Eksploatacija litijuma mogla bi da ugrozi poljoprivrednu proizvodnju?

Najavljena geološka istraživanja litijuma na teritoriji Požege, Gornjeg Milanovca, potencijalno i Valjeva, ozbiljno zabrinjavaju stanovništvo ovih krajeva, a posledice bi, prema rečima stručnjaka, mogle da se osete i mnogo dalje. Posebno bi, na taj način, bila ugrožena poljoprivreda, samim tim i čitav lanac proizvodnje i na kraju - plodova i namirnica koje konzumiramo.

Akademik Živorad Čeković iz Koštunića, doktor hemijskih nauka koji se celog života bavio istraživanjima, hemijskim reakcijama i sličnim temama, ukazuje da interesovanje za novim nalazištima ovog metala sve više raste u poslednjim decenijama, te da se pretežno koristi za proizvodnju litijumovih baterija, naročito za električne automobile kao i za druge električne uređaje koji rade na baterije. A, zarad te proizvodnje, mogla bi ozbiljno biti ugrožena ona koja je neophodna za opstanak ljudske vrste - poljoprivredna, pa samim tim i prehrambena.

A kako je Srbija, prema rečima našeg sagovornika, treća zemlja u Evropi obogaćena litijumom, strah i bojazan su opravdani.

- Minerali koji sadrže litijum su litijum-natrijum-bor-silikati, koji mogu da sadrže i neke druge metale. U proizvodnji litijuma u obliku karbonata kao sporedan proizvod dobija se i borna kiselina ili boraks, koji se koristi u industriji stakla i nekim drugim industrijskim granama - objašnjava Čeković.

Proces eksploatacije litijuma iz rude je, navodi dalje ovaj akademik, veoma složen, skup i obuhvata prvo flotaciju sirove rude, zatim se koncentrat tretira koncentrovanom sumpornom kiselinom na temperaturi od oko 250 stepeni.

- Za sve ove procese potrebne su ogromne količine vode, tako za dobijanje jedne tone litijum-karbonata potrebno je 500 tona vode.

Ukazuje da se koriste ogromne količine vode i sumporne kiseline, a kao otpadni materijali zaostaju kisele otpadne vode, dok se velika količina jalovina od flotacije koja je prethodno tretirana sumpornom kiselinom odlaže, te kao najveće posledice izdvaja zagađenje okoline usled tih procesa.

- Kiše ispiraju ove jalovine i izvlače sumpornu kiselinu koja se izliva u reke i druge vodotokove iz kojih se hvata voda za kućnu upotrebu. Pored toga velike količine otpadnih voda, koje sadrže sumpornu kiselinu, teško se prečišćavaju i najčešće deo tih prljavih voda i sliva se u reke - objašnjava akademik.

Sve to, kaže, dovodi do pretvaranja plodnih predela u pustinje. Sa njim je saglasan i dr doc. bioloških nauka na Agronomskom fakultetu u Čačku Duško Brković. Upoređujući značaj iskopavanja ove rude i razvoj poljoprivrede, zaključio je u razgovoru za naš portal da je reč o neravnopravnom odnosu po više parametara.

- Rudarstvo jeste možda isplativo u pustim krajevima. Ali, u Srbiji koja je relativno naseljena i stanovništvo je i dalje prisutno u svim krajevima, ne možemo govoriti o ovakvim istraživanjima. Posebno ako uzmemo u obzir da nam je poljoprivreda razvijena u svim predelima - i u ravničarskim i u brdsko-planinskim - ukazuje Brković.

Primećuje da sve veći broj proizvođača prelazi sa konvencionalne na organsku proizvodnju koju bi iskopavanje i eksploatacija litijuma uništili. To bi, objašnjava, negativno uticalo na kvalitet zemljišta, proizvodnju plodova i na kraju ono što mi pojedemo.

Ukoliko bi eksploatacija ovog metala zaživela, Brković smatra da ne bismo ni mogli da razgovaramo o poljoprivredi, jer iza nje ostaje zemljište koje uopšte nije pogodno za uzgoj bilo čega.

- Počevši od teških metala, nepoželjnih sulfata, određenih nitrata došli bismo do hrpe kancerogenih supstanci. Ne može se proizvesti zdrava hrana jer biljka gubi iz supstrata ono što je njoj potrebno kroz mineralnu materiju i apsorbuje sve to što je u podlozi, tako da će se sve to akumulirati u podu ili bilo kom delu biljke koji se koristi.

Dalje bi se, dodaje, to odrazilo i na stočarsku proizvodnju jer bi se životinje hranile upravo biljkama proizvedenim na taj način.

Ukoliko bi zaista došlo do pomenutih iskopavanja, oporavak zemljišta trajao bi decenijama, a o poljoprivrednoj proizvodnji stanovništvo bi moglo "samo da sanja", bar naredne dve generacije, smatra naš sagovornik.

- Ako bi istraživanja trajala 10 godina, već bi došlo do disbalansa. Zatim, sama eksploatacija od 10 do 20 godina. Siguran sam da iza toga minimum 50 godina ne mogu ni približno ekološki faktori da se vrate u normalu. Čak i da se svi parametri zadovolje, opet sam siguran da to ne bi bilo kvalitetno zemljište za agrar bar dve generacije- objašnjava Brković.

Radijus štetnosti kretao bi se, ukazuje, između 150 i 200 km.

- Sigurno je nekoliko desetina kilometara direktno ugroženo, a indirektno bar 150 km u krugu oko mesta iskopavanja - navodi sagovornik Agrokluba.

Iz svega navedenog, napominje da treba problem posmatrati globalno, a delovati lokalno.

- Ako zagadite manje reke, zagadićete i veće u koje se one ulivaju.

A osim na uzgoj žitarica, povrtarstkih i voćarskih kultura, kao i samo stočarstvo, zagađenost okoline, vode, vazduha i zemljišta do kojeg bi moglo doći, uticalo bi i na raseljavanje preostalog stanovništva i devastaciju čitavih krajeva, smatraju sagovornici Agrokluba.