Da li spora moda može da zaživi u Srbiji - Dizajneri otkrivaju tamnu stranu tekstilne industrije

Kupi jeftinu majicu, nosi je kratko, baci, pa kupi drugu – i tako u krug. Brza moda, koja podrazumeva jeftinu i masovnu proizvodnju i brzo smenjivanje trendova, obeležila je prvu deceniju 21. veka. U drugoj deceniji, zbog sve jačih glasova o štetnom uticaju modne industrije, čak i predstavnici brze mode, poput H&M i Zare, uvode pojedine ekološke akcije poput korišćenja recikliranih materijala u svojim kolekcijama.

I u Srbiji je sve više brendova koju usvajaju principe spore mode. Sa kakvim se problemima suočavaju, kako da pariraju cenama velikim brendovima koji sele proizvodnju u zemlje trećeg sveta, da li su mušterije edukovane o posledicama brze mode – pitanja su koja smo postavili Sonji Nikolić Oljača, vlasnici brenda Cozy2wear i Nini Blažević, koja u svojoj radionici Nezaborav pravi novčanike i torbe od korišćenog tetrapaka.

Nedavno istraživanje Centra za unapređenje životne sredine pokazalo je da svaka osoba u Srbiji godišnje kupi 12 kilograma odeće i da su posledice po životnu sredinu pogubne. Dizajnerka Sonja Nikolić Oljača iz linije Cozy2wear osnovane u Beogradu prošle godine, slaže se da su ljudi u Srbiji i dalje većinski konzumenti brze mode.

– Čini mi se da većina nije toliko informisana o štetnosti brze mode po našu planetu. Međutim, isto tako u poslednje vreme primećujemo sve veće okretanje lokalnoj proizvodnji, prirodnim materijalima i kvalitetnijim dugotrajnijim proizvodima – kaže Oljača.

Naša sagovornica otkriva da je za nju presudan bio momenat u 2017. godini kada je pogledala dokumentarac o štetnosti mode "True cost".

– Tada sam, s obzirom da sam u ovom poslu dugo, i kao dizajner direktan faktor koji može da odlučuje koji se materijal koristi, ko će da šije, pod kojim uslovima i koju količinu, shvatila da ako želim nešto da promenim u tom domenu, moram krenuti od sebe. Odlučila sam da dam otkaz na tadašnjem poslu, i pokrenem svoj brend, sa principima lokalne i fer proizvodnje, prirodnih (uskoro organskih) materijala i klasičnog stila koji ne podleže trendovima. Sa tim stavom pozivamo ljude da što manje kupuju, a što kvalitetnije i pametnije – priča Sonja.

Svake godine modna industrija se oslanja na 98 miliona tona neobnovljivih resursa, uključujući naftu za proizvodnju sintetičkih vlakana, đubrivo za uzgajanje pamuka, hemikalije za bojenje tekstila. U poslednjih 15 godina, proizvodnja garderobe se skoro udvostručila zbog rastuće srednje klase širom sveta. Istovremeno, upotreba garderobe se smanjila za skoro 40%, a odeću bacamo već nakon nekoliko nošenja. Rezultat je ogromna količina otpada koja će postati još veća ako se obistini procena fondacije Elen Mekartur da bi 2050. godine količina garderobe mogla da dostigne 160 miliona tona, tri puta više nego što je danas.

Vlasnica radionice Nezaborav Nina Blažević primećuje da živimo u dobu u kom nije brza samo moda, već i ljudski odnosi i komunikacija. Potrošač je, kako kaže, jedan od glavnih identiteta savremenog čoveka ispoljen u sposobnosti da priušti i poseduje. A svi činioci u potrošačkom krugu stalno dobijaju na ubrzanju jer čovek nalazi nove načine da za manje vremena i sa manje resursa proizvede više, brže i jeftinije.

– Nažalost, brzo proizvedeno često znači i brzo potrošeno, odnosno potrošno i naravno najčešće neetički proizvedeno. Ovo je toliko očigledno u tekstilnoj industriji gde veliki brendovi izmeštaju svoju proizvodnju u zemlje u kojima su troškovi proizvodnje, satnice radnika i porezi manji ili loše zakonski regulisani i oni koriste tu priliku – kaže Nina.

Prema njenim rečima, prvi način da stanemo unutar tog ubrzanja potrošačkog zatvorenog kruga jeste da uključimo mozak, a potom i srce. Da sebi stalno postavljamo pitanja o svetu u kom živimo, a zatim da pokušamo da osetimo i razumemo šta to ljudi koji nas okružuju, koji žive sa nama i uz nas na ovoj planeti prolaze i osećaju.

– Da li je majka koja je otišla kući nakon produžene smene u fabrici nekog poznatog brenda mogla za svoju dnevnicu da kupi obroke, školske potrepštine i plati dadilju koja je čuvala njeno dete prekovremeno? Ako slutimo da nije, ali mislimo da je sama sebi kriva zbog toga jer ne ume bolje, onda ćemo kupiti jeftinu majicu i pokrenuti novi potrošački krug. Etički skroz pogrešno – poručuje Nina.

Ipak, čak i oni koji veruju u etičku neispravnost brze mode, često pokleknu pred znatno nižom cenom koju ovi brendovi nude. Praksa pokazuje da su proizvodi spore mode često i po nekoliko puta skuplji od brzih alternativa. Teško je parirati u cenama velikim brendovima, ali Cozy2wear je donekle uspeo u tome, otkriva nam Sonja.

– Uspeli smo da dobijemo pristupačnu cenu proizvoda tako što smo dizajnirali jednostavne krojeve lake za šivenje, količinu koja može da postigne optimalno vreme proizvodnje. Naša prodaja je isključivo online, pa nemamo troškove za butik, prodavce, marketing i slično. Svakako bismo savetovali novim brendovima koji žele time da se bave da se drže glavnih principa spore mode, a to je izostanak trenutnog trendovskog stila, dobra estetika, dugotrajnost proizvoda, kao i realno formiranje cene – savetuje Sonja.

Takođe, predstavnicima spore mode bi u ovoj oblasti značila pomoć države koju trenutno nemaju. Reciklaža tekstila u Srbiji ne postoji na sistemskom nivou, a nema ni poreskih olakšica za kompanije koje štite životnu sredinu.

– Realno bi država trebalo da se angažuje u osvešćivanju ljudi o ekologiji, potenciranju reciklaže, i sprečavanju masovnog konzumerizma, a zatim i da podržava firme koje na razne načine utiču na zaštitu ekologije. U ovom sektoru bi to bilo, na primer, oslobađanje plaćanja carine za uvoz organskih materijala, olakšice za nova zapošljavanja, oslobođenje PDV-a za kupovinu opreme za šivenje i slično – poručuje Sonja.

Promena linearnog pristupa modi ka cirkularnom podrazumeva da ništa ne sme da završi kao otpad. Zato je potrebno da se garderoba pravi od obnovljivih materijala, da se duže koristi kroz različite modele, od popravki, iznajmljivanja, deljenja i da se na kraju upotrebe reciklira tako da taj materijal bude sirovina za novi proizvod. Da je moguće izaći iz začaranog kruga brze mode i impulsivne kupovine novih stvari kojih ćemo se još brže zasititi i odbaciti ih, veruje i Nina i dodaje da je uz ličnu odgovornost, neophodna i solidarnost.

– Postavljajmo pitanja o stvarima koje kupujemo, kupujmo spram potreba, a ne hirova, kupujmo lokalno od malih proizvođača, popravljajmo staro, koristimo ponovo, apciklirajmo, remodelujmo. I tako udruženi u novi krug u kom svako od sebe daje po malo, svi zajedno pravimo veliku promenu, ne samo u načinu na koji nešto činimo, već i u načinu na koji se misli o stvarima koje radimo. Vreme je za neke nove vrednosti – zaključuje Nina.