Ljubiša Tumbaković, proslavljeni fudbalski trener, na privremenom radu u Kini – kineske suze za kraj

Proizvodni kapaciteti Kine pokrivaju pola sveta, uključujući i potrebe njihovog tržišta, pa im je bezmalo nemoguće prodati našu robu. Drugim rečima, skoro da nema toga što se u Srbiji može proizvesti, a da se to ne pravi u Kini brže, višestruko jeftinije i u mnogo većim količinama. Zato je svaki pojedinačni uspeh bilo kog Srbina u Kini više od uspeha, s obzirom na to da u datim uslovima a priori formira od svog imena brend u nedostatku ostalih ovdašnjih brendova. Karijera Ljubiše Tumbakovića deluje kao šematski prikaz te postavke: prema rečima koje je zabeležio Milan Vuković, Tumbina kineska odiseja okončana je tako što su mu poslodavci poklonili vlastite suze za kraj

Slučaj Ljubiše Tumbakovića na poseban način ističe nepredvidivost koju kreira fudbalska igra, a ne tiče se samo mogućnosti da u modernom fudbalu svako može da pobedi svakoga. S oreolom najtrofejnijeg stručnjaka u istoriji Partizana, i to u vreme dok je taj status još donosio privilegije, na štitu osvojenih šest titula i tri nacionalna kupa krenuo je putem internacionalne karijere. I dok su manje daroviti i slabije kotirani izdanci njegovog esnafa angažman pronalazili u tada prihvatljivijim okruženjima, Tumbaković je sticajem okolnosti otišao na kraj sveta.

Podsećanja radi, Tumba je prvu priliku da radi u unostranstvu dobio u atinskom AEK-u. Usledio je povratak u Humsku, a pošto se drugi, možda i poslednji put oprostio od Partizana, otišao je u Saudijsku Arabiju. Odatle u Kinu, gde se zadržao šest godina...

S namerom da nam u rubrici „Stvari lagane“ pojasni kako se odlučio da prihvati skoro pa asketski način života u državi udaljenoj 10.000 kilomatara od, kako kaže, njegovog Beograda, pozvali smo ga i dogovorili se da se vidimo u restoranu Makao. Svakako da nam je bila namera da ga taj ambijent dodatno stimuliše pri opservaciji delikatnih životnih prilika, sadržanih u odgovoru na pitanje šta mu je boravak u Kini dao, a šta oduzeo.

- Poslednje mesto na planeti koje sam očekivao u karijeri bila je Kina. Ali u životu ne može da bude sve kako planiraš. Posle odlaska iz Partizana 2002. godine, svesno sam napravio pauzu od šest meseci. Zatim sam dogovorio angažman u Saudijskoj Arabiji. Tog trenutka, međutim, život u Rijadu bio je pakao. Svaki dan nova mora, malo-malo pa eksplozija ili pucnjava. Jedva sam čekao da se pojavi neka opcija za odlazak... Kada je iskrsla mogućnost da odem u Kinu, prihvatio sam njihov poziv istog trenutka. Nisam razmišljao gde idem, već samo da napustim Saudijsku Arabiju – pojašnjava Tumbaković prilike koje su ga nagnale na „markopolovski“ put.

Inače za sebe kaže da nije osoba koja bitna dešavanja prepušta slučaju. Ipak, uz sve dogovore obavljene u Beogradu, otišao je u nepoznato. Šandong, klub koji ga je angažovao u vlasništvu je izuzetno moćne kompanije, čija je primarna delatnost energetika. Zaposlenih ima 200.000...

- Prvo sam se informisao o sportskom momentu. Imao sam i neko predznanje o načinu života u Kini, dobijao sam informacije od kolega koje su već radili tamo, a i pročitao sam ozbiljnu literaturu... Nisam imao problem u smislu da li ću ostvariti rezultat. Postojala je nedoumica kako ću se snaći u zemlji gde ima toliko ljudi, da li u svom tom haosu može da se stvori red, rad i disciplina. Ispostavilo se da sam se plašio bez razloga. Pri tom, Šandong je želeo da me dovede još 2000. godine, ali sam ih glatko odbio. Doduše, poveo sam na razgovor Zeku (Žarka Zečevića, prim. aut.), koji je vičniji tim stvarima, da bi im kulturno objasnio kako Partizan nema nameru da me pusti. Posle šest godina provedenih tamo, pošteno rečeno, sad mi je krivo što nisam odmah pristao.

Novi poslodavci trudili su se da budućem treneru organizuju impozantan doček , što u Evropi nije baš uvek slučaj. Zato Tumbaković dobro pamti trenutke s aerodroma u Pekingu i utiske po dolasku u višemilionski Džinan.

- Iznenadio sam se u prvom trenutku kada sam video da me na aerodromu u Pekingu čeka grupa novinara iz mog grada, koji je letom udaljen 45 minuta. Ljudi iz kluba su po tradiciji pripremili cveće, iako je u pitanju muškarac. Onda sam se iznenadio i u Džinanu, jer je aerodrom na koji smo sleteli izgledao neugledno. Da se ne naljute oni iz Tivta, ali reklo bi se da je njihov aerodrom maltene isti kao taj kineski, iako Džinan ima sedam miliona stanovnika. Nedugo zatim čuo sam da se gradi novi aerodrom, koji sada izgleda fenomenalno.

Nije stigao ni da se raspakuje, a već je video da se najmnogoljudnija zemlja na svetu iz korena promenila u odnosu na period kada je prvi put bio u Kini.

- S Partizanom sam bio na turneji 1997. godine, a Kina je od tad pa do 2004. doživela ogromnu ekspanziju. Ostalo mi je u sećanju da su te 1997. svi vozili bicikle, bilo ih je na hiljade na ulicama, a i odeća im je bila drugačija. Sedam godina kasnije, dočekali su me automobili i sezonska garderoba na Kinezima… Doduše, malo su prešareni, valjda su željni raznih boja pošto su kroz istoriju bili „uniformisani“, ali će vremenom formirati i ukus za odevanje.

Bez obzira na to da li je Tumbaković znao šta ga čeka ili nije, uprava Šandonga tačno je znala koga dovodi i šta se od njega očekuje.

- Kinezima nijedna informacija nije strana. Grešimo kad tako razmišljamo, iako je istina da ljudi koji upravljaju klubovima nisu iz sporta, već na funkcije dolaze političkim kanalima. U Kini je sve centralizovano: iznad svih sportskih saveza nalazi se Ministarstvo sporta, a osobe koje rukovode klubovima postavljene su političkim dekretima i imaju zadatak da ostvare uspeh. Mene su maksimalno poštovali, od starta sam dobio sve što sam tražio, počevši od apartmana u luksuznom hotelu koji nije previše udaljen od sportskog centra. Za šest godina gotovo se nikad nije dogodilo da dogovor koji smo postigli ne bude ispoštovan.

Linija komandovanja u kineskom fudbalskom klubu izgleda ovako: na vrhu je generalni direktor, zatim sportski direktor i takozvani lider tima, funkcija slična tim menadžeru. Zanimljivo da i „lider tima“ ima veće ingerencije od šefa stručnog štaba, ali je Tumbaković dobio potpunu autonomiju i slobodu u radu.

- Odnos s njima zavisi od toga kako se postaviš. Nametnuo sam autoritet zahvaljujući stručnosti pa sam, logično, imao odličan odnos s rukovodiocima. Doveli su me da bih napravio uspeh i slepo su poštovali sve što bih tražio. Jednostavno, bio sam zaštićen dobrim rezultatima.

Ta vrsta zaštićenosti ponekad nije dovoljna, pogotovo kada se raznim marifetlucima diskredituje onaj iza koga stoje rezultati, što je svugde u svetu čest slučaj. Tumbaković, međutim, na zanimljiv način zatvara tu temu…

- Nekada nepoznavanje jezika predstavlja prednost jer nisi u prilici da čuješ takve stvari. Zato je možda i bolje što nisam naučio kineski jezik, pa nisam ni mogao da znam da li su se oko mene igrale neke nekorektne igre. A i nisam bio zaintresovan…

S druge strane, mediji su posebna priča, pa još ako poznata ličnost komunicira s njima samo preko prevodioca…

- Mediji su veliki problem kineskog sporta. Jednostavno, sportski novinari nisu dovoljno edukovani, a opet koriste svaku priliku za razne analize, čak i stručne. Dobro, ipak smo imali izuzetno korektan odnos, mada je postojala barijera jer nisam razumeo šta pišu. Prevodilac je bio veoma kvalifikovan, profesor srpskog jezika s katedre u Pekingu. Ali ne mora da znači da je sve prevodio baš kao što sam rekao ili ono što bih tražio da mi protumači. A-ha-ha, zato možda i nikad nisam osetio da mi neko nešto zamera.

Postoje delovi sveta gde poznati sportisti „ne zalaze među ljude“ zbog straha za sopstvenu bezbednost ili da ih fanovi ne bi skinuli do gole kože, ali toga nema u Kini jer komunistički režim čvrsto drži uzde. Populacija iznosi skoro milijardu i po ljudi, pa je kontrola neophodna kako ne bi nastao haos.

- Nikad nisam izlazio sam na ulicu, ali ne zbog toga što sam se plašio. Naprotiv. Provincija iz koje je moj grad poznata je po tome što je tu rođen Konfučije, a ljudi su dobronamerni i pitomi. I uvek su nasmejani. Ali kad bih se pojavio negde i ukoliko bi me prepoznali, tražili bi do besvesti da se slikaju ili da dobiju autogram. Tako, kada vide nekog poznatog, prvo čekaju da mu najhrabriji priđe, a onda jurnu sa svih strana… To ume da bude naporno. Kako što sam već rekao, za vreme boravka u Kini živeo sam u hotelskom apartmanu na poslednjem spratu, s prelepim pogledom. Naravno, upoznao sam i osoblje hotela, divne ljude koji su mi bili uvek pri ruci. Imao sam i vozača na raspolaganju 24 časa. Kad smo već kod toga, možda ne znate da se u Kini ne isplati voziti. Ne postoji tolerancija u saobraćaju…

Na pitanje da li su kulturološke razlike dovele do barem neke situacije u timu koju nije mogao da kontroliše, Tumbaković bez mnogo premišljanja odgovara…

- Ishrana i vreme treninga. Kompletna Kina jede u 12 sati i tu nema promena. Onda način na koji jedu, pa to ne može da se opiše. Unose sve namirnice istovremeno. U tanjiru im, recimo, stoji meso, krompir i kolač, a u čaši supa. Ali to je deo njihove kulture, to je tamo normalno. Vidim, recimo, da mi se goji igrač jer mu ne odgovara takva ishrana, ali ne mogu da utičem. Pokušao sam, samo su me, što kažu, iskulirali. Odem kod klupskog doktora i požalim se, a on obeća da će se obroci promeniti, pa nastavi po starom.

Što se gastronomskog uticaja tiče, nije dozvolio da ga znatiželja odvede daleko. Odlučio se za oproban sistem i hranu čiji se ukus ne dovodi u pitanje.

- Postoji nekoliko dominantnih vrste kuhinje, u zavisnosti od geografskog položaja provincija. Kada bih otišao u restoran, naručivao bih ono što mi se sviđalo, mada sam i u tim prilikama imao problem jer nisam znao nazive tih jela. Onda kažem prevodiocu: „Daj, molim te, naruči mi ono s piletinom. Znaš, ono što smo jeli prošli put“. A kada sam odlazio u delove zemlje koji se graniče s Korejom, viđao sam restorane u kojima služe pseće meso. Pitali su me da li želim da probam, ali mi nije palo na pamet. Bilo mi je malo gadno…

O kineskim običajima, tradiciji i mentalitetu naroda Tumbaković ima izuzetno visoko mišljenje. Žali, kaže, što nije imao više vremena da se upozna na adekvatan način sa sredinom koja ga je okruživala više od pola decenije.

- Oni su mudar narod, naviknut da se snalazi i bori sa sopstvenom veličinom. Eto, recimo, poslednjih petnaestak godina nema gladnih u Kini. Pri tom Peking, politički centar, i Šangaj, grad krupnog biznisa, izgledaju fenomenalno. Toliko su moderni da je to neverovatno. Malo me je sramota jer je Kina toliko bogata kulturnim i istorijskim specifičnostima, a ja nisam video gotovo ništa. Ponekad sam i ugrabio nešto malo vremena, pa sam obišao, primera radi, Zabranjeni grad i video Kineski zid, kao da sam bio običan turista. Zato ću se jednom sigurno vratiti i na miru razgledati sve što me zanima.

Umor koji ga je stigao ponajviše je produkt usamljenosti, koja je vremenom sve više rađala teške trenutke: za nalete duboke nostalgije jednostavno nije mogao da spremi odbrambenu taktiku.

- Putovao sam u Beograd dva puta godišnje. Bio bih tu za Novu godinu i Božić, a onda sam odlazio nazad. Nekoliko puta tokom godine dolazila mi je supruga, a ostatak vremena provodio sam maltene u samoći. Naših ljudi skoro i da nema – bio je jedan košarkaški trener, ali je stanovao na sasvim drugom delu grada. Sad, zamislite da neko stanuje u Zemunu, a prijatelj mu živi na Vidikovcu, pa sve to premestite u grad koji ima sedam miliona stanovnika… Toliko je bio udaljen od mene da smo se videli svega nekoliko puta. Iskreno, koliko god da mi je bilo naporno i da gledam aerodrom, trudio sam se da u Beogradu budem kad god bih mogao. Iskoristio bih svaku pauzu da sednem u avion. Ma, šest godina u Kini je kao 66 negde drugde. Baš sam se umorio, sad hoću da budem s prijateljima. Volim da se opustim u intimnom okruženju, nisu gužve za mene. Evo, baš ovako kako sad sedim s vama. Uželeo sam se Beograda, to je moj grad.

Sa Šandongom je osvojio dve titule šampiona i dva nacionalna kupa, uvodeći ih u red najvećih kineskih klubova. To silno iskustvo koje je stekao naučilo ga je, međutim, kada treba okrenuti stranicu novog poglavlja, pa se rastanak s Kinezima neumitno približio.

- Ponosan sam na ono što sam ostvario tamo. Imao sam iskren i spontan odnos s mnogo emocija. Umeo sam da budem i ljut, ne birajući reči u raspravama, ali su svi znali da nisam posao obavljao računajući koliko ću da zaradim, već iz srca. A i moji poslodavci imali su korist od mog angažmana. Oni koji su u klubu bili iznad mene, zbog rezultata ekipe i mog rada dobijali su čin više i napredovali u partijskoj hijerarhiji. Stepenik po stepenik. Kada sam odlazio, ispratila me je kolona ljudi. Plakali su, bilo im je mnogo teško. Direktori su malo mlađi od mene, pa se opet nisu ustručavali da puste suzu. Kada govore o meni, mojim Kinezima su puna usta.

izvor :