Branka Mihailović, vlasnica preduzeća "Sind" iz Male Vranjske kod Šapca - Moraju vas nositi čiste misli i pozitivna energija

(Branka Mihailović)

Fabrika mesa "Sind" iz Male Vranjske kod Šapca svoje korene vuče iz porodične farme Ivana Boškovića i njegovog zeta Dragomira Mihailovića. Dragomirov sin Živko sa suprugom Brankom se početkom 80-ih godina prošlog veka u potpunosti posvećuje farmi, povećavajući njene kapacitete i postepeno u poslovanje uvodi prodaju, servisiranje i remontovanje opreme za farme i mašina za preradu mesa. "Sind" danas u svom sastavu ima Fabriku mesa i Fabriku mašina za preradu mesa. Prisećajući se početaka, Branka Mihailović kaže: "Negde sredinom 1981. godine suprug i ja se vraćamo iz Beograda u Malu Vranjsku. Mnogima je bilo čudno što smo napustili Beograd - muž Živko je imao dobar posao u PKB-u i bili smo stambeno obezbeđeni. Uprkos svemu ovome mi smo se vratili na farmu, koju smo nameravali da širimo, da modernizujemo i da svi članovi porodice na njoj rade. Smatram da smo bili dalekovidi i hrabri, jer je tada retko ko odustajao od državnog posla i odlučivao se za individualni rad".

Može li se govoriti o uslovnoj podeljenosti poslovanja vašeg preduzeća na dva segmenta?

- Moj muž se od početka 80-ih godina paralelno sa poslom na farmi bavio i zastupanjem više evropskih proizvođača opreme za farme i klaničnu industriju. Tako smo 1982. godine na našoj farmi montirali najsavremeniju opremu za tečno hranjenje tovljenika. To je tada bila revolucionarna novina na našim prostorima. Bila je to potpuno automatizovana oprema, zbog koje su nas novinari prozvali "farmom na dugme". Sa takvom opremom, našu farmu od 700 tovljenika opsluživala je jedna osoba. Mi smo bili, tako da kažem, i ogledna farma, jer su mnogi farmeri, potencijalni kupci te opreme, dolazili na našu farmu da vide kako ona funkcioniše. Na licu mesta su mogli da je vide, da se o njoj informišu i da je eventualno za sebe naruče. Pored toga što je Živko dosta dobro poznavao ovu opremu, on je po struci agronom za stočarstvo i mnogim ljudima je savetima pomagao da se na što efikasniji i uspešniji način bave stočarstvom. Bez trunke preterivanja mogu reći da je ovakvim svojim radom u značajnoj meri uticao na razvoj stočarstva i celokupne poljoprivrede, ne samo u Mačvi već i šire. Stalno je govorio da je poljoprivreda naš veliki potencijal i da joj se moramo više okrenuti i više pažnje posvetiti.

- Tokom 80-ih godina uvozili smo puno opreme i mašina za farme. Vremenom, počinju da se javljaju problemi, odnosno ove mašine počinju da se kvare. Postavlja se pitanje njihove popravke i servisiranja, koje nije bilo lako jer su mašine bile iz uvoza. Mi pored farme, 1986. pravimo jednu servisno-remontnu radionicu u koju zapošljavamo pet majstora. Ove majstore šaljemo u Nemačku na obuku i bolje upoznavanje sa opremom i mašinama koje smo uvozili. Tada smo počeli sa ovim poslom i radimo ga i danas.

Kako je dalje tekao razvoj i stasavanje "Sinda"?

- Kako farma tako i servis, postepeno su se povećavali i mi počinjemo sve više da uvozimo i mašine za klaničnu industriju. Krajem 1989. registrovali smo preduzeće, kada je zakonski po prvi put bilo omogućeno formiranje privatnih preduzeća. Kako vreme odmiče, mi sve više menjamo osnovnu delatnost. Postepeno gasimo farmu i umesto nje formiramo radionice. Postepeno nastaje jedna mala fabrika mašina i opreme za klaničnu industriju. Ovim mašinama smo snabdevali klanice širom Srbije i onda jednog trenutka, početkom 90-ih godina iskrsava problem naplate potraživanja. Klanice nam u kompenzaciju nude svoje meso i u tim trenucima Živko i ja dolazimo na ideju da napravimo jednu malu klanicu i preradu mesa, daleko manju od onoga u šta je kasnije "Sind" izrastao. Ovu klanicu smo svečano otvorili septembra 1994. godine. Bila su to ona teška vremena inflacije, sankcija i brojnih drugih nedaća. Moram da naglasim da u to vreme nismo uzeli ni jedan jedini dinar inflatornog kredita. Ja sam na to posebno ponosna. Moj muž je govorio da neće deci da ostavlja posao stvoren na takav način.

Vi ste, dakle, otvaranjem klanice 1994. ušli u oblast klanične industrije?

- Da, postepeno. Pokrenuli smo novu proizvodnju i zaposlili značajan broj novih radnika, kojih je u tim trenutku ukupno bilo 90. Sa klanicom počinjemo da razvijamo i svoju maloprodajnu mrežu. Moram reći da među zaposlenima nikada nismo imali velikih fluktuacija u smislu odlaženja starih radnika i zapošljavanja novih. Na svoje zaposlene smo uvek gledali kao na prijatelje, kao na članove porodice. Veliki broj radnika su, tako da kažem, vršnjaci "Sinda", odnosno iduće godine će imati 20 godina radnog staža, koliko i "Sind" kao preduzeće postoji. Kada govorim o zapošljavanju novih radnika, moram reći da imamo veoma dobru saradnju sa Poljoprivrednom školom u Šapcu, koja svoje male mesare šalje na praksu kod nas. Mi smo već nekoliko tih dečaka zaposlili i sa njima smo veoma zadovoljni. To isto radimo i sa drugim strukama koje su nama neophodne, sa trgovcima, konobarima, kuvarima.

- Naša Fabrika mesa danas ima asortiman od 60 trajnih i polutrajnih proizvoda i više kategorija svežeg mesa. Dnevni kapacitet klanice je 50 junadi ili 300 svinja. Radi se o jednoj proizvodnoj liniji koja ima pomenuti kapacitet u slučaju klanja junadi ili u slučaju klanja svinja. Fabrika mesa dnevno može da proizvede sedam tona trajnih i polutrajnih prerađevina. Proizvode plasiramo preko svojih maloprodajnih objekata, kojih trenutno imamo dva u Valjevu, pet u Šapcu i jedan sopstveni restoran.

Recite nam nešto više o mašinskom segmentu "Sinda"?

- Ovaj segment našeg poslovanja je bio veom intenzivan tokom 80-ih i 90-ih godina. Danas je on izgubio na značaju i klanica je postala naša osnovna delatnost. Mašinsko odeljenje danas zapravo prati i servisira klanicu. No, pošto su njegovi kapaciteti osetno veći od naših potreba, mi radimo i za druge klanice. Planiramo da u saradnji sa jednom nemačkom firmom pokrenemo proizvodnju dve mašine za klaničnu industriju. Pregovori se privode kraju i nadamo se da ćemo već naredne godine početi da proizvodimo ove mašine. Kada već pominjem ono što planiramo dalje da radimo, mogu reći da ćemo u 2009. godini da malo više da se posvetimo ambalaži naših proizvoda. Ambalaža je jedan od bitnih faktora, pored kvaliteta za koji se neprestano borimo. Planiramo da instaliramo liniju za vakuum pakovanje proizvoda. Planiramo i da dodatno modernizujemo i osavremenimo naše prodajne objekte.

Kakva je bila poslovna 2008. godina, je li bila uspešnija od poslovne 2007. godine?

- Za poslovnu 2008. mogu reći da nam je bila uspešna. Još uvek svodimo rezultate, ali ono što je sigurno jeste da ako ne bude bolja, neće biti ni lošija. Za 2008. kažemo da je to bila naša zlatna godina. Što zlatna? Pa zato što smo u njoj dobili najveći broj zlatnih medalja na Novosadskom poljoprivrednom sajmu. Dobili smo deset zlatnih medalja i jednu veliku zlatnu plaketu za ukupni kvalitet naše proizvodnje.

Dobro, to bi bilo što se tiče poslovanja "Sinda", da se osvrnemo malo na položaj žena u poslovnom miljeu, šta kaže Vaše radno i poslovno iskustvo, kako vidite položaj žena u biznisu - koje su njihove mane a koje prednosti u odnosu na muškarce?

- Položaj žene u biznisu je uslovljen mnogim istorijskim, društvenim, biološkim i psihološkim faktorima. Kada govorimo o ovim stvarima, ne možemo da zaboravimo da je uloga žene do juče bila maltene potpuno marginalizovana, sem u slučaju rađanja i njene materinske dužnosti. Žene do skora nisu imale samostalnu poslovnu sposobnost, nisu imale pravo glasa. One se i danas retko nalaze na čelnim pozicijama kompanija i u razvijenim zemljama, gde se proklamuje njihova ravnopravnost i zakonom garantuje. Žene su za iste poslove manje plaćene, teže dolaze do radnog mesta. Ako se ovome doda i njihova obaveza rađanja i odgajanja dece, onda su žene u još neravnopravnijem položaju u odnosu na muškarce kada se radi o biznisu. One, jednostavno, zbog ovih obaveza kasnije ulaze u posao. Česta je i pojava, naročito u našim uslovima, da ne postoji dovoljno razumevanje poslodavaca za obavezu žena da rađaju. Mnogi izbegavaju da zapošljavaju žene koje nameravaju da rađaju, što je jako tragično. Mi smo u "Sindu" uvek podržavali i blagonaklono gledali na naše radnice koje su ostajale u drugom stanju i rađale decu.

- Žene u poslu pokazuju visok stepen zrelosti i racionalnosti. Obično ne preduzimaju hazarderske, iracionalne i sumnjive poslovne poteze. Plašljivije su. One nikada ne čine sumnjive radnje koje mogu da ugroze firmu. Kada krenu, rade instinktivno, rade srcem. Žena ne samo da je sama uspešna, ona je i podstrek muškarcu da bude uspešan.

U čemu je ključ uspeha u poslu i u životu uopšte,po Vašem mišljenju, koji je Vaš životni i radni moto koga se pridržavate?

- Ključ uspeha je u borbi na svim poljima - ličnom, porodičnom, poslovnom. Jedino na ovakav način može da se razvije i ispolji jedna kompletna ličnost. Onaj koji ne rešava uspešno lične i porodične probleme, on ne može uspešno da se nosi ni sa poslovima od društvenog značaja. Ja mladima uvek govorim da moraju da ih nose čiste misli i pozitivna energija. Morate sebi postavljati visoke i ambiciozne ciljeve. Od tako postavljenih ciljeva se ne sme odustajati. Ne kažem da se po svaku cenu mora dostići svaki cilj, ali se mora nastojati da se uvek načini korak više od vlastitih mogućnosti. Nije sporno da treba da postoji srazmera između želja i mogućnosti, ali nekada se izvuče snaga za koju niste ni pretpostavljali da postoji. Moj životni moto je upornost i istrajnost u svemu što radim. I u privatne i u poslovne odnose unosim potpuno poverenje i požrtvovanje. Ne bavim se sitnim i kratkoročnim kalkulacijama i špekulacijama. Moje dugoročno uverenje u pravdu, poštenje, vernost i ljubav prema ljudima donosilo mi je poslovne uspehe i lično zadovoljstvo.

Branka Mihailović je svoje prvo radno mesto po završetku Ekonomskog fakulteta našla 1983. godine u Agroindustrijskom kombinatu "Šabac". Počela je da radi u Internoj banci ovog kombinata, u službi za obezbeđenje dugoročnih kredita za investicije. U ovoj banci je stekla prva znanja iz oblasti finansija. Kaže možda i najvrednija, jer su bila prva i podrazumevala su povezivanje teorijskih znanja stečenih na fakultetu i konkretnih radnih zadataka. Na ovom poslu je ostala pet godina, posle čega se sa suprugom Živkom u potpunosti posvećuje poslu na porodičnoj farmi u Maloj Vranjskoj. Branka kaže da joj je ceo život bio vezan za selo i poljoprivredu, od rođenja u Maloj Vranjskoj, preko udaje, do rada na farmi i u mesnoj industriji. Branka 2002. godine, nakon prevremene smrti muža Živka, preuzima vođenje "Sinda" i danas ga zajedno sa sinovima Ivanom i Veljkom i kćerkom Mirom uspešno vodi.

(Napomena: tekst je u potpunosti preuzet iz publikacije "Uspešne poslovne žene Srbije - prvih 50". Knjigu možete poručiti putem sledećih kontakata - PAUN PRESS, Palmira Toljatija 5/1. 11 070 Novi Beograd, tel. 011 260 10 96, 064 275 13 15, e-mail: [email protected])