Beograđanin Bogdan Roščić novi direktor Bečke državne opere

U Bečkoj državnoj operi večeras se održava medijski i javni ceremonijal na kome novi direktor Bogdan Roščić predstavlja novu umetničku sezonu za 2020/21. Iako funkciju službeno preuzima prvog jula, današnja manifestacija je javna inauguracija Roščića na čelu Bečke opere, jedne od najstarijih i najuglednijih operskih kuća u Evropi i svetu.

Roščićev lični uspeh, kao i austrijska strategija internacionalizacije elitnih nacionalnih institucija, dobar su podsticaj i za status visoke nacionalne kulture u Srbiji.

Bogdan Roščić, kakva međunarodna karijera u jednoj globalnoj branši strme i nemilosrdne kadrovske piramide! Danas medijski, za dva meseca oficijelno, Roščić postaje trideset i treći direktor Bečke državne opere, ako se računa njeno postojanje od 1869, kad je preseljena u tada novu, i danas postojeću zgradu na Ringu.

Roščić time nastavlja tradiciju velikih muzičkih imena na direktorskoj poziciji Bečke državne opere, među kojim asu najpoznatija: Gustav Maler (1897-1907), Rihard Štraus (1919-24), Herbert fon Karajan(1956-64), Lorin Mazel (1982-84), Jan Holender (1992-2010).

Zvuči neobično kad se za Roščića kaže da se nastavlja, ili "uklapa" u jednu konzervativnu tradiciju elitne kulture, kada je upravo on ušao u bečki medijsko-muzički pogon gazeći tradicije i zaobilazeći konvencije.

Kretati se po muzičkom tržištu Austrije je "kao svirati trubu u telefonskoj kabini", rekao je u jednom intervjuu (Musikwoche, 26.4.2002).

Bogdan Roščić je rođen u Beogradu 1964. Otac Zvonimir je bio maksilofacijalni hirurg, mama Lola (rođena Knežević, Radovan Zogović ujak) je anesteziolog. Bogdanov deda Ante Roščić je došao iz Podgore (Makarska) kao inženjer u Trepču, ostao u Kosovskoj Mitrovici, zaljubio se, oženio i prešao u pravoslavlje.

Sredinom sedamdesetih Roščići se sele za Linc, gde je Bogdan završio gimnaziju. Na bečkom univerzitetu je studirao filozofiju i muzikologiju, 1989 doktorirao sa temom "Društvena teorija Teodora Adorna kao Kritička teorija subjekta".

Bogdan je kratko radio kao pop-kritičar u muzičkom resoru austrijskih dnevnih novina Prese i Kurir, gde je mnoge osvojio (i isto toliko protiv sebe podigao!) duhovitim izveštajima koji su "gazili" po dostojanstvu muzičke kritike kao medijske forme.

Nosio je majicu Ramonesa kad se u redakciju ulazilo u odelu. Pisao je disertaciju o Adornu kad su na bečkom Filozofskom fakultetu vladali francuski postmodernisti tipa Derida, Gatari i Deluz. Na pitanje zašto nije izabrao nekog od njih, Roščić je odgovarao da on od francuskih filozofa poznaje samo Asteriksa i Obeliksa.

Nedugo nakon što je austrijsko Ministarstvo kulture donelo odluku o postavljanju Roščića na mesto direktora Državne opere, Prese je u jednom tekstu (Tomas Kramer 21.12.2026) nabrojalo sve "provokacije" kojima je on osvajao prostor nacionalne muzičke scene.

Kramer ne krije da je pod čarolijom Roščićeve informisane neposrednosti: "Pod pseudonimom "Robo" Roščić je pisao otrovne muzičke kritike. O jednom Ars-Electronica simpozijumu je napisao "nisam ništa razumeo, ali je zvučalo vrlo duboko".

Bon Džovi i U2 su za njega bili "stari volovi", a "Gans en rouzis" (Guns 'n' Roses) "moderni Rolingstonsi, samo gluplji". Mrzeo je The Doors, a hvalio Madonu "zato što se odrekla licemernog morala u muzici i sad samo peva lake strofe o onome do čega je ljudima najviše stalo, a malo dobiju: seks i novac".

U dnevniku Kurier je Roščić vodio sektor medija, a kad je sam pisao, bile su to muzičke kritike "koje su virtuozno šibale po glupostima mejnstrima" (Kramer).

Do tog trenutka je još bio "mladi divlji" koji je pratio mene popularne kulture, ali već 1993, sa nepunih trideset godina, Roščić je postavljen za muzičkog direktora ORF-ove radio stanice Ö3, koju je potpuno preuredio. O3 je postao i danas ostao "krava muzara" ORF-a - pop, rok, pank, soul, black music, svetske liste, inteligentni voditelji, kratke vesti.

Anglosaksonski rok je pobedio austrijski pop sa velikim rezultatom. Domaći austro-pop je od tada na O3 davan na kašičicu, što je na noge podiglo nacionalne "Austropopere" kojima su isečene tezge i prostor, a domaćoj muzičkoj kritici nacionalni ponos. Onima koji su ga kritikovali kao "uništitelja Austro-popa", Roščić je odgovarao da "emitovanje na radiju ne spada u ljudska prava".

Godine 2001. Bogdan Roščić se oprostio od lakih nota i otišao s ORF-a. Do 2003. je bio izvršni direktor Universal Music, onda prelazi u Deutsće Grammophon, elitni klasični program u sklopu Universal Music Group.

Time je iz tabora Bordjeovske "niže kulture" Roščić prešao u u zabran visoke, legitimne kulture, u svet opere i zvezdi klasične muzike. Kako? "Oduvek sam želeo da postanem dirigent. Privatno sam uvek slušao klasičnu muziku, najradije dok peglam", objašnjavao je u jednom intervjuu.

U nastavku, više nije menjao tip muzike, ostao je veran klasici. Godine 2006 je preuzeo firmu Decca Music Group u Londonu; 2009. Sony Music Classical u Njujorku. Na obe funkcije se profilisao kao menadžer koji promoviše klasiku u napetosti između širokog ukusa i velikih zvezda, elitne tradicije i šoubiznisa, visoke i popularne kulture.

Današnja javna promocija Bogdana Roščića i njegovog tima odavno je planirana kao živi, raskošan internacionalni spektakl. U međuvremenu, sve kulturne institucije po svetu su zatvorene zbog epidemije kovida 19, tako i Bečka opera.

Na kraju je silom prilika nađen balans između spektakla i bezbednosti. Medijsko predstavljanje novog direktora Opere obavlja se bez javnosti, sa direktnim video uključenjima na Trećem televizijskom kanalu ORF-a, od 21.20 večeras (nedelja).

Bečka državna opera

Bogdan Roščić

direktor Bečke opere

Gustav Maler

Rihard Štraus

Herbert fon Karajan

Lorin Mazel

jan Holender