Automobil za četrdeset sekundi pretvara u prah - u Centru za reciklažu u Železniku ogromna mašina melje gvožđe

Gvožđe jesi, u gvožđe se vraćaš... Ovo bi, otprilike, čoveku sklonom melanholiji moglo da padne na pamet dok stoji u kabini "šredera" u Centru za reciklažu u Železniku. Jer taj "šreder" je ogromno postrojenje u čije se grotlo dizalicom spuštaju školjke starih automobila da bi nakon četrdesetak sekundi na drugom kraju iz levka poispadali komadići gvožđa veličine pesnice.

Za one sklone šali postoji i vic koji otkriva suštinu reciklaže, odnosno borbe sa otpadom. Dođe Tarzan do reke i pita male Rome koji sede na obali: "Je li, kakva je voda za kupanje?"

"Ima školjki", kažu oni. "Šta me briga za školjke", pomisli Tarzan, zaleti se i elegantno naglavačke skoči u vodu. Deset sekundi kasnije izroni krvav: "Je li, bre, šta je ovo?", pita tamnopute dečake. "Pa ima školjki, Tarzane. Od ‘ladu’, od ‘škodu’..."

Specijalnim procedurama od gvožđa se odvajaju ostaci plastike i drugi neupotrebljivi materijali Šta se dešava sa metalnim otpadom i nije neko pitanje kojim bi se uravnotežen muškarac srednjih godina bavio u dokolici. Jedva ako jednom tokom života zamenite šporet i frižider, a za auto, ma koliko bio star, uvek se nađe kupac... Sve ostalo stane u kontejner. Ili potone na dno reke.

Beogradski centar za reciklažu ima 14.000 stalnih "saradnika", u ogromnoj većini Roma, od kojih otkupljuje metalni otpad. U Nemačkoj, na primer, 90% metalnog otpada koji se prerađuje u centrima za reciklažu stiže iz industrijskih postrojenja. Kod nas, gde je industrija takva kakva je, njen otpad u preradi učestvuje sa 30 do 40%. Ostatak, pretežni deo, donose ovi sakupljači. I sve to deluje nekako sirotinjski, sitno, krpež-posao... neupućenom, dok ne sazna da je godišnji promet "Scholz", firme u čijem je sastavu i ovaj beogradski Centar, 5 mlrd EUR.

- To je suma respektabilna i za "Toyotu", za "Mitsubishi"... - kaže s ponosnim osmehom Dejan Dubajić, pravni savetnik centra za reciklažu u čijem je opisu posla i komunikacija sa medijima.

Podignuto u vreme socijalizma uz kompleks metalske industrije u Železniku i nazvano "Inos metali", preduzeće za preradu metalnog otpada devedesetih godina podelilo je sudbinu onih firmi na koje se u proizvodnom procesu naslanjalo - zamrlo je. Godine 2003. "Inos metale" kupio je "Scholz"", jedna od najvećih kompanija u ovom poslu u Evropi, za 2,5 mil EUR. Od 110 zatečenih radnika niko nije otpušten, a sada ih ima 350. I onih 14.000 sakupljača koji otpad dovlače na jedan od 35 placeva po Srbiji. Prerađeni otpad, oni komadi gvožđa iz "šredera", prodaje se čeličanama, "U.S. Steel" u Smederevu najviše. Ali i izvozi u Tursku i Afriku!

Centar za reciklažu jedan je od inicijatora akcije zamene starih automobila za nove. Tako dobijaju neophodne sirovine za preradu. Reč je i o velikom i o ozbiljnom poslu - svega deset preduzeća u Srbiji dobilo je dozvolu da se time bavi. Jer, kiselina iz akumulatora i ulja iz motora štetne su materije koje zahtevaju poseban režim odlaganja. U beogradskom Centru za reciklažu postoji sistem podzemnih kanala i filtera koji rešava ovaj problem, kod ostalih... Zemlja natopljena mašinskim uljem trista godina je neupotrebljiva, jedino da se otkopa i transportuje na specijalan tretman u Austriju... što je, naravno, za nas naučna fantastika. Ali svi oni auto-otpadi po našim njivama su i te kako realnost. I biće još nekoliko vekova.

Osim ulja, sa automobila se skida i sve ostalo što nije gvožđe. I gotovo sve se proda: staklo, gume, plemeniti metali iz instrument tabli... Školjka ulazi u „šreder“, a onda samleveni otpad prolazi prvo kroz vazdušnu i vodenu struju koje odstranjuju ostatke plastike i drugih neupotrebljivih materija. Zatim komadi metala nailaze na magnetno polje: gvožđe se "lepi", a bakar, aluminijum i slični odlaze na drugu stranu. Njih radnici dalje razvrstavaju ručno, a gvožđe, rekosmo, ide u čeličane.

S vremena na vreme, u Centar za reciklažu iz MUP ili Ministarstva odbrane stižu pošiljke oružja, zaplenjenog ili rashodovanog - i sve to proguta "šreder".

Pitao sam Dejana Dubajića da li im stižu i poklopci sa šahtova i kablovi. Centar je ozbiljna firma, kaže on, i njihovi radnici na otkupnim mestima imaju stroga i obavezujuća uputstva koja zabranjuju ovakvu trgovinu. Divlji otpadi su mesta gde se takve transakcije obavljaju, kaže.

Metalni otpad je, inače, berzanska roba - cena se menja svakodnevno, i - naizgled čudno - raste s ponudom. Znači da će prodavac manje dobiti po kilogramu ako donese jedan šporet, nego ako doveze puna kola. Oko sto hiljada ljudi živi od saradnje sa Centrom za reciklažu, kaže Dejan Dubajić. Prvih godina rada ledine oko Železnika bile su zatrpane limenom starudijom. Seljacima se više isplatilo da ih skupljaju nego da seju. Sada je sve očišćeno... Šta o zemlji u kojoj ni metalnog otpada nema dovoljno može da pomisli cinik?

Mašina vredna pet miliona evra

Mašina "šreder" košta oko 5 mil EUR, a samo njen transport i montaža oko milion. Možda i zato u Srbiji postoji samo jedna. Radi na struju, a može da samelje zglobni autobus dugačak osamnaest metara bez ikakvog sečenja. U komadu!

(Napomena: tekst je u potpunosti preuzet iz lista "Politika" od 6.03.2010.)