Tanak konac za kamate - fabrika sinetičkih prediva "Dunav" iz Grocke bira strateškog partnera

Ne pitajte kako izdržavamo. Ovo što mi radimo više je dovijanje i puko preživljavanje, nego nekakva ekonomija, sve u nadi da će nam koliko sutra biti bolje, počinje neveselu priču prvi čovek fabrike poliamidnih i poliesterskih sintetičkih prediva "Dunav" u Grockoj Petar Stojanović. Ali, iz njegovih reči da se naslutiti da preduzeće koje on vodi ima solidnu tržišnu perspektivu.

Fabrika sa svega 115 radnika, od kojih je desetak višak (u režiji i administraciji), proizvešće ove godine robu vrednu oko 4 mil EUR. To je 60% manje nego prošle godine. Od te količine 60% ide kupcima u Rusiji, Ukrajini, Grčkoj, Austriji, Italiji i Nemačkoj. Predivo se prodaje po istoj ceni koju postižu Nemci ili Italijani, jer je istog kvaliteta.

Pa šta je problem, pitamo Stojanovića, predsednika Upravnog odbora, koji je čelni čovek fabrike još od 1986. godine.

– Muka je što nikada nismo imali vlastita obrtna sredstva. Pa ni sada. Zajmimo se kod banaka, a to puno košta – kaže Stojanović. – Koliko? Shvatićete ako vam kažem da je mesečna vrednost proizvodnje oko 400.000, a za servisiranje kredita plaćamo oko 120.000 EUR. Sve što zaradimo, ode za kamate i dug. I tu, bar za sada, nema spasa.

Gde vidi rešenje?

Iako fabrika zdravstvenom i PIO fondu ne duguje ni dinar, ostale obaveze prema državi, odnosno njenim javnim preduzećima i fondovima iznose oko milion ERU. Prema utanačenom programu oporavka, državi se nudi da od "Dunava" za toliki dug uzme 40% akcija preduzeća. O tome se, kaže Stojanović, dugo razgovaralo sa ljudima iz Ministarstva ekonomije i, po njemu, postoje veliki izgledi da im se olakša taj teret obaveza.

Sledeći korak je izbor jakog strateškog partnera. Od njega se očekuje da fabriku finansijski konsoliduje, da je tehnološki osavremeni, proširi asortiman i otvori joj vrata evropskog tržišta. Po Stojanovićevim rečima, dosadašnji pregovori sa nemačkim partnerom veoma dobro napreduju, ali za neke konkretnije poteze potrebno je najmanje sedam do osam meseci.

A šta dotle?

– Čistićemo svoje dvorište. Broj zaposlenih i njihovu produktivnost moramo dovesti na nivo i standard koji važi u Evropi. Dakle, maksimalno 105 zaposlenih, a svaki od njih mora da ostvari dohodak ne manji od 50.000 EUR godišnje. I mi to možemo. Čak i sa sadašnjim platama od 22.000 dinara u proseku, koje čine tek 12% ukupnog prihoda. Malo? Mnogo? Kako za koga, ali mi više nemamo – kaže Stojanović vajkajući se što je država gotovo zatrla domaću tekstilnu sirovinsku bazu, olako je prepuštajući nekakvoj svemogućoj tržišnoj utakmici posle dugih sankcija. Zbog toga, kaže, ne možemo s našim tekstilom, pa ni predivom, koje njegova fabrika pravi, u EU i susedne zemlje bez carine (CEFTA), jer nemamo potvrdu da je roba domaćeg porekla (EURO1).

Za Stojanovića i njegovu fabriku biće prava sreća, veća nego sve vizne olakšice, ako uskoro dođe do odmrzavanja Sporazuma o saradnji i pridruživanju sa EU, jer u tom slučaju niko nam neće tražiti razne potvrde ili nas ucenjivati da za visinu carine snižavamo cene.

Cena strujnog udara

Na sve poslovne nevolje ovih dana se "Dunavu" natovarila još jedna – zbog iznenadnog strujnog udara prošlog vikenda iz proizvodnje je "ispalo" šest najsavremenijih mašina ili polovina proizvodnog kapaciteta.

"Šlogirali" su se kompjuteri koji njima upravljaju. Sada čekaju švajcarske stručnjake ne bi li ponovo instalirali softver i pokrenuli proizvodnju. Stojanović se veoma sekira zbog tog "ispada", jer će zakasniti veoma vredne isporuke stranim kupcima.

Na pitanje da li je fabrika osigurana i od takvih rizika, naš sagovornik potvrdno odgovara, ali moralnu štetu zbog zakašnjenja u otpremanju robe niko, kaže, ne može da mu plati. Kako stranom kupcu da objasni da kod nas ni struja nije ujednačenog kvaliteta ili da nemamo odgovarajuće transformatore.

(Napomena: tekst je u potpunosti preuzet iz lista "Politika" od 14.11.09.)