Zoran Cvijanović, glumac - Na filmu posao za hiljade ljudi

(Zoran Cvijanović)

Prvi celovečernji animirani film u domaćoj produkciji "Edit i ja" i najskuplja ratna drama srpske kinematografije "Sveti Georgije ubiva aždahu" pokazuju veštine, kreativne potencijale i produkcione standarde filmskih radnika u Srbiji koji su poredivi s aktuelnim svetskim kinematografskim dometima. Svetu smo ponudili naš katalog vrhunskih kinematografskih profesionalaca – kaže glumac i producent Zoran Cvijanović čija je producentska kuća "Jodi" delom producirala filmove "Edit i ja" i "Sveti Georgije ubiva aždahu".

Film "Edit i ja" je nesvakidašnji umetnički koncept lišen umišljaja o bilo kakvoj ekonomskoj isplativosti. Aleksa Gajić je ostavio karijeru cenjenog strip crtača u Francuskoj i uložio sebe i energiju i znanje svojih prijatelja u neizvesnu kinematografsku avanturu. Svojom odvažnošću ubedio nas je da ljudi u Srbiji treba da vide kako će Beograd izgledati 2074. godine.

Šta je za vas kao producenta filma "Edit i ja" predstavljalo najveće iskušenje u vreme njegovog nastajanja?

– Situacija u kojoj dvadeset ljudi za jedan dan nacrta dvadeset sekundi filma je bila šokantna za sve nas iz produkcije. Aleksa je predvodio svoj kreativni tim dok smo se mi dovijali sa konstantnim finansijskim gubicima. Od 2001. godine kada smo snimili film "Munje" naša producentska kuća je učestvovala i pomogla snimanje deset igranih filmova, tako da smo mogli da dozvolimo sebi luksuz da u vreme nastajanja "Edit i ja" tri godine nemamo nikakvih prihoda. Veliku pomoć su nam pružili Filmski centar Srbije i Ministarstvo za kulturu premijom koju su nam dodelili za snimanje dugometražnog filma i, na kraju, Sekretarijat za kulturu grada Beograda. Iza pionirskog poduhvata, Beogradu je ostao moderni studio sa dvadeset obučenih profesionalaca koji mogu da stvore dugometražni animirani film po svetskim standardima.

Koliko su tačne priče o dugovima producenata prema ekipi filma "Sveti Georgije ubiva aždahu"?

– Film je rađen petnaest nedelja u rasponu meteoroloških uslova od žege na Deliblatskoj peščari do oštre zime na jalovištu rudnika Omarska. Svi koji su učestvovali u snimanju filma "Sveti Georgije ubiva aždahu" bili su svesni da nikada niko pre toga ništa slično nije pokušao u Srbiji. Pred kraj snimanja nas nekoliko producenata se našlo u dilemi: da li da ljudima isplati i poslednji deo honorara ili završi film. Prijateljski smo se dogovorili s ljudima kojima dugujemo da ne zaustavljamo realizaciju ogromnog filmskog poduhvata zbog jedne ili eventualno dve rate honorara. Od 1.200 ljudi koji su učestvovali u stvaranju filma, zbog iscrpljenosti je njih nekoliko želelo da reši svoja potraživanja mimo dogovora. Iza ovog filma stoje producenti Srđan Dragojević, Duško Kovačević, Milko Josifov, Biljana Prvanović i ja. Mi smo ljudi od integriteta. U našim biografijama niko neće naći situaciju u kojoj smo bilo kome išta ostali dužni. Od Ministarstva kulture smo dobili sredstva za realizaciju trećine filma, a mediji su prenosili da smo mi prvo obezbedili sebe, pa tek onda razmišljali o produkciji. To su gluposti. Naš budžet i dugovi su precizno dokumentovani, jer smo od fonda Euroimaž osim para dobili i revizora koji je kontrolisao sva ulaganja u film u pola dinara. Sva dokumentacija o utrošenim sredstvima za snimanje filma u kojem je tačno upisana cena pravljenja svakog rekvizita nalazi se već godinu dana u Ministarstvu kulture. Od prodaje prava za distribuciju filma po svetu uskoro ćemo da svima izmirimo dugove.

Bilo je i nedoumica oko kandidature filma "Sveti Georgije ubiva aždahu" za nagradu "Oskar" van engleskog govornog područja…

– To je ujdurma koja najbolje slika granicu nepodnošljivosti življenja u Srbiji. Važnije je šta trojica misle od vrednosti nečijeg dela. Dvojica "pametnih" kažu za najveći projekat u istoriji srpske kinematografije da je bez veze. Dokaz da je u Srbiji sve moguće.

Šta se događa sa Zakonom o kinematografiji?

– Taj zakon je napisan još u vreme dok je ministar za kulturu bio Branislav Lečić. Razumem da je tada bilo važnijih zakona za usvajanje posle kraha Miloševićeve diktature. Razdvojili smo deo zakona oko poreskih olakšica koji pripada fiskalnoj politici i do dan-danas nije bilo inicijative da on uđe skupštinsku proceduru. Rumuniji je Zakon o kinematografiji kroz olakšice za strane producente doneo pola milijarde evra godišnje. Ako nekom treba taj novac u Srbiji, neka usvoji sličan zakon. Možda bude i posla za dvesta hiljada ljudi.

Koliko je "Mile" u Srbiji 2009. godine svestan povoljnosti i obaveza koje sa sobom nose standardi življenja u Evropskoj uniji?

– "Mile" je zamišljen kao karakter koji se na putovanju od Radovana Trećeg prema Homeru Simpsonu zaglavio na čuburskoj adresi. Čini mi se da je Miletu sada prihvatljiviji zdraviji i bolji ambijent u kojem živimo i podižemo našu decu uprkos mentalitetu koji odbija svaku promenu, makar ona bila i nabolje. Moramo da odbacimo tu obaveznu negaciju. Da nećemo, ne želimo, ne možemo, zabranjujemo.

Savetnik Božidara Đelića

Ulogu savetnika za zaštitu životne sredine i održivi razvoj Božidara Đelića, potpredsednika Vlade Republike Srbije, za šta više ne primam novčanu nadoknadu, prihvatio sam kao društveno-korisni rad jer je moja majka bila socijalni radnik, pa su pitanja poboljšanja društvenih uslova uvek bila prisutna u našoj kući. Moja namera je bila da kapitalizujem svoju popularnost kao glumca kod ljudi kroz afirmaciju ideje da ako svaki dan učinimo nešto konkretno za našu zemlju, da će za pet godina ona biti mnogo bolje mesto za život. Moja uloga je bila da komunikaciju između političara i građana učinim komotnijom. Upoznao sam kompetentne ljude u oblasti zaštite životne sredine na svetskom nivou. Za dve godine smo dovršili strategiju i akcioni plan održivog razvoja na primeran način. Fabrika za reciklažu elektronskog otpada u Višnjici, fabrika za reciklažu gume u Sirigu, postrojenja za preradu drvenog otpada u Bajinoj Bašti postoje i počinju da rade, ali nedostaju uredbe koje će regulisati takse na posebne tokove otpada kako bi reciklaža postala profitabilan posao.

(Napomena: tekst je u potpunosti preuzet iz lista "Blic" od 11.10.09.)