Svilene bombone, alva, zagoretke - Slatki zanat bombondžije Mileta

- Tu odluku sam u svojoj dečačkoj glavi doneo kada sam se našao ispred izloga dućana bombondžije Dragija u Surdulici. Kad god bih sa roditeljima iz rodnog Bogoševa došao u ovu varošicu uvek bih iznova svraćao do ovog izloga da se divim izloženim šarenim bombonama. Samo sam im se divio, a ne i probao, jer moji roditelji nikada nisu imali dovoljno para za kupovinu slatkiša - priseća se Ilić i zato se tada u sebi zarekao da će kada odraste postati bombondžija.

Od ovog nauma nije odustao čak i onda kada je upisao Školu učenika u privredi i nije mu bilo teško da u isto vreme pohađa nastavu i uči bombondžijski zanat kod bombondžije Dragija. A to nije bilo nimalo lako, jer je kod njega morao da radi i sve druge sporedne poslove u domaćinstvu.

- Svakog jutra sam bio u obavezi da sa izvora udaljenog 500 metara od kuće donosim vodu njegovoj ženi. To sam redovno činio po snegu, ledu, kiši, suncu. Gazda bi me puštao u radnju da uđem tek kada bih pozavršavo sve spoljne poslove. Mnogo puta sam poželeo da odatle odem, ali je od toga bila jača želja da naučim zanat i postanem svoj gazda - kaže Ilić.

Iako je taj put bio trnovit, nije odustajao od svog cilja. Stalno je žudeo za novim znanjem, pa je onog trenutka kada je naučio sve o bombondžijskom zanatu kod majstora Dragija, potražio posao kod Krste, najboljeg bombondžije u Vranju. Krsta je u Miletu odmah prepoznao talentovanog bombondžiju, a pošto nije imao svoju decu potajno je počeo da pravi planove za budućnost s njim.

Najpre je "odrešio kesu" i Miletu dao mesečnu platu u iznosu od 10.000 ondašnjih dinara, a kada se mladi bombondžija oženio, sklopio je sa njim i ugovor o doživotnom izdržavanju. Potrudio se da svom posinku prenese svo svoje znanje o bombondžijskom zanatu. Naučio ga je i da pravi i niže crvenac na konac koji se u to vreme mogao kupiti jedino u njegovoj radnji.

Mile se toliko izveštio i u pravljenju svilenih bombona da su one bile pravi magnet za kupce na vašarima i seoskim saborima u Pčinjskom okrugu. Uoči ovih događaja Mile je udarnički radio u radnji kako bi napravio što više slatkiša za prodaju. Otuda se vatra u šporetu na drva na kome je u šerpama kuvao šećer za pravljenje slatkih specijaliteta danima nije gasila. Na mermernoj ploči se samo smenjivala ukuvana šećerna masa koju je onako vrelu kačio na veliki esker na zidu i iz nje izvlačio duge trake koje je stavljao u mašinu za oblikovanje svilenih bombona. One su uz alve, "petličiki", "lulčiki" i zagoretke bile "in" za seosku decu.

To je Mile i te kako znao i zato je vodio računa da do njih nikada ne zakasni sa svojim slatkim tovarom koga je nekada zbog nepristupačnog terena morao da nosi u bisagama na leđima. Mile je na seoskim svetkovinama prodavao i sladoled. Seća se da je jedne godine na saboru, koji se održavao u avgustu, hteo da zaradi lepe pare od njega, ali mu se ovaj plan izjalovio, jer je na taj dan pao sneg. Mnogo je ovakvih dogodovština bilo u Miletovoj bogatoj bombondžijskoj karijeri i sve ih se rado seća.

On i danas ističe da mu u ovom poslu nikada ništa teško nije padalo, pa čak i to što nije imao privilegiju da kao ostali Vranjanci sa svojom porodicom u kući proslavi neki verski lii državni praznik zato što je njegova radnja uvek morala da bude otvorena.