Svetislav Pešić, košarkaški trener - kad je Kari sreo uspeh

(Foto: mozzart sport)

Dok je vodio reprezentaciju, a kasnije i Crvenu zvezdu, pred konferencije za medije Svetislava Pešića novinari su tražili stolicu više. Krkljanac je bio toliki da su oni što bi kasnije stigli stajali uz zid ili čučali... I bilo je beskrajno zabavno, bez obzira na to da li njegov tim pobeđuje ili gubi. Uvek bar trosmislen, kada hvali ili kritikuje, kada je zadovoljan ili mrzovoljan: bilo je teško percipirati u koju metu puca jer je redovno ljude oko sebe ostavljao u dubokom razmišljanju.

Kari je stvorio najbolji mogući odnos s fenomenom koji ga je učinio velikim: košarci je sve dao, ali joj je sve i uzeo. Sve osim olimpijskog zlata...

- Evo, sad ću da vam dam podatak koji ne znate: Vlade Divac i ja smo jedini na svetu, on kao igrač, a ja kao trener, osvojili zlatne medalje na svim takmičenjima koja organizuje FIBA, u svim uzrastima na evropskom i svetskom nivou. Saša Đorđević je blizu, ima sve te medalje, ali mu je promaklo Svetsko prvenstvo za kadete – objašnjava nam Pešić tokom dogovora za ovaj intervju.

Znamo se godinama. Vodili smo na desetine razgovora s njim, formalne i neformalne. Mislili smo da su sve priče već ispričane, ali smo se prevarili... Tokom razmatranja teme za „Stvari lagane“, tražili smo neki manje poznati detalj iz njegovog života i pravo mesto za fotografisanje, računajući na originalnost... Kari nam je rešio problem.

- Neka bude u hotelu „Interkontinental“ (sada se zove „Kontinental“, prim.aut.). Dođite sutra u 11 da popijemo kafu. To vam je pravo mesto jer je obeležilo jedan uspešan segment mog života. Živeo sam u tom hotelu dve godine, dok sam bio selektor. Iz njega je reprezentacija, koja je nedavno proglašena za najbolju generaciju protekle decenije u izboru FIBA, 2001. i 2002. godine ispraćana i dočekivana u svako doba dana i noći. Svi smo se osećali kao kod kuće – daje nam smernice najpoznatiji Piroćanac.

Tako je i bilo. Već sutradan sedeli smo u „Kontinentalu“...

- Stavite sad u taj vaš tekst da ste kao slučajno naleteli na mene ovde, da deluje spontanije – zeza se Kari. – Moram da vam ispričam jednu anegdotu iz vremena kada se vas dvojica niste ni rodili. Čuveni Dragan Nikitović i Mate Parlov, nažalost obojica pokojni, imali su zanimljiv događaj: Parlov je za nekoliko dana trebalo da boksuje, čini mi se za prvaka sveta. Bio je aktuelan, pa su ga pozvali da gostuje na nekoj fudbalskoj utakmici Zvezde. I onda Nikita kao slučajno naleće na njega i u prenosu kaže: „Mate, otkud vi ovde?“, onako šatro iznenađen, a ovaj odgovara: „Pa vi ste me pozvali!“. A-ha-ha... Eto, i ja sam tako, kao slučajno, ponovo na mestu uspeha.

Kari se u „Kontinentalu“ oseća i ponaša kao domaćin. Članovi osoblja ga srdačno pozdravljaju, pitaju za zdravlje i novosti, a on uživa ćaskajući s njima. Šef recepcije donosi ključeve apartmana 700-702, koji je bio Pešićev dom, stiže i direktor hotela da ga pozdravi...

- Kada sam preuzeo nacionalni tim, trebalo je da pronađem stan u kojem ću živeti dok obavljam funkciju selektora. Međutim, u januaru 2001. imao sam stvarno mnogo posla, stalno sam putovao i viđao se s reprezentativcima koji su igrali širom Evrope i Amerike. U međuvremenu, smestio sam se u „Interkontinentalu“, s kojim je Košarkaški savez, tada još Jugoslavije, imao ugovor. U tom nedostatku vremena da pronađem adekvatan stan, jer se stvarno mnogo radilo, a supruga Vera je bila s ćerkom u Berlinu, zapitao sam se što bih uopšte tražio stan kad u hotelu imam sve. Odlična klopa, bezbedan i slobodan parking, spustim se liftom na bazen, u saunu, teretanu... Bio sam odlično povezan sa svetom jer je aerodrom na 15 minuta kolima, blizu je i kej za džoging... Uz to, osoblje me je prihvatilo kao da sam njihov, samo što još nisam dočekivao i pratio goste i delio im kapute.

(Foto: mozzart sport)

Kada smo ga pitali za omiljeni kutak u hotelu, usledio je neočekivan odgovor...

- Bazen. U horoskopu sam devica, a device vole vodu. Jednom prilikom, supruga Vera je to pročitala u nekim novinama, a onda primetila: „Pešiću, mi gde god imamo stan ili kuću, blizu je voda“. Dobar sam plivač, uglavnom forsiram kraul, ponekad i prsno, praktikujem da gledam ispred sebe i kontrolišem situaciju. Leđno ne plivam nikad... Ni u životu ne volim da se vraćam unazad.

A taj život ne meri medaljama i trofejima koje verovatno ne može ni da izbroji.

- Najbolji životni rezultat mi je porodica. Što je najvažnije, svi smo živi i zdravi. Imam sina Marka, ćerku Ivanu i unuka Luku, svi idu svojim putem. Već 30 godina radim kao trener, bez pauze, takav je posao. Za to vreme, Marko je postao profesionalni košarkaš, a i Ivana je igrala košarku. Ne pamtim da smo, kao obične porodice, vikendom ručali svo četvoro na okupu, i to mi je najviše nedostajalo. Baš zbog toga sam i želeo da pauziram još prošle godine, pre nego što sam preuzeo Zvezdu. Hteo sam da vidim kako će izgledati život bez košarke, bez tog adrenalina i stresa... I da vam pravo kažem, vrlo sam zadovoljan kako sam se snašao. Srećan sam što sam doneo odluku da se odmorim ove sezone, najzad imam vremena za neke druge stvari.

Zatim nas je ubedio da mu je život bez direktne akcije pod obručima sjajan, iako to od njega uopšte nismo očekivali

- Dva meseca sam proveo u Berlinu, pa dva u Barseloni. Zatim sam bio u Pirotu, gde uvek ima nešto da se radi oko kuće. Ubacio sam i saunu, mogli biste vi iz MOZZART Sporta da dođete kod mene u Pirot, da vas najedem našeg roštilja i napijem dobrog vina, pa da vas onda tako naduvene ubacim u saunu – nastavlja u svom stilu Kari. – Berlin mi je druga kuća, tamo su mi deca i porodica, sve praznike oko Nove godine proveo sam u nemačkoj prestonici. Počnemo od onog Božića 25. decembra, koji se kod nas u kući slavi jer je Vera katoličke veroispovesti, pa završimo sa srpskom Novom godinom. Sva ta slavlja dugo traju i naporna su, ali ih volim jer smo zajedno. A u Španiji stvarno uživam. Barselona, Đirona, gde sam takođe bio trener... Ma, ceo taj deo Katalonije, plus obala Kosta Brave, su uz Srbiju najlepši kutak Evrope.

Pešić zna da važi za izuzetno strogog trenera od koga igrači zaziru, ali ga i maksimalno poštuju.

- Za mene kažu da sam „taf kouč“. Kao trener sam strog i vrlo zahtevan, jer drugačije ne bih ni stigao do rezultata. Sreća uvek dolazi na kraju, ne možeš je drugačije izazvati osim velikim radom, energijom i zalaganjem. Trenirao sam sve redom - mršave, debele, crne, žute, crvene, ali sam sa svima ostao u sjajnim odnosima.

Logično je da takav kalibar i nosilac gomile „mirnodopskih priznanja“ navuče na sebe oklop prepotencije, ali kod njega to nije slučaj.

- Nisam od ljudi koji kažu kako ništa ne bi menjali, jer je to glupost. Naravno da znam šta u karijeri i u životu nisam radio dobro, i to priznajem. Da, promenio bih neke stvari iz prošlosti. Možeš ti da misliš o meni šta hoćeš, ali ne možeš da mi kažeš da sam prepotentan. Kada ekipa pobeđuje, trener je sklon da pomisli o sebi da je fenomenalan... Ja nisam takav. Ne kažem da sam skroman, to svakako nisam, ali sam i posle zlata s reprezentacijom 2001. i 2002, kao i posle triple krune s Barselonom, bio svestan da jedinka ne stvara ništa. I za prijateljstvo je potrebno dvoje, a kamoli za košarku, gde ceo tim mora da funkcioniše. Na kraju, pošto smatram da sam pre svega dobar pedagog, ne bih ni mogao igračima da pomognem da napreduju da sam dobijao baš svaku utakmicu. Uživam u svemu što radim, i pobedama i u trofejima, ali prava satisfakcija stigne kada si u prilici da nekom pomogneš...

Činjenica da trenutno nije u žiži, odnosno da zavređuje manju medijsku pažnju i nema svakodnevne kontakte s novinarima, uopšte ga ne uzbuđuje.

- Najviše mi fali što me ti, Kontiću, više ne zoveš svako jutro. Pa da, sad imaš novog trenera, baš te briga za mene... A-ha-ha. Dok sam bio u Zvezdi, redovno si me zvao da me ispituješ kako sam i šta radim, a znam da te to uopšte nije zanimalo... Samo sam čekao da pređeš na stvar i pitaš me nešto vezano za ekipu, da izvučeš neku informaciju, a-ha-ha...

Budući da je trenutno upućeniji na porodicu, pitali smo Karija da li „trenira“ pedagogiju na unuku.

- Znate kako, pošto sam veoma principijelan, možda sam i strožiji prema Luki nego što bi trebalo, ali bih voleo da imam više vremena i strpljenja za njega.

Pešić zatim otkriva i neke javnosti nepoznate strane iz privatnog života.

- Mnogo je lepih stvari koje me zanimaju, a nikad nisam stigao da ih pipnem. Volim dobru sliku i knjigu. Evo primera: još od 2001. spremam se da posetim koloniju slikara naivaca u Kovačici. Blizu je, ali nikakao da stignem. A baš bih voleo da imam neko njihovo delo na zidu kuće u Pirotu. Inače, u sarajevskom stanu, koji sam dobio od Bosne, Vera i ja smo imali predivne slike tada najistaknutijih tamošnjih umetnika. Nažalost, za vreme rata pala je bomba direktno na moju zgradu, pa je sve u stanu izgorelo. Nekad sam voleo i da putujem, ali sada to činim baš kad moram. Ionako sam prečesto u avionu. Proputovao sam ceo svet, a voleo bih da odem u Australiju i na Novi Zeland, gde me već godinama zove prijatelj, direktor njhovog Instituta za sport.

Kada je reč o letnjem odmoru, sve ide po ustaljenoj šemi.

- Svake godine porodično odlazimo na Majorku. Ne zato što je tamo 80 odsto turista iz Nemačke, a poznato je da sam ja „Nemac“, nego zato što nam je stvarno predivno. Uvek idemo u isti hotel, koji drži naš prijatelj, pa Marko iznajmi apartman na mesec dana. Ostatak leta sam u Pirotu. Sigurno nemate pojma da moj rodni grad ima četiri reke, a tu je i Stara planina... Jednostavno, to je priroda koju treba doživeti. Inače, u Pirotu me odlično paze, za njih sam uvek samo Kari. Imam kafanu i kafić gde sam redovan gost, takođe i sjajne prijatelje koji su uspeli u životu, stvorili porodice i biznis. Uživamo. Imamo i naš košarkaški klub, svake godine organizujemo međunarodni turnir.

Priču o već legendarnom nadimku Kari nije pričao često... Zato insistiramo da je ponovi.

- Svaki Piroćanac ima neki nadimak. Kada smo bili klinci, nismo svi imali televizor, a odlazak u bioskop za nas je bio spektakl. Imali smo dva bioskopa, zvali su se „Iskra“ i „Mladost“, sećam se da su projekcije bile od 16, 18 i 20 časova. I onda, ko od nas dođe do karte, kad se vrati u ulicu prepričava svima kakav je bio film. I tako ja jednom kupim kartu i odem da gledam neki film s Harijem Belafonteom. Vraćam se posle kući, a drugari čekaju u našoj ulici, ispod ulične svetiljke, da čuju kakav je bio film. Onda krećem da im pričam: „Prvo sam video lava (špica za Metro Goldvin Majer, prim.aut.)“, pa počem da glumim, kao u pozorištu... Viknem: „Ta, na, na, na – glavna uloga Kari Belafonte“... Tu oni počnu da se smeju i da me zezaju, kažu nije Kari nego Hari... Eto, tako mi ostade Kari...

Zajedno konstatujemo da i slavni nose terete s kojima teško izlaze na kraj. Tu ne pomažu ni novac, ni priznanja.

- Jedino žalim što su mi roditelji umrli i ne mogu da budem s njima. Kad god se približavam Pirotu, mislim na njih. Bili su obični ljudi, Piroćanci, srećni kada sam dobar u školi. Na moje bavljenje košarkom gledali su kao na hobi. Onog trenutka kada je sport prevagnuo, nije im bilo drago, jer su se istovremeno ocene pokvarile. Uvek se znao red, svi zajedno smo bili za stolom u dva popodne, tada je bio postavljen ručak jer je otac dolazio s posla. I uvek je u tanjiru moralo da bude supe... Kad se samo setim kako smo se brat i ja tresli kod kuće kada otac ode na roditeljski, pa se vrati ljut kao puška. Ćale je bio dobar čovek, pravi laf. Više sam povukao na njega, a majka je bila strožija.

A onda i sećanje na prve dane u Beogradu...

- Pre dolaska u Partizan, dva puta u životu sam bio u Beogradu. Dobro pamtim da sam u klub iz Humske stigao 18. avgusta 1968. godine. Trener je bio pokojni Rajačić... Prvi vikend smo dobili slobodno, a ja nisam znao šta ću sa sobom u Beogradu. Ubila me nostalgija. Nisam mogao više da izdržim, spakovao sam sve stvari u dve torbe, jer tada nismo ni imali više, seo u autobus i vratio se kući u Pirot. Bila je nedelja, roditelji i brat ručaju u dvorištu, a ja ulazim na kapiju. Majka zbunjena pita: „Otkud ti?“. Rekao sam da ne mogu da izdržim bez kuće. Ćale sav srećan, jedva dočekao jer sam mu nedostajao. Kaže: „Završio si ekonomsku školu, zaposliću te, igraćeš košarku ovde u Pirotu“.

Međutim, majka ga je poslala da mi kupi autobusku kartu.

- Rekla mi je da lepo jedem, ona će mi oprati stvari, pa ću sutra lepo nazad u Beograd. Tako sam i uradio, a niko u Partizanu nije ni znao da sam hteo sve da napustim. Doneo sam, kao i svi provincijalci, punu torbu hrane: punjene paprike, pitu sa sirom i zeljem, sir, kobasice... Godinama kasnije, uvek sam se šalio s majkom kako je više volela brata nego mene. „Čak si me i oterala u Beograd kad sam se ono vratio...“, govorio sam joj. Objasnila mi je da se, pošto me je „oterala“, sakrila u kuću i plakala kao kiša, da joj se srce cepalo: „Znala sam da je to bio tvoj put i da nema povratka, da moraš da pobediš i preskočiš tu prvu prepreku“. I bila je u pravu... A ko zna šta bih radio i gde bih bio danas da sam tada ostao kod kuće. I još nešto – nedostaje mi stara Jugoslavija. Veliki sam jugonostalgičar! Prošle sezone, kada sam vodio Zvezdu, bilo mi je drago što smo putovali po gradovima nekadašnje države. Smatram da je moguće da se to vreme jednom vrati, mislim na zajedničko življenje u nekom drugom smislu – zaključuje Svetislav Pešić.

izvor :