U Staparu uzgoj čili papričica pretočen u ljute sosove pod brendom Paparas

Naizgled je bilo nekoliko činjenica protiv odluke Radenka Peljina da se, u penzionerskoj dokolici, posveti uzgoju super-ljutih čili papričica i pravljenju fermentisanih sosova od plodova biljaka karakterističnih za tropske oblasti sa pomalo zastrašujućim imenima koje zapravo oličavaju visok stepen sadržaja kapsaicina, prirodnog hemijskog molekula koji "pali" bilo koje tkivo sa kojim dođe u dodir i stvara osećaj pečenja.

Karolinu riper, trinidad morugu, peperiks, habanero... Raša u svojoj bašti u Staparu, selu mirnih ljudi, sadi, fermentiše i u, kao i svaki "otrov" , male, ukusno dizajnirane bočice pakuje penzionisani inženjer protivpožarne zaštite, kao da nije ceo život posvetio gašenju, već rasplamsavanju požara. Doduše gurmanskog, ali opet...

- Zapravo je sve počelo kad mi je jedan kolega sa posla, inače veliki gurman, doneo iz Hrvatske bočicu fermentisanog ljutog sosa od čili papričica, i tako kroz priču dođemo do toga da što ne bih ja u mojoj velikoj bašti probao da uzgojim čili papričice i napravio neki preliv od njih - priča Raša.

Bili su to, gotovo slučajni, počeci onoga što je izraslo liniju proizvoda "Paparas", svojevrsni brend kada je ovaj egzotični dodatak jelima u pitanju:

- Ne, nema veze sa paprikašem na šta većina naših ljudi odmah pomisli, već se radi o akronimima našeg prezimena i imena moje dece Aleksandra i Aleksandre, supruge Rose i naravno, našeg Stapara - kroz smeh će Raša.

On pojašnjava nama neukima da vojvođanski svet ipak preferira sušenu papričicu, ljutu horgošku, u kotliću kakvog paprikaša, pre nego kap ili najviše dve sosa koji na ambalaži ima "Velikog kosača" kao svojevrsno upozorenje o kakvoj ljutini se radi.

- Sosovi su napravljeni od čili papričica koje su u najvećem broju slučajeva poreklom iz tropskih krajeva, pa je najteže zapravo napraviti rasad, mada danas ima odličnih proizvođača koji rasad šalju i postekspresom, pa svako može da se oproba sa ovom biljnom vrstom. Bitno je obezbediti dovoljno visoke temperature, vlažnost i dovoljno svetla, pa su me moji Staparci, zbog upotrebe onih specijalnih lampi koje emituju ljubičasto svetlo koje je najbliže sunčevoj u inkubatoru koji sam napravio sam za uzgoj rasada, zavitlavali da sam se pod stare dane dao u uzgoj marihuane, da sam baštovan sa Jovanjice - šali se i sam na svoj račun Radenko, koji mada Staparac davninom, za divno čudo, nema nijedan "špicnamen", tako uobičajen za stanovnike ovog sela.

Dok priprema baštu za prihvat rasada Radenko po­jaš­njava da u pravljenju raznobojnih sosova koristi čili papričice, po Ginisu, svetske rekordere u ljutini kao što su karolina riper ili nešto, vrlo uslovno rečeno "blažu" trinidad morugu i žuti habanero, pa i bezazleni halapenjo čiji fermentisani sos mogu da koriste i deca.

- Zvanični rekorder po ljutini je upravo karolina riper koji ima preko dva i po miliona skovila, međunarodnih jedinica ljutine, mada su se pojavili i hibridi sa preko tri miliona skovila kao što je peperiks, koji doduše još uvek nije uvršten u zvaničnu knjigu Ginisovih rekorda - pojašnjava Raša rang listu "otrova" spakovanih u male plodove čili papričica.

- Kad se već napravi rasad, koji ja uzgajam samo za svoj uproizvodnju, čili paprike se relativno lako gaje u otvorenoj bašti, ali samo ako imate sreće da nije preterano kišno i prohladno leto, kao što je bilo ono prošlo. Pravi kunst je ipak prerada, pošto se ja ne bavim kuvanjem već fermentisanjem, što traje nekoliko meseci tokom kojih gotovo svakodnevno morate da nadzirete te hemisjke procese kako ne bi došlo do kvarenja sosa - dodaje.

Bilo kakav dodir kože, a ne daj Bože služokože, sa ljutom staparskom špecijom može da bude više nego neprijatan.

- Tu ne pomažu obične lateks rukavice, pošto ljutina prodre kroz njih, pa se moraju koristiti one nitrilne uz obaveznu upotrebu zaštitnih naočara. Slučajno sam prošle godine u jednom momentu dodirnuo sos rukama na kojima nisam imao rukavice i to je iskustvo koje sam zapamtio za ceo život. Takvo pečenje nikad u životu nisam osetio, a to je trajalo danima - vredno je iskustvo penzinisanog protivpožarca.

Ipak, u nedostatku hrabrosti da "na suvo" ekipa Dnevnika proba makar da pomiriše ljute sosove kao što su "Papras", ili "Bisnu Šokicu" ne tako davni promotivni projekat Peljina koji je osmislio za UG Podunav iz Bačkog Monoštora, pa i najnoviji proizvod pod imenom "Vesela salašarka", čija se pojava na tržištu tek očekuje, primetili su da finalni proizvod krasi zanimljiv dizajn.

- Za to je zaslužan sin Aleksandar, koji u Beogradu radi kao dizajner za jednu kompaniju, dok je za promociju na internetu zadužena ćerka Aleksandra, koja je takođe u stonom Beogradu gde radi u tom, nama starijim potpuno nejasnom, svetu IT industrije. Dakle, može se reći da je ovo hobi kojim se bavi cela porodica, pelcovali se od oca – smeje se Radenko Peljin-Raša.

- Samo znate kako je, baba je uvek na kraj reda, pa moram da čekam da obave svoje stalne poslove da bih dobio nove nalepnice - strpljivo će staparski protivpožarac koji je u penziji postao gurmanska "palikuća".