Samo 10% istrošenog auto-ulja se reciklira - proizvođač može da obezbedi kontejnere i uništenje ulja ili će to prepustiti državi

Mnogi vozači, budući da nemaju automobil koji zahteva usluge ovlašćenog servisa, kola poveravaju auto-mehaničaru iz kraja, komšiji s kojim su se tokom godina već sprijateljili. Mogu biti gotovo sigurni da korišćena ulja iz njihovih vozila dobri stari majstor izliva na prvu livadu ili u najbližu reku, gde god nema svedoka. Pozamašan deo automobilskog ulja, doduše, barem će biti opet iskorišćen kao gorivo u privatnim kotlarnicama, ali loženje upotrebljenog motornog ulja koje nije rerafinirano u posebnom pogonu najbolji je način da se izuzetno otrovni teški metali razveju svuda po vazduhu, koji je ionako znatno zagađen isparenjima iz vozila. Tako nas automobili truju dvaput – prvo parom iz auspuha i, potom, otpadom iz motora kada ga serviseri bace na "deponiju", u koju se pretvorila naša životna sredina.

Pogon u kojem se auto-ulja mogu preraditi za ponovnu upotrebu postoji samo u "Rafineriji Beograd", gde kažu da se od 70.000 tona te tečnosti koliko godišnje potroše srpska drumska vozila obradi možda svega 10%. Sudeći po pretpostavkama Ministarstva životne sredine i prostornog planiranja, mnogo manje se odveze preko granice u postrojenja za bezbedno uništavanje opasnog otpada.

Klijenti "Rafinerije Beograd" i firmi koje upravljaju ovom vrstom opasnog otpada za sada su samo veliki uvoznici auto-ulja i javna saobraćajna preduzeća. U nezvaničnom razgovoru sa jednim od tih uvoznika ispostavlja se da oni zapravo preuzimaju korišćena ulja ako im kupci na veliko to zatraže. Ako kupac nije zabrinut za životnu sredinu, pa – šteta, nikom ništa. Pojedini uvoznici, ipak, insistiraju da im kupci vraćaju automobilska ulja, ali opet samo ako su kupili veće količine, objašnjava vlasnik jednog od većih beogradskih auto-servisa.

Proizvođačima i uvoznicima automobilskog ulja problem je i što se, kako objašnjava Vladimir Radovanović iz "Ekotanka", firme za upravljanje opasnim otpadom, samo jedan deo ulja može preraditi u "Rafineriji", dok ostatak mora privremeno da se uskladišti i na kraju transportuje u inostranstvo. Samo prevoz do destinacija u zemlji i zbrinjavanje ili prerada na tom mestu nisu nimalo jeftini. Još skuplje je nepreradiv talog u specifičnim kontejnerima i po naročitim bezbednosnim procedurama voziti u Austriju ili Nemačku, gde su nama najbliži pogoni za uništenje opasnog otpada.

Bez obzira na troškove, Zakon o upravljanju otpadom, usvojen letos, obavezuje proizvođače i uvoznike da preuzimaju opasan otpad posle upotrebe i predaju ga ovlašćenom licu da njime upravlja. Kako treba da funkcioniše taj tok propisaće pravilnik o otpadnim uljima koji priprema ministarstvo. Svaki proizvođač ili uvoznik moći će da odluči da li će sam da obezbedi kontejnere, prevoz, skladištenje i uništenje svog ulja ili će to prepustiti sistemu koji će uspostaviti država. Ali, ako ostavi svoj otpad državi, moraće da plati godišnjim nadoknadama Fondu za zaštitu životne sredine, objašnjava Aleksandar Vesić, pomoćnik ministra.

– Visina nadoknade zavisiće od količine ulja koju firma proizvede ili uveze. Oni će tu količinu morati, prvi put do sada, da prijave 31. marta, da bi zatim postali obavezni da prijavu podnose na kraju svake godine. Nadoknade će biti toliko visoke da će im se više isplatiti da sami uspostave sistem preuzimanja i transporta svog otpada. Ako se sami postaraju za njega, naravno, biće oslobođeni uplata u fond – kaže Vesić.

Država će morati da se potrudi i da popiše sve servise i pumpe kako bi znala gde sve treba da budu raspoređeni kontejneri za prihvat ulja. Svojevremeno je Agencija za reciklažu pripremila projekat da se takav popis napravi na teritoriji beogradske opštine Rakovica, ali čak ni to nije završeno. I dalje se čeka gradnja postrojenja za uništavanje opasnog otpada, bez kojeg će država, tj. svi građani, plaćati skupi transport u Austriju ili Nemačku.

(Napomena: tekst je u potpunosti preuzet iz lista "Politika" od 20.10.09)