Bogdan Obradović, selektor Davis Cup reprezentacije - tenis na šumadijski način

Naučio je da igra tenis sedamdesetih godina iako uživo nije gledao nijedan meč, a na TV-u jednom godišnje kad je RTS prenosio finale Vimbldona. Ipak nije postao profesionalni igrač, već trener kome je cilj da dokaže da se i u Srbiji može formirati vrhunski teniser bez plaćanja kampova u Španiji i Americi

„Kad sam bio mali, fudbal sam voleo više od ičega, u krevet sam išao u patikama i sa loptom, igrao sam za OFK i Radnički, a evo danas se u fudbal uopšte ne razumem“, priča najpoznatiji teniski trener u Srbiji Bogdan Obradović.

Prestao je da gleda utakmice kad je shvatio koliko je sve u fudbalu precenjeno, prljavo i namešteno. Pretpostavljao je, kaže, još pre Svetskog prvenstva da naši neće preživeti prvi krug, jer od toliko slikanja, uzdizanja, hvaljenja, svi su digli noseve. „I Antić me je razočarao kad je na pripremnoj utakmici u Austriji pustio sve igrače da izađu pre njega, a onda je izašao on, raširio ruke i čekao deset minuta da mu skandiraju. Ma idi u onu kućicu, sedi i ako te baš prozivaju izađi, mahni, ostavi slavu igračima, ne preuveličavaj svoju ulogu“, priča trener koji, kako njegove kolege kažu, svoju ulogu potcenjuje kad kaže: „Ja garantujem – i da je moja pokojna baba Radmila sedela na klupi, Nole bi opet dobio Čilića u Hrvatskoj. Uticaj trenera na meču je ništa, ni jedan posto, jer tvoje je da ga gradiš dok je mlad, da ga usmeravaš i savetuješ pre meča, na samom terenu tvoj upliv je zanemarljiv“.

Marš na Drinu
Ipak, tenisu se posvetio i pre nego što se potpuno razočarao u fudbal. „Napravljen je sedamdesetih godina u mom kraju, kod Geneksa na Novom Beogradu, odbojkaški teren. Razvukli smo po sredini tog terena jedan konopac i tu počeli da igruckamo. Brzo smo naučili s obzirom da ga uživo nikad nismo gledali, a na televiziji jednom godišnje, kad je RTS prenosio finale Vimbldona“, kaže selektor Davis Cup reprezentacije. Onda je odgledao jedan meč na terenima Crvene zvezde, učlanio se, brzo napredovao, ali već sa 17 godina je shvatio da nema novca za putovanja i velike turnire. Zato je rešio da postane veliki trener. „Mogao sam da idem u Nemačku, što su naši treneri radili, ali me nije interesovalo to potucanje. Pošto su nemački treneri dobijali mlađe, talentovane igrače, našima su zapadale babe, dede i debeljuškasti biznismeni, a ja to nisam hteo“.
„Nikad nisam imao problem sa tim što nisam kao Sale Đorđević dao trojku u poslednjoj sekundi pa da mi nacija skandira. Mene čini srećnim ono što drugi ne vide, kad posle tri meseca treninga, vidim u pet minuta na meču da sam došao do igrača, da naš rad daje rezultate“. Kad vidi tu konekciju, lako mu je da veruje u igrača i da na opšte zaprepašćenje u Hrvatskoj kaže da očekuje već drugi dan da Srbija „tuče“ domaćina sa 3:0. „Bili smo potpuno ubeđeni u pobedu i lično nisam imao nikakvu frku ni da odem tamo ni da dajem takve izjave. Ja sam tamo služio vojsku, poznajem njihov mentalitet, oni su samo drekavci, kojih se ne treba plašiti. Možda smo ih malo nervirali što smo u svlačionici „lupali“ Marš na Drinu, ali mi se tako dižemo, to nam je ritual gde god da igramo, pa i tamo“.

Veliki i bez Bolitijerija
Posle nekoliko klubova i dugogodišnjeg putovanja sa igračima, Obradović se ove godine skrasio u svojoj akademiji „Ada“ na Adi Ciganliji. Cene treninga, posebno individualnih su u Srbiji previsoke, a on bi u svojoj školi tenisa da postavi neke nove standarde. Da pokaže da nije neophodno ići u Španiju ili u kamp Nika Bolitijerija i davati basnoslovne sume, jer i ovdašnji treneri znaju kako se prave vrhunski igrači. „Ali moramo nekako pronaći neki poseban model, ne američki, ne ruski, neće to naši ljudi da prihvate, pošto smo mi specijalni u svemu, „upaliće“ tek neki šumadijski model“.
Trenutni problem u sportu, posebno u manjim klubovima, jesu roditelji. Oni onako dokoni, sede uz teren, pomno prate svoje klince, pa se dešava da čupaju žardinjere, potežu pištolje, dave sudije. Ili plate gorivo u klubu za neko putovanje i začas ti grickatori semenki postaju predsednici upravnih odbora i rade poslove o kojima pojma nemaju. „Pitam prijatelja koji u Kikindi radi kao trener plivanja čime se bavi čovek koji stoji sa strane sa štopericom. Drži pilanu, kaže mi. Pa nek se vrati da struže drva, šta on zna o fiziologiji, disanju, ishrani plivača“, priča o modelu koji želi da izbegne u svojoj školi tenisa.

Psiholog
Psihologija je pola trenerskog posla, mada je, kaže, dosta primenjuju i sportski menadžeri. Oni se između ostalog trude da svoje igrače, recimo fudbalere, što pre ožene. Prvi je razlog da zna gde i kome on ide posle treninga. Drugi je pokvareniji – kad putuju, fudbaleri se često viđaju sa drugim ženama, a menadžer onda hoće da vidi kako kad se vrati kući svoju ženu laže, kako izgleda dok guta knedle. Zapamtiće mu reči, pokrete, izraze lica i po tome znati da li ga laže da nije pregovarao sa drugim menadžerom o prelasku u drugi klub. Smatra da i on ima tu crtu, da ume da pročita čoveka, ali to ne zloupotrebljava. „Ja imam zaštitnički odnos prema svim svojim igračima. Zato nekad imam utisak da me se njihove devojke i žene plaše. Krećem u komunikaciju sa njima kao seljak – jesi li ti sa njim zbog para? ’Ajde sad zamisli da je on čobanin, gaji ovce, jesi li ti sigurna da bi se opet zaljubila u njegov očaravajući osmeh?“

Danas se, kaže, sve oko para vrti. Nema to više - čobanin, leži, čuva ovce i dostigao je neki stadijum sreće koji mi ovde nismo. Možda je tako bilo pre 50 godina, sad nije. I on tamo dok leži sanja da postane neko, da uradi nešto što je video na televiziji. „Mene pitaju kako moja generacija nije toliko čeznula za nekim krupnim stvarima. Za čim da čeznem kad je moj otac vozio stojadina, komšija stojadina, drugi komšija pezejca. Jedini mercedes koji sam video u tim godinama je bio onaj u kom se vozio Tito. Ali to je bio Tito i podrazumevalo se da se vozi u nečemu boljem. Sad kad oko sebe svašta možeš da vidiš, normalno je da i želiš mnogo više od onoga što imaš“, kaže Bogdan. On je ipak, kaže, ostao u svetu u kom je odrastao, bez velikih neispunjenih želja. Nigde ne uživa više nego tu, na Adi, u svom klubu, među svojim prijateljima i porodicom. Obišao je svet i više mu ne prijaju ni česta putovanja, zasitio se sveta i svetskih čuda. „Kad sam prvi put video Stoun hendž, ja sam se smejao kad su počeli da pričaju o tim naslaganim kamenčinama, te vidi se sa Meseca, te kad se povuče tangenta u odnosu na Mars dobija se na znam šta... I te piramide, pa to samo na slikama izgleda ušminkano. Uživo, kao da je bomba na to pala, došlo mi da ih pitam – što li to malo ne zamalterišete da na nešto liči...“, priča kao da nema stvari na svetu koja ga je oduševila. Ipak ima, kaže – ćevapi u Srbiji. „Ne vala na Baš čaršiji, nego baš u Srbiji“.

Poziv na pretplatu na - www.emportal.rs