Živorad Kovačević, bivši gradonačelnik Beograda, diplomata i član više međunarodnih i stručnih organizacija - Čovek sa dva života

Na zidovima njegove radne sobe nema umetničkih slika. Ono malo slobodnog prostora koji nisu zauzele knjige (a među njima zavidna zbirka od stotinak rečnika spremnih – poput poslušnih vojnika – da uskoče u novi boj, čim mu zatrebaju) dele jedan prozor i jedan veliki kolaž sastavljen od fotografija i novinskih isečaka. Sa tog prozora Živorad Kovačević osmatra voljeni grad, osluškuje žamor iz obližnje saobraćajnice i, kao brižni otac, pokušava da odgonetne čime bi, još, mogao da pomogne svom mezimcu.

Naš domaćin je bio jedan od najuspešnijih i najpopularnijih gradonačelnika Beograda, i tih se godina (od 1974. do 1982) i danas priseća sa posebnom nežnošću. A koliko su njega voleli i cenili Beograđani može se, pored ostalog, otkriti iz tekstova, pisama i karikatura složenih u onaj zidni kolaž.

Dobro veče, ovde gradonačelnik

– Na mesto gradonačelnika sam stupio dobro pripremljen: već sam imao 14 godina iskustva u Stalnoj konferencije gradova i opština Jugoslavije, „kalio se” prethodno kao potpredsednik Skupštine grada (predsednik je tad bio Branko Pešić), a i moja magistarska teza se odnosila na upravljanje gradovima. Nisam, dakle, tu došao kao partijski kadar, već kao stručnjak. Znao sam taj posao „u dušu”, imao sam vizije (neke su se ostvarile, neke nisu, recimo železnički most, ali takvi su bili prioriteti). Ponosan sam što su u vreme mog mandata u rekordnom roku završeni kongresni centar „Sava” (za istorijsko zasedanje KEBS-a) i hotel „Interkontinental” (za skupštinu MMF-a i Svetske banke), što smo gradili od 10.000 do 12.000 stanova godišnje… a posebno što sam uveo običaj da budem u neposrednom kontaktu sa građanima, da svakog četvrtka odgovaram na njihova pitanja na radiju „Studija B” (koji je i osnovan za potrebe Beograđana). Svako je mogao da me pozove i telefonom ako ima neki problem. Ponekad je to bilo i nezgodno, ali sam naučio da svemu pristupam sa humorom.

Jednom mi tako zazvoni telefon usred noći, oko pola dva. Pita me čovek: „Je li to gradonačelnik?”, i kad potvrdim, on se požali da je njegova zgrada već tri dana bez vode. Besan sam što me probudio, ali – šta ću. Sutradan ujutru odmah pozovem direktora Vodovoda, pokaže se da je presečena neka cev. U toku dana sve je bilo sređeno. Sačekam, međutim, pola dva noću, pa okrenem broj onog čoveka što se žalio. Naravno, probudio sam ga: „Samo da vam javim da ste dobili vodu!” – pripoveda Kovačević.

U društvu predsednika i nobelovaca

Deo neobičnog „zidnog albuma” su i fotografije članova porodice – odane supruge Margite (kojoj je svojevremeno posvetio svoju prvu, a sad i svoju najnoviju knjigu), kćeri Jelene, profesorke u Americi, sina Radovana, arhitekte u Njujorku, i unuka Danice, Katarine i Julije. Na ostalim snimcima raspoznajemo visokog, markantnog Kovačevića sa prijateljima, kolegama i poznatim javnim ličnostima u Skupštini grada, u SIV-u, na novobeogradskim gradilištima, u razgovoru sa građanima… Vidimo ga kao jugoslovenskog ambasadora u razgovoru sa tadašnjim, 41. po redu predsednikom SAD Džordžom Bušom (starijim), kako se rukuje sa njegovim prethodnikom Ronaldom Reganom, i kako, u ulozi predsednika Skupštine grada, dočekuje Reganovog prethodnika Džimija Kartera.

– Sreo sam se sa šest američkih predsednika: sa Džonom Kenedijem (dok sam bio na Harvardu), sa Ričardom Niksonom, Džeraldom Fordom i Džimijem Karterom (kad su bili u poseti Beogradu), sa Bušom starijim i Reganom (kao ambasador u Vašingtonu). Kad sam predavao akreditive Reganu (1987) poveo sam, kako protokol nalaže, na svečanost i porodicu. Supruga i ćerka se doterale, ja u smokingu, sin – u farmerkama, buntovnik! Zapazi ga predsednik i pozove u stranu. Mislim se, sad će da ga „izriba”. Kad, vraća se Radovan sav ozaren. „Matori stvarno nije loš!”, kaže. Bio je Regan veliki šarmer, sjajan komunikator – primećuje Kovačević.

Na crno-beloj fotografiji iz 1960. godine, uočljivi mladi čovek koji će, kasnije, tu više puta dolaziti kao predavač i dragi gost, izdvaja se visinom u grupi poslediplomaca – stipendista na prestižnom univerzitetu Berkli u Kaliforniji. Kraj njega dva nobelovca, od ukupno 18 koliko ih je iznedrio ovaj univerzitet. Druga fotografija iz tog vremena, snimljena 1963, prikazuje Kovačevića na Harvardu, sa njegovim mentorom Henrijem Kisindžerom (pre nego što će postati savetnik za nacionalnu bezbednost Bele kuće), sa kojim se redovno dopisivao, često viđao i do danas održao dobre odnose.

– Dobro se sećam jedne moje posete Kisindžeru, pre neku godinu. Srdačno mi je otvorio vrata, ponudio me pićem, a onda počeo razgovor rečima: „Vi Srbi ste prošli vek započeli ratovima, završili ste ga ratovima… Šta nam lepo spremate za ovaj vek?“.

„Lažni prijatelji“

U svojoj političkoj, akademskoj i diplomatskoj karijeri Živorad Kovačević je imao priliku da se sretne i blisko sarađuje sa nekima od najznačajnijih svetskih naučnika i državnika druge polovine 20. veka, a zahvaljujući svojoj zavidnoj erudiciji, oštroumnosti, ličnom šarmu i umeću da o važnim i osetljivim temama govori otvoreno, jasno, neposredno i argumentovano, a u isto vreme zanimljivo i duhovito, stekao je njihovo uvažavanje, podršku i naklonost.

Iste osobine su mu obezbedile veliki ugled u domaćim, regionalnim i međunarodnim organizacijama (bio je potpredsednik Međunarodnog saveza gradova i lokalnih vlasti, predsednik Foruma za međunarodne odnose i Evropskog pokreta u Srbiji, jedan je od inicijatora Igmanske inicijative i kopredsednik Civilnog srpsko-albanskog dijaloga…) i doprinele da njegove stručne knjige, jednako kao i javna istupanja, publika dočeka sa izuzetnim interesovanjem.

„Međunarodno pregovaranje” (koje je 2004. objavio s idejom da pomogne svojim studentima na beogradskoj Diplomatskoj akademiji) i dalje je jedini udžbenik ove vrste u Srbiji i Hrvatskoj. Knjige „SAD i jugoslovenska kriza” (2000), „Srbija i svet: Između arogancije i poniznosti” (2004) i „Amerika i raspad Jugoslavije” (2007) doživele su nekoliko izdanja (potonja je predstavljena u 10 gradova bivše SFRJ) i osvojile više čitalaca nego mnoga dela zabavne literature. Miljenik mu je, ipak, najnovije „intelektualno čedo” – rečnik „Lažni prijatelji u engleskom jeziku – zamke doslovnog prevođenja”. Ovaj jedinstveni vodič kroz najčešće greške koje nastaju kad se u prenošenju određenih fraza i izreka iz jednog u drugi jezik oslanjamo na njihov oblik, a ne na smisao, čita se kao humoristički roman, a koristi kao dragoceni priručnih ne samo za prevodioce, već i za studente, novinare i razne druge stručnjake.

Kako je ambasador postao prevodilac

– Pisanje rečnika je postalo moj drugi život, kad se okončao onaj prvi, javni. Naime, 1989. godine sam, na zahtev Slobodana Miloševića (tada predsednika Predsedništva SR Srbije), opozvan sa mesta ambasadora SFRJ. Dao sam otkaz na sve funkcije i sa nekoliko bivših direktora osnovao konsultantsku firmu „Proman”, ali kako ona zbog političkih pritisaka nije uspevala da sklapa ugovore, 1991. sam otišao u prevremenu penziju. U vreme najveće krize ostao sam bez prihoda. A onda sam objavio „Srpsko-engleski rečnik idioma, izraza i izreka” i shvatio da se i od toga može živeti, makar skromno. Šest godina kasnije (1997) štampan je „Englesko-srpski frazeološki rečnik”, a 2002. i njegov srpsko-engleski pandan. Sad radim novu verziju – dodaje Kovačević.

Na samom pragu osamdesete godine života, ozbiljno narušenog zdravlja, ali i dalje se s nesmanjenom energijom zalažući za saradnju zemalja regiona i njihov što skoriji ulazak u Evropsku uniju, naš sagovornik nerado govori o svojim planovima, o nameri da napiše knjigu „Evropa i raspad Jugoslavije”; sinopsis za „alternativnu istoriju Srbije posle Osme sednice” pod naslovom „Šta bi bilo kad bi bilo”; skicu za „Nememoare” i „Treće doba”…

Pre nego što će nas ispratiti da bi se vratio pisanju („Ni dana bez retka!”), priznaje:

– Znate, gradonačelnik, ministar, ambasador… to bi mogao da bude svako. Ali ove knjige, ovi rečnici, to je mojih ruku delo. Na to sam, ipak, najviše ponosan!

napomena : tekst je u potpunosti preuzet iz dodatka Magazin lista POLITIKA od 20.12.2009