka za nju jer je u jednom momentu ostavila prijatelje, familiju i navike i krenula iz početka u inostranstvu. Njujork je za mene bio arhitektonski i kulturološki šok jer mi je falilo nebo kada bih podigla glavu i ugledala oblakodere oko sebe. Bila sam fascinirana kada sam upoznala Glena Diktera, koncert-majstora Njujorške filharmonije, koji mi je uvek bio uzor u muziciranju. Nabavila sam preko zajedničke prijateljice broj telefona Stefana Milenkovića, koji je kao asistent najpoznatije profesorke violine na svetu Doroti Dilej radio s klincima na prestižnoj muzičkoj školi "Džulijard". Proveo me je malo po gradu upoznao s profesorkom Dilej.

Džulijard

Godinu dana sam dolazila u Njujork na privatne časove kod nje i radila u Beogradskoj filharmoniji. Dobila sam školarinu za letnji kamp u Aspenu od šest hiljada dolara. Tamo sam na muzičkom festivalu svirala s virtouzima kao što je Džošua Bel. Posle toga mi je sestra odradila svu dokumentaciju za prijemni za "Džulijard", ali se profesorka Dilej razbolela i umrla. Sve bi propalo da me koleginica Ana Milosavljević iz "Menis" muzičke škole u Njujorku nije upoznala s profesorom Kaplanom. On me je čuo dva puta kako sviram i odmah me primio u svoju klasu na "Džulijardu" gde mi je obezbedio američku stipendiju od 12.000 dolara koja je pokrila moje školovanje i stanovanje u Njujorku.

Deda Junus

Još pre nego što sam se rodila bila sam neshvatljivo nestrpljiva. Nisam mogla da sačekam regularni termin u aprilu 1978. godine, već sam dala uzbunu mami mesec dana ranije. Bilo mi je dosadno u maminom stomaku i želela sam što pre da upoznam šareni svet. Svi znaju mog oca klarinetistu Božidara– Bokija Miloševića, dok je mama bila službenik Državne bezbednosti. Upoznali su se u KUD-u Abrašević gde je mama učila ples i svirala klavir, a tata vodio orkestar. Venčali su se 1974. godine. Moj deda po maminoj strani je crnogorski pesnik Junus Međedović rodom iz Bijelog Polja. Bio je upravnik pozorišta na Cetinju i u Podgorici sve dok se nije preselio u Beograd gde je do kraja života pisao pesme. Imam mlađu sestru Kseniju koja je rođena 1982. godine. Srećna sam što moj otac ima decu i iz prvog braka, pa imam i stariju sestru Gordanu koja sada živi u Njujorku i starijeg brata Milana u Vankuveru.

Radoznala

Čim sam prohodala počela sam da skraćujem život svojim roditeljima. Na porodičnom letovanju u Bečićima išla sam od suncobrana do suncobrana po plaži i pitala zgranute ljude šta imaju za jelo. Moji roditelji su išli za mnom i uz kiseli osmeh objašnjavali svima da nisam gladna nego radoznala. U hotelu "Beograd", koji je bio u vlasništvu MUP-a, tata je svirao a mama provodila vreme u društvu koleginica s posla. Taj familijarni sklad poremetila je moja odluka da sama ušetam u hotel, zatim u sobu neke Nemice koja je zbunjena počela da se igra sa mnom. Pustila me je da joj preturam po torbi u kojoj je stajala šminka, sve očekujući da će neko stariji doći po mene. Posle nekoliko sati nju je uhvatila panika, baš kao i većinu ljudi iz hotela koje su moji roditelji mobilisali u potrazi za mnom. Prevrnuli su svaki kamičak na plaži i sve kafiće do Rafailovića. Pun hotel tajnih agenata nije mogao da me nađe pola dana. Na kraju je nesretna Nemica na lošem engleskom jedva ubedila moje roditelje da me nije kidnapovala. Smirili su se tek kada me je pregledao hotelski lekar.

Prvi javni čas

U osnovnu muzičku školu me je upisao tata kada sam imala samo četiri godine. Deda Junus je pokušavao da me nauči sva slova kako bih mogla da pratim nastavu, ali sam se opirala tome i besomučno bola šestarom drugare u razredu sve dok nisam napunila pet godina. Bender Ivan me je zapamtio za ceo život jer je sedeo ispred mene. Svi su bili stariji četiri godine od mene pa su me tolerisali kao detence. U svečanoj sali muzičke škole "Stanković" sam svirala javni čas pre nego što sam krenula u osnovnu školu. Sa šest godina sam na violini odsvirala kompoziciju "Mali meca" koja ima četiri tona. Svi su se smejali i glasno aplaudirali. Šest godina sam bila u klasi profesora Mikija Sretenovića i mnogo zavolela violinu. Tata je dolazio na moje časove nekada direktno po povratku sa službenog puta, pa se dešavalo da je dremao dok sam svirala. Želeo je da me njegovo prisustvo učini samouverenom i da prati kako savladavam osetljiv instrument kao što je violina. U školi "Dr Vojislav Vučković" bila sam u klasi Duška Kostića koji me je naučio tehničkim i zanatskim obrascima muziciranja koji su mi od koristi celog života.

Matora klinka

Kako sam istovremeno završila srednju muzičku i osnovnu školu, u maju 1985. spremala sam se za proslavu male i velike mature koje su se dogodile u razmaku od nedelju dana. Uvek sam imala problem sa pripadanjem nekom društvu jer sam za osnovce bila "matora" a za srednjoškolce "klinka". Ni za jedne ni za druge nisam mogla da kažem da su moje društvo. Uz to sam u trinaestoj godini imala osamdeset kilograma i ogromnu afro frizuru. Bila sam rukometni golman u školskoj ekipi, slušala Kalt i Ekatarinu Veliku i plašila se matematike, fizike i hemije. Nisam bila šmizla. Nikada nisam oprostila roditeljima što me nisu pustili da idem sa društvom iz srednje škole na koncert Džipsi Kingsa. Plakala sam.

Akademija

Bila sam najmlađa na prijemnom ispitu Muzičke akademije u Beogradu na odseku za violinu. Uslov da upišem Akademiju sa 14 godina bilo je polaganje diferencijalnih ispita iz opšte kulture, psihologije i književnosti. Bila sam prva na listi za upis, što je moje roditelje učinilo mnogo ponosnim. Profesor Dejan Mihajlović i profesorka Iskra Pečvari, koji su me vodili kroz studije, bili su i meni i svim mojim kolegama sa klase kao druga porodica. Bili su strogi, terali nas da vežbamo bez prestanka ali su uspeli da nas "izvuku" iz turobne svakidašnjice devedesetih godina.

"Sektaši"

Marija Špengler, Marko Josifovski, Ivana Gajić, Jasna Maksimović, Matija Marinković, Nemanja Radulović, Oliver Dizdarević, Milan Milisavljević su ljudi koji su se ostvarili kao vrhunski instrumentalisti ili cenjeni predavači u oblasti muzičke kulture u svetu. Bili smo obuzeti zdravom konkurencijom koja je stvarala kvalitet. Osim povremenih kućnih zabava i kolektivnog gledanja filmova na video kasetama, nije bilo druge zabave na našoj klasi. Čak su nas ostali studenti sa Akademije prozvali sektašima jer smo non-stop bili zajedno, vežbali i razgovarali o muzici. Osvajala sam nagrade na takmičenjima iako mi je bilo teško da sviram Baha ili Bramsa po akademskim formalnim načelima koji su bili prihvaćeni od članova žirija. Uvek sam imala potrebu da dela velikih majstora sviram po sopstvenom doživljaju, što mi je u kasnijoj koncertnoj karijeri otvorilo mnoga vrata.

Koncert-majstor

Pred kraj 1998. Beogradska filharmonija je raspisala konkurs za koncert-majstora. Direktorka Branka Cvejić me je pozvala na razgovor jer sam paralelno sa studijama već dve godine svirala u Filharmoniji kao paušalac. Predložila mi je da izađem na audiciju bez obzira što mi je na Akademiji ostalo nekoliko ispita do diplome. Na kućnom savetu kojim je u kriznim situacijama predsedavao tata Boki "odobren" mi je taj poduhvat. Posle dve nedelje sam sviranjem oduševila koncertnu komisiju i postala najmlađi koncert-majstor u istoriji Beogradske filharmonije uz uslov da diplomiram za tri meseca, koliko mi je trajao probni rad. Učila sam istoriju muzike noć i dan da bih završila Akademiju.

Haos u Njujorku

Na "Džulijardu" sam potpuno očvrsla. Osim sviranja su nas učili pedagogiji, psihologiji, terali nas da čitamo različitu literaturu. Početak studija u Njujorku zapamtila sam po rušenju kula bliznakinja Svetskog trgovinskog centra. Nekoliko nedelja posle mog dolaska u Njujork, na početku studija, probudila sam se i zatekla zeta, Gordaninog muža, kako na televiziji gleda snimak prvog udara aviona u zgradu Svetskog trgovinskog centra. Pitala sam ga "Koji film gledaš" na šta mi nje on odgovorio "Nije film, to se zaista dogodilo pre petnaest minuta". Ljudi su ulicom tumarali kroz prašinu kao muve bez glave. Nastao je haos. Posle udara drugog aviona strašan smrad se širio centrom Njujorka i narednih dana se pronela vest da će sledeći udar terorista biti raspršivanje hemijskog otrova u vidu belog praha u metrou. Ljudi su s nepoverenjem danima gledali jedni u druge u njujorškom metrou. Neretko mi se dešavalo da zure u moj kofer s violinom pa sam bila prinuđena da im objašnjavam da sam muzičarka. Moja sestra Gordana je mesec dana pre terorističkog napada išla na posao u jednu od bliznakinja Svetskog trgovinskog centra. Sreća te je promenila posao, ali tog 11. septembra 2001. bila je potpuno utučena jer su u ruševinama zgrada život izgubili neki od njenih prijatelja i kolega.

Provod uz sambu

Jednom prilikom sam u jednom njujorškom klubu sa kolegama iz "Džulijarda" igrals sambu i marengo. Posle trećeg sata nisam mogla da uhvatim vazduh a oko mene su žene na visokim štiklama sa raznobojnim koktelima u rukama plesale do jutra. Posle tog urnebesnog provoda shvatila sam da je uvek srce ono koje igra, a ne noge.

Smrt majke

Mama mi je umrla mesec dana pre nego što sam diplomirala na "Džulijardu". Poslednji put sam je videla na svom rođendanu u martu 2001. i otac me je molio da odem i usredsredim se na obaveze oko velikog koncerta koji je trebao da bude kruna mog muzičkog obrazovanja. Bilo mi je jako teško da ga poslušam i ne dođem u Beograd početkom aprila, kada je mamu bolest savladala zauvek. Moj otac se bojao da ću ostati u Beogradu i da se neću vratiti u Njujork nikada. U maju sam vrhunski odsvirala koncert i diplomirala i znala sam da bi moja mama bila jako ponosna na mene. Posle završnog koncerta na "Džulijardu" non-stop sam mislila na mamu.

Izlet u pop

Nikada se neću pomiriti s činjenicom da dvadeset sekundi solo muziciranja u pop pesmi koja nas je predstavljala na takmičenju za Pesmu Evrovizije u Instanbulu može da me dovede u epicentar medijskog interesovanja pre nego sve što sam do tada odsvirala i postigla u životu. U Instanbulu sam bila zadivljena sudarom kultura u jednom gradu. Tamo mirišu ćevapi na velikim bazarima i istovremeno moderni automobili blokiraju ulice. Čuju se sevdalinke i tehno hitovi. Obezbeđenje nas je pratilo i u toalet, a zbog scenske šminke koja je bila obavezna na svim probama lice mi se potpuno osulo.

Zoran i Aljoša

Sa Zoranom sam se upoznala u Atini kada je Beogradska filharmonija svirala u okviru priprema za Olimpijske igre 2004. godine. On je perkusionista i živeo je u Atini. Pre toga me je video u avionu sa ostalim filharmoničarima. Puno sam mu se dopala, ali sam ja njega zaprosila. Imamo sina Aljošu koji ima dve i po godine i u februaru ćemo dobiti još jednog sina. Zoran ima sina iz prvog braka, pa ga stalno zafrkavam da pravi samo sinove. Najviše volimo da provodimo vreme u našem plažnom baru na malom ostrvcu ispod Krfa, na obali Jonskog mora.

Lična karta

Tijana Milošević je rođena 1978. godine u Beogradu. Diplomirala je violinu sa 18 godina na Muzičkoj akademiji u Beogradu. Istovremeno je postala najmlađi koncert-majstor u istoriji Beogradske filharmonije. Magistrirala je na prestižnoj muzičkoj školi "Džulijard" u Njujorku i svirala sa najznačajnijim violinistima sveta. Udata je za Zorana, ima sina Aljošu.

(Napomena:tekst je u potpunosti preuzet uz lista "Blic" od 11.10.09.)